Вилијам Блејк

Енглеска књижевност трајно је обележена именом  Вилијам. Два најзначајнија песника поменуте културе деле исто име – један је Шекспир, други је Блејк. Данашњи текст посвећен је млађем уметнику, истовремено књижевнику и сликару, визионару и идеалисти – Вилијаму Блејку.

Рођен 28. новембра 1757. године у Лондону, током живота Блејк је ретко напуштао место свог рођења. Међутим, интезитет Блејкових кретања, његове унутрашње динамике, био је немерљив емпиријски утврђеним координатама. Ако је у каснијим временима неки песник био сличан њему, био је то Артур Рембо. Независно од тематских и формалних различитости, оба поменута песника поседују нешто заједничко, што их чини духовним близанцима, а што је однос према визији. Песник као пророк, песник као визионар који је све видео, који је све доживео, који је свуда био, песник који је својом имагинацијом поништио и стопио у једно, независно и недељиво, категорије времена и простора, била је њихова заједничка идеја, тенденција, кроз дело остварена тежња.

Блејков однос према Времену може бити предмет истраживања четворотомне енциклопедије, стога, та тематска целина неће бити начета или пак заокружена овим текстом, већ само на тренутак поменута као полазиште за следеће: Блејк је сваки свој рад, било поетски или сликарски посматрао и стварао у контексту вечности. Зато, често су бесмислена понављања на која наилазимо у биографским текстовима, а која се тичу његове трагичне судбине услед непрепознавања и несхватања од стране савременика.

Ако је Франсоа Рабле чекао на Михаила Бахтина око 500 година, ако је нешто мање од наведеног броја требало да прође да би Шекспир дочекао Јана Кота или Стивена Гринблата, шта је у поретку вечности 200 година које је Блејк морао да сачека да би се појавило дело Нортропа Фраја?

Но, и пре поменутог критичара Вилијам Блејк је био препознат као јединствен уметник, његово дело имало је своје читаоце односно посматраче. Ипак, веза између песника и критичара, а то видимо и на основу управо поменутих примера, подједнако је битна као веза између два песника, простором и временом врло удаљена.

Овај текст неће се ослањати на критику или теорију неког од многобројних изучавалаца песника. Он нема за циљ откривање неког новог сегмента његове умтности, приказ новог читања и/или тумачења његових песама односно цртежа. Он је најпре ода уметнику који је извршио, и још увек то и чини, велики формативни утицај на моју личност, на мој покушај разумевања феномена човека-ствараоца, на доживљај стварности, схватање  уметности.

Oдлучила сам да данашњи текст о Блејку има две  засебне и међусобно различите целине које су као такве, опет, чинилац нечег заједничког. То  заједничко је, у ствари,  истовремени ток текстуалног и ликовног, песме и цртежа, речи и боје.

Дијалог између Блејкових песама и цртежа , између његовог дела и других поетских творевина, између Блејка мислиоца и митотворца и других песника и мислилаца није завршен већ је у непрестаном кретању, измичућем и увек обнављајућем току значења.

Неопходност упоредних сагледавања односно читања Блејкових дела одавно је позната и призната. Док су визије ликовног карактера, пророштва су обликована речима, поезијом која се скрива, а заправо жели да буде откривена и одгонетнута.  Конкретност Блејкових поетских слика постаје илузија када треба говорити о могућем значењу истих. Зато, њих на известан начин могу допунити њихови ликовни пандани. У Блејковом стваралаштву ликовни и књижевни израз често се поклапају у сценском приказу.

Језик је недовољан, понекад чак и неадекватан медијум за изражавање утиска или визије, но Блејк га је проширио и прилагодио сопственим потребама, чини се, на врло практичан начин. Његове песме су кратке, сведене, када их читамо, ток који пратимо не опире нам се, ми лагано и блиско прелазимо стих по стих. Ипак, неверица, збуњеност, поновно читање резултати су дружења са Блејковим делима. Двосмисленост, како текстуална, тако и ликовна једна је од доминантних одлика његовог уметничког поступка. Сличну дозу нелагоде и двосмислености оставља и поезија Емили Дикинсон. Два песника по многим карактеристикама, у начелу, врло су слична.

Познато је да је Блејк илустровао многа своја дела. У његовој уметности нацртано није пасивно у односу на написано, нити је једино у његовој функцији, несамостално и без сопственог семантичког потенцијала уколико би се одвојено од свог литерарног предлошка посматрало. Нацртано се у Блејковој уметности може реципирати само за себе, исто као што се и написано може, без ликовног предлошка односно визуелног пандана, слити у јединствен и непоновљив свет, ентитет бескрајних могућности у уму читаоца-посматрача.

И за илустрације дела других уметника важи исто. Колико је спев Џона Милтона Изгубљени рај ремек-дело, толико су и све Блејкове илустрације истог. Оне нису пасивна и узгредна, примарна и подражавајућа рефлексија датог текста, већ су много више од тога. Блејкови цртежи који су сценски приказ других поетских творевина јесу, у ствари, његов активан читалчки одговор на исте. Блејк читајући афирмише своју фантазију, али, истовремено, и критичко чуло. Сви његови цртежи су и преиспитивање, реинтерпретација почетног текста, они су афирмативан и одржив одговор на читање које је у узрочно-последичној вези са мисаоним системом самог уметника. Блејк, као динамичан, немиран и неспутан ум, никако не би могао да буде једино пасиван посматрач који би своје дело учинио огледалом тек, пуким одразом написаног. Он кроз своје стваралаштво врши интервенцију над посматраним делом, поштујући примарну аутономност истог, али не спутавајући своју критичку мисао и фантазијски потенцијал. Текстови и цртежи који ће у наставку текста уследити, надам се, биће илустративан приказ управо написаног.

Децембра 2007. године, док сам била на трећој години основних студија, превела сам  Блејкову песму познату под називом њеног првог стиха I saw a chapel all of gold. На овом месту искористићу прилику да  по први пут свој превод покажем другима. То ће бити уједно и прва тематска целина овог текста.

Друга ће се односити на 13 Блејкових цртежа насталих као илустрације за већ поменути спев Џона Милтона. Намерно нисам свакој илустрацији тражила одговарајуће Милтонове стихове јер су Блејкови цртежи, у већини, пре синтеза неколико сцена, него што су приказ само једне, у тексту постојеће, и са стиховима у потпуности подударајуће  сцене.

Песма I saw a chapel all of gold  испрва је пронађена у заоставштини сликара Габријела Росетија, великог поклоника Блејкове уметности. Блејк ју није уврстио ни у једну своју збирку, а није познато ни да ју је илустровао. Ако не свој ликовни, ова песма има свој литерарни пандан. Писана у исто време када и Песме Искуства – 1794, она сличност остварује са песмом Врт љубави која је нашла своје место у поменутој збирци и која је једна од илустрованих песама  Блејковог најпознатијег дела Песме невиности и искуства. Њихова сличност непорецива је и општеприхваћена .

Међусобно поређење, упоредна анализа, преиспитивање значења слике врта у Блејковој поезији, а нарочито у две поменуте песме, биће једна од тема за неки од наредних текстова. На овом месту биће приложен само превод, анализа и тумачење исте биће одложени.

 

I saw a chapel all of gold
That none did dare to enter in,
And many weeping stood without,
Weeping, mourning, worshipping.

I saw a serpent rise between
The white pillars of the door,
And he forc’d and forc’d and forc’d,
Down the golden hinges tore.

And along the pavement sweet,
Set with pearls and rubies bright,
All his slimy length he drew
Till upon the altar white

Vomiting his poison out
On the bread and on the wine.
So I turn’d into a sty
And laid me down among the swine.

 

*****

 

Ја капелу видех сву од злата
У коју се нико не усуди ући
И многи плачући стајаше испред
Плачући, цвилећи а обожавајући 

Ја змију видех уздигнуту између
Белих стубова врата
И силом, силом, силом
Растрзала она шарке је од злата

И уздуж плочника глатког
Бисерима и рубинима сјајним обливеног
Слузава она вукла се
Све до олтара белог 

Где своје отрове избљувала је
На хлеб и на вино
Тад ја окренух се ка свињцу
И легох међу свиње мирно

 

Блејк је увек већу пажњу придавао сликовном, представи, развијању симбола, пре него техничким средствима којима би утврђивао звучност и инсистирао на аудитивности свога текста. Тај слој у његовом делу има мању функцију него код неких других песника. Звучност Блејкове поезије је присутна, али не и нападна, нити исцрпљујућа по преводиоце. Блејк није песник изразите мелодике који велику пажњу посвећује слоговима, стварању оргиналних рима, јединственог ритма. У његовој поезији ретко наилазимо на употребе асонанце, алитерације, ономатопеје које би доприносиле изражајнијој еуфонији.

Стога, преводећи песму  I saw a chapel all of gold трудила сам се колико год је то било могуће да задржим основу схему рима, као и ритам песме. Оно на шта свесно нисам обраћала пажњу јесте усклађивање броја слогова оргинала и превода. Сматрам да на тај начин ништа нисам одузела од лепоте саме песме. Блејк и када слика не користи увек хармонијске принципе слагања основних боја, већ увек једном бојом нарушава однос осталих. То је за његове савременике, академски орјентисане, било апсолутно неприхватљиво. Ако би се то начело пренело на поетски или музички израз, говорили бисмо о какофонији, али уметничка пракса 20. века  показала је да то не мора нужно бити случај. Дала сам себи за право да Блејково сликарско начело применим и на свој превод.

Можда ће се неко запитати зашто сам изабрала да представим овај сликарски опус, који није међу познатијима у Блејковом раду. Први од разлога је тај што су илустрације Изгубљеног раја и за мене биле нове, пишући о њима, истовремено сам учила.  Други разлог лежи у боји која преовлађује на овим цртежима. Лежала сам једног летњег јутра  на тврдој каменитој подлози обале и полуотворених очију посматрала небо. Било је рано, у сенци разгранате крошње која се надвијала над обалом било ми је чак и хладно. Тишина је прожимала све облике. Вода се није чула, птица није било, лишће није шуштало. У том тренутку ја сам се сетила Вилијама Блејка. Схватила сам да ми је боја неба на коме нема облака, а коју је истицала тишина јутра, заправо већ позната. Уметност ми је омогућила да оно природно доживим – и пре него што сам га заправо у емпирији доживела. Сетила сам се Блејкове плаве боје, али не и са којих слика је знам. Планирајући овај текст, истражујући на интернету, наишла сам на једну илустрацију из Изгубљеног раја и одмах се сетила свог, скоро епифанијског доживљаја. Тада сам и донела одлуку да баш са овим илустрацијама започнем писање о Блејковом сликарству.

Mисао је сама себи господар, сама
Ствара од пакла небо, од неба пако’о.
Шта мари где сам, ако сам још исти,
И шта могу бити све, сем њему једнак,
Оном ког’ Гром учини већим? Најзад,
Ту слободни ћемо бити; Свемоћног
То није зависти дело, терат’ неће
Нас одавде; ту сигурни владаћемо,
А мним, владат’ чак и у Паклу вреди:
Боље власт у Паклу, но слуга на Небу.

(I, 254-263)

ParadiseLButts1.jpg

ParadiseLThomas2.jpg

ParadiseLButts3.jpg

ParadiseLThomas4.jpg

But536.1.4.wc.100.jpg

ParadiseLButts5.jpg

ParadiseLButts6.jpg

ParadiseLThomas7.jpg

ParadiseLButts8.jpg

William Blake - The Temptation and Fall of Eve (Illustration to Milton's "Paradise Lost") - Google Art Project.jpg

ParadiseLButts10.jpg

ParadiseLButts11.jpg

ParadiseLButts12.jpg

Познати преводи песме, које сам и ја користила током својих студија, анализа и превођења, припадају Миодрагу Павловићу и Љубомиру Симовићу (Црквицу видех сву од златаПесништво европског романтизма, Просвета, Београд 1968), као и Драгану Пурешићу (Видех цркву сву од злата, Вилијам Блејк – Изабрана дела, Плато, Београд 2007). Стихови Џона Милтона цитирани су према: Џон Милтон, Изгубљени рај, превод Дарко Болфан, препев Душан Косановић, Филип Вишњић, Београд 2002, стр. 103-104.

Анри де Тулуз-Лотрек

Анри де Тулуз-Лотрек

Данас  прослављамо рођендан француског сликара, боема, декадента и хроничара париског ноћног живота с краја 19. века (fin-de-siecle), Анри де Тулуз-Лотрека. Ведрој слављеничкој атмосфери допринеће његова дела која ће се у наставку текста појављивати. Она су, као и прославе рођендана, одлика афирмативног односа према животу.

Уз Ван Гога и Гогена, Тулуз-Лотрек сматра се једним од најбољих представника постимпресионистичког сликарства и једним од раних представника експресионистичког израза, како по употреби боје и текстуре, тако и по извесном социјалном ангажману, врло суптилно подвученом у његовом делу.

Монмартр, северни део Париза, данас идеализујемо захваљујући Лотрековој уметности. Можемо само да наслутимо какве приче крију париски плочници испред бистроа, Moulin Rouge-a, многобројних кабареа, циркуса, бордела. Музика Јана Тирсена, компонована за потребе филма Чудесна судбина Амелије Пулен, одзвања у нашим главама док гледамо ове слике и мислимо на широке булеваре.

Тулуз-Лотрек бива под утицајем  два сликара: Дегаа и Манеа. Мотиви који су чести на њиховим платнима појављују се и у Лотрековој уметности. Мане је често сликао сцене париских кафеа које у Лотрековој уметности заузимају значајно место.  Утицај који долази од Дегаа приметан је при приказима играчица. Додуше, на Лотрековим плакатима и илустрацијама Дегаове крхке младе балерине замениле су сасвим другачије сценске уметнице.

Лотрек се није пуно кретао ван Париза. Његовим биографима позната је једна посета Шпанији, где се дивио делима Ел Грека и Веласкеза, и једна посета Енглеској, где је упознао Оскара Вајлда и Џејмсa Вислера. Савременици које је портретисао били су Ивет Жилбер, Жана Аврил, Меј Белфорт, Аристид Бријан, женски кловн Cha-U-Kao, Луи Фулер, играчица у чувеном бару Folies-Bergere, истом оном који је редовно посећивао и Мане и који му је послужио као инспирација за једну од његових последњих слика, Un bar aux Folies Bergère.

Кретање у друштву куртизана, глумица, плесачица, сликара, писаца и интелектуалаца са Монмартра допринело је формирању уметничких дела по којима је Лотрек данас познат. Његови рани радови разликују се од каснијих. Груб потез четкицом већ тада је био приметан, тонови су тамнији, варијације боја сведеније. По доласку у Париз почиње његова друга фаза. Елементи карикатуре и гротеске, сцене из кафеа и јавних кућа, као и са многих других места париског јавног живота, чешће се појављују. Лотрек портретише проститутке, њихове обожаваоце, посетиоце кабареа, играчице, уживаоце апсинта и опијума, циркуске извођаче, глумице, друге сликаре, међу којима је био и Ван Гог. Поред  приказа ноћног и сценског живота Монмартра, Лотрек наставља и са израдом портрета и актова. На свима њима колико присуствујемо радосном и афирмативном, безбрижном и слављеничком, толико смо сведоци и нечег уморног, тужног, отупелог.

Поред уља на платну, Лотрек израђује и рекламне постере, литографије, илустрације за књиге, дневну штампу, ревије. На тим пољима остварује значајне иновације које ће наредне генерације уметника препознати и користити. Сам Лотрек био је дружељубива и динамична особа, што је очигледно и на фотографијама које га приказују. Ликовна дела у наставку сведочанство су о духовитом уметнику који је имао осећај за иронију и вешту руку којом би приказао запажено, потез који лоцира плесни покрет или тужан и одсутан поглед.

Читајући Сентиментално васпитање Гистава Флобера, атмосфере појединих забава које је Фредерик Моро посећивао током боравка у Паризу, подсетиле су ме на сцене са Лотрекових слика. Иако више од чедрдесет година млађи, Лотреков дух био је подударан са Флоберовим. Првенствено мислим на одличан дар запажања који је добро преведен на језик сопствене уметности истанчаним иронијским потезима.

– Куда ме, врага, водите? – рече Фредерик

– Код једне добре девојке! Не бојте се!

Један грум отвори им врата, и они уђоше у предсобље где су капути, мантили и шалови били набацани на гомилу преко столица. Туда је пролазила, у том тренутку, једна млада жена у костиму Луја XV. Била је то госпођица Роз-Анет Брон, домаћица ове куће.

– Дакле? – рече Арну.

– Ствар је у реду! – одговори она.

– Ах! хвала, анђелу мој!

И хтеде да је пољуби.

-Пази, будало! Покварићеш ми шминку.

Арну представи Фредерика.

– Упадајте унутра, господине, добро нам дошли!

Било их је отприлике око шездесет, жене већином као сељанке или као маркизе, а људи, готово сви старији, у костимима возара, носача или матроза.

Пошто се смести поред зида, Фредерик је гледао кадрил пред собом.

Неки стари лепотан, као венецијански дужд, у дугачком плашту од пурпурне свиле, играо је са Розанетом, која је носила зелени фрак, панталоне од трикоа и чизме са меким сарама и златним мамузама. Пар, прекопута, сачињавали су Арнаутин, претрпан јатаганима, и плавоока Швајцаркиња, бела као млеко, пуначка као препелица, с рукавима до лаката и у црвеном корзету. Да би истакла своју косу, која јој је падала испод колена, једна висока плавојка, статискиња из Опере, беше се преобукла у дивљакињу; и, преко свог трикоа мрке боје, имала је само црначку кецењу од коже, наруквице од манистри, и дијадему од ђинђува, из које се уздизала велика кита пауновог перја. Пред њом, један Причар, у црном смешно широком фраку, ударао је такт лактом о табакеру. Један мали ватоовски пастир, азуран и сребрнаст као месечина, лупкао је својим пастирским штапом о палицу, украшену бршљаном једне Баханткиње, овешаном гроздовима, са леопардовом кожом о левом боку и саљ котурнама са златном траком на ногама. С друге стране, једна Пољакиња, у спенсеру отворено црвене боје, таласала је своју сукњу од вела над чарапама од сивосребрнасте свиле, стегнутим у ружичасте високе ципеле оивчене белим крзном. Смешила се на трбушастог четрдесетогодишњака, прерушеног у дечака који пева у цркви, и који је скакао врло високо, подижући једном руком стихар а другом придржавајући црвено кече. Али краљица, звезда, била је гца Лулу, славна играчица са популарних балова. Како је сада постала богата, носила је широк оковратник од чипака на велурском капуту; а њене широке црвене панталоне од свиле, припијене уз бедра и стегнуте у струку марамом од кашмира, биле су украшене дуж целог шава природним белим малим камелијама. Њено бледо лице, помало буцмасто и са прћастим носом, изгледало је још дрскије  с разбарушеном косом њене перике на којој је стајао мушки шешир, од сивог филца, накривљен ударом песнице ка десном уву; и, при скоковима које је чинила, њени ескарпени с дијамантским копчама допирали су скоро до носа њеног суседа, једног високог средњовековног барона, сасвим спутаног гвожденим оклопом. Био је ту и један анђео, са златним мачем у руци, с два лабудова крила на леђима, који се, идући тамо-амо, и губећи сваког часа свог каваљера, једног Луја XIV, никако није сналазио у фигурама и сметао је у игри.

Фредерик, гледајући та лица, осећао се напуштеним, било му је нелагодно.

– Открио сам тајну, знате ли! Ето, гледајте ту женицу са фризуром сфинге која игра са руским поштаром, то је јасно, суво, оцртано све у полуравнима и у оштрим тоновима: модро под очима, плоча цинобера на образу, гараво на слепочницама; пиф! паф!

И он је размахивао палцем, као четкицом по ваздуху.

– Док она дебела, тамо, – настављао је показујући једну пиљарицу, у хаљини боје трешње са златним крстом око врата и ланеном марамом свезаном на леђима – саме облине; ноздрве се шире као крајеви њене капе, углови устију подижу се, брада пада надоле, све је дебело, сливено, пуно, мирно и сунчано, прави Рубенс! Оне су међутим савршене! Где је онда тип?

Постајао је све загрејанији:

– Шта је лепа жена? Шта је лепо? Ах! Лепо! рећи ћете ми…

Фредерик га прекиде да би сазнао ко је био Пјеро са профилом јарца, који је баш благосиљао све играче усред игре.

– Ништа нарочито! неки удовац, отац троје деце. Оставља их без гаћа, проводи живот у клубу, и спава са служавком.

Један кочијаш-поштар из Лонжимоа шчепа је око струка, валцер је отпочињао. Тада све жене које су седеле око салона по клупамја, брзо устадоше као по команди; и њихове сукње, њихове ешарпе, њихове фризуре стадоше да се врте.

Оне су се окретале толико близу њега, да је Фредерик примећивао грашке зноја на њиховим челима; и то кружно кретање све живље и све правилније, вртоглавије, уносећи у његову мисао неку врсту пијанства, изазивало је у њему друге слике, док су све пролазиле у остом блеску, и свака са посебном раздраженошћу према врсти своје лепоте. Пољкиња, која се предавала чежњиво, будила је у њему жељу да је држи на своме срцу, док би саоницамаобоје јурили равницом покривеном снегом. Видици смирене сласти на обали језера, у швајцарској вили јављали су се под корацима Швајцаркиње, која је играла држећи се право и оборених очних капака. Затим, одједном, Баханткиња, забацивши своју мрку главу, будила је у њему снове о незаситим миловањима, у шумама лијандера, за време олује, уз збркану лупу добоша. Пиљарица, која се од сувише брзог такта задихала, кикотала се; и он би врло радо, пијући са њом у трему, гужвао рукама њену мараму, као у стара добра времена. Али Истоваривачица, чији лаки прсти једва додириваху паркет, изгледало је да скрива у еластичности својих удова и у озбиљности лица сву рафинираност модерне љубави, која носи у себи тачност науке и покретљивост птице. Розанет се вртела, са песницом на куку; њена луцкаста перика, поскакујући на оковратнику, расипала је миришљави пудер око ње; и, при сваком окрету, врхом својих златних мамуза, замало што не би закачила Фредерика.

Глумац је имао простачко лице, удешено као кулисе, да би се гледало издалека, дебеле руке, велика стопала, гломазну вилицу; и олајавао је најславније глумце, расправљао с висине о песницима, говорио: “ мој орган, моја спољашњост, моје могућности“, уплићући у свој говор речи које су биле неразумљиве њему самом, а које је он волео, као „морбидеца, аналого и хомогеност“.

Розанет га је слушала, лако климајући главом у знак одобравања. Видело се како јој дивљење цвета испод шминке по њеним образима, и да нешто влажно прелази као вео преко њених светлих очију, неодређене боје. Како је такав човек могао да је очара? Фредерик се трудио у себи да га још више презире, да би одагнао, можда, неку врсту зависти коју је гајио према њему.

Онда она узе с пећи боцу шампањца, и насу га с висине у чаше које су јој пружали. Како је сто био сувише широк, званице, нарочито жене, полетеше к њој, подижући се на врховима прстију, на преградама од столица, те се зачас створи жива пирамида од фризура, голих рамена, испружених руку, повијених тела;  и други млазеви вина зрачили су кроз све то, јер су Пјеро и Арну, из два угла сале, отворивши сваки по боцу, прскали лица. Птичице из кавеза, чија су врата остала отворена, испунише салу, и силно преплашене, летеле су око лустера, ударајући се о окна, о намештај а неке, спустивши се на главе, изгледале су у коси као широки цветови.

Музиканти беху отишли. Довукоше клавир из предсобља у салон. Ватназова седе за њега, и, у пратњи Дечака из црквеног хора који је лупао у даире, бесно засвира неку игру, ударајући у дирке као коњ који поскакује, и клатећи се у струку да би боље означавала такт. Маршалка одвуче Фредерике, Исоне се преврте преко главе. Истоваривачица се извијала као клаун, Пјеро се понашао као орангутан, Дивљакиња, раширених руку, подражавала је њихање барке. Најзад се сви, већ изнемогли, зауставише; и отворише прозор.

Дан уђе, с јутарњом свежином. Сви ускликнуше зачуђено, затим тишина.

Цитат: Гистав Флобер, Сентиментално васпитање, превео Душан Матић, Нолит, Београд, 1964, стр. 120-133.

Доба кентаура

Кентаур // Стрелац

Промену ишти. О, нек те пламен одушевљава
у ком ти измиче нешто што блиста док се мења;
зачетник дух, ком све се земаљско потчињава,
највише воли тела у тачки преобраћења.

Зачас се укочи оно што у чаури чека;
зар је сред сивила тог безбедности својој ближе?
Чекај, страшнија коб се оглашује издалека.
Јао – одсутни чекић се диже!

Ко се ко извор прелива, тог сазнаје сазнање;
и усхићено га води кроз ведро створени свет,
што често сконча где почне, а почне где завршава.

Потомци растанка иду кроз срећног простора ткање.
И Дафна, откако се у ловоров прометну цвет,
жели да биће се твоје у ветар преображава.

Стрелац, Sagitarius, девети знак Зодијака, одговара последњем јесењем месецу; Сунце пролази кроз овај знак између 22. новембра и 20. децембра, а Јупитер се овде налази у својој кући. Стрелац је ватрени, мушки, позитиван (активан) и променљив знак. Назив и представа Стрелца као сазвежђа (звезданог знака) јасно сежу уназад до вавилонских представа Кентаура са крилима и луком, какав се првобитно налазио на вавилонским каменовима међашима; велико зодијачко сазвежђе на јужном небу; Млечни пут овде испољава најјачи сјај.

На блогу А . А . А верује се у езотеријска учења и астролошку симболику. Овај блог рођен је у време када је Сунце било у сазвежђу Шкорпиона (баш као што је и Меркур, планета речи, комуникације и преношења знања, у наталној карти ауторке блога), али је његова ауторка рођена у знаку дуплог Стрелца и своја стремљења, свој животни кредо, оличен у речима Слобода, Путовање, Стварање, Ентузијазам, Пријатељство и Образовање, црпе из многобројних извора свог кентаурског сазвежђа. У ту част и у част уметника рођених у овом знаку, приносим, стога, ову објаву пред своје читаоце.

Уметници рођени у знаку Стрелца на блогу А . А . А

Емили Дикинсон, Лудвиг ван Бетовен, Вилијам Блејк, Џим Морисон, Едит Пјаф, Гистав Флобер, Рајнер Марија Рилке, Штефан Цвајг, Анри де Тулуз-Лотрек, Едвард Мунк, Џејн Остин и многи други…

Приложени Рилкеови стихови кореспондирају са природом рођених под заштитом Јупитера, а и сам Рилке је био један од њих. Такође, они на овом месту кореспондирају и са првом објавом на блогу А . А . А, са фрагменом Фридриха Шлегела који гласи:

Твоји циљеви су уметност и наука, твој живот – љубав и образовање. И да не знаш, на путу си ка религији.

Напомена: Промена – преображење – један је од кључних појмова Рилкеове поетологије и филозофије. Четри строфе се односе на четри елемента античке филозофије природе: то су ватра, земља, вода и ваздух.

Стихови: Рајнер Марија Рилке, Сонети Орфеју (други део, бр.12), превео Бранимир Живојиновић, Мали врт, Београд, 2011.

Фрагмент: Фридрих Шлегел, Иронија љубави, превео Драган Стојановић, Zepter Book World, Београд, 1999.

Фјодор Михајлович Достојевски

Фјодор Достојевски, 1879.

На данашњи дан, 11. новембра 1821. године, рођен је руски романописац Фјодор Михајлович Достојевски. Цитирајући одломке појединих дела, сматрам, најбољи је начин обележити дан писца. Фјодор Михајлович Достојевски написао је петнаест романа, седамнаест приповедака, мноштво есеја, писама, страница дневника, превода са француског језика.

У пет великих романа Достојевског спадају: Записи из подземљаЗлочин и казнаИдиотЗли дуси и Браћа Карамазови. Незахвално би било превидети и друга пишчева дела, романе Бедни људиДвојникПонижени и увређениЗаписи из мртвог домаКоцкарМладић. Ту су још и приповетке Беле ноћиКроткаСан смешног човека. Једна Бахова композиција нарочито може пријати уз читање одломака који следе.

Теме психичких нелагода које, истовремено, проузрокују физичке нелагоде, теме егзистенцијалних криза, патњи, страсти, злочина, мучних снова, отуђења, лудила, самоубиства, вере, сумње, страха од смрти, параноичних расположења, јесу теме које ће својом уметношћу и експресионистички сликари, неколико деценија после Достојевског, стварати као сведочанство о себи и својим потрагама за одговором на, наизглед, једноставно питање – ко сам ја, ко су други? 

ЗАПИСИ ИЗ ПОДЗЕМЉА (1864)

Ја сам болестан човек… Зао човек. Непривлачан човек. Мислим да ме боли јетра. Уосталом, ништа се ја не разумем у моју болест, и не знам тачно шта ме боли. Не лечим се и никад се нисам ни лечио, премда поштујем медицину и докторе. Уза све то још сам и сујеверан до крајности, или бар толико да поштујем медицину. (Довољно сам образован да не будем сујеверан, али сам ипак сујеверан). Не, нећу да се лечим, ето, за инат; нећу да се лечим. Ви то сигурно не разумете. А ја, видите, разумем. Наравно да вам не могу објаснити коме ћу заправо напакостити у овом случају мога ината; одлично знам да докторима никако не могу „натрунити“ тиме што се не лечим код њих; добро знам да ћу тиме једино самом себи нашкодити и ником више. Па ипак, не лечим се само из ината. Јетра ме боли, нека је, нек ме још јаче боли.

Наравно, у пријатељству са са својим друговима нисам истрајао и врло брзо сам им окренуо леђа. А по свом младалачком неискуству, престао сам чак и да им се јављам, пресекао сам све. То ми се, уосталом само једанпут десило. Иначе сам увек остајао сам.

Код куће сам највише читао. Хтео сам да спољашњим утисцима угушим у себи оно што је у мени врило. А од спољашњих утисака за мене је било могуће једино читање. Оно ми је заиста много помагало – узбуђивало ме, давало насладу, мучило. Али би ми и оно понекад ужасно дојадило. Ипак сам желео да се крећем! И тад сам се одједном загњурио у мрачан, подземан, прљав – не баш разврат, али развратић. Моје страсти су биле љуте, вреле услед свакидање болесне моје раздражљивости. Напади су били хистерични, са сузама и грчевима.

Осим читања, не беше за мене ничега другог, ничега што бих могао у својој околини поштовати, и што би ме привлачило. Сем тога, набујала би понекад и чежња; појављивала се хистерична жудња за противречностима, за контрастима, и тако сам се одао разврату. Све ово нисам казао ради свог оправдања. Уосталом, не! Слагао сам! Баш сам хтео да се оправдам. Ову примедбу чиним, господо, за себе. Нећу да лажем. Дао сам реч.

ЗЛОЧИН И КАЗНА (1866)

А Свидригајлов је, међутим, тачно у поноћ прелазио преко Тучковог моста, у правцу Петроградског краја. Киша је престајала, али је дувао ветар. Обузимала га је дрхтавица и једног тренутка некако нарочито радознало и чак упитно погледао је у црну воду Мале Неве. Али му се ускоро учинило врло хладно да стоји над водом; окренуо се и пошао на булевар. Корачао је бескрајним булеваром већ врло дуго, скоро пола сата, често застајући у мраку на дрвеној калдрми, али је непрестано нешто радознало тражио на десној страни булевара. Ту негде, већ сасвим на крају булевара, ових дана је некако у пролазу уочио једну гостионицу, дрвену, али повећу; колико се сећао, име те гостионице као да је било “Једрене“. Није се преварио у рачуну; та гостионица у овако забаченом крају била је тако маркантна тачка да је просто било немогуће не наћи је, чак и по мраку. То је била дугачка поцрнела зграда од дрвета, у којој су, и поред тога што је било касно, још сијале светиљке и опажала се извесна живост. Свидригајлов је ушао и затражио собу од неког одрпанца на кога је наишао у ходнику. Одрпанац се прибрао, одмерио погледом Свидригајлова, и одмах га повео у једну удаљену собу, загушљиву, тескобну – негде на самом крају ходника у ћошку, под степеницама.

Њега  је очевидно почела хватати грозница. Скинуо је са себе горњи капут и блузу, умотао се у јорган и легао у постељу. Љутио се: „Ипак би било боље да сам сада здрав“, помислио је и осмехнуо се. У соби је било загушљиво, свећа је слабо светлела; напољу је хучао ветар, негде у углу гребао је миш, а и читава соба као да је заударала на мишеве и некакву кожу. Лежао је и као да је бунцао:  једна мисао смењивала је другу. Изгледало је да веома жели да се мишљу макар на нечему постојано заустави. „То под прозором мора да је неки парк“, помислио је, „шуми дрвеће, што не волим хуку дрвећа ноћу, у непогоди и помрчини – гадно осећање!“. И он се сетио како је прелазећи малопре поред Петровског парка, чак и на њега с одвратношћу помислио. Тада се сетио и овог места и Мале Неве и опет осетио хладноћу као малопре када је стајао над водом. „Никад у животу нисам волео воду, чак ни на пејзажима“, помислио је опет и одједном се насмејао једној мисли. „Сада би, изгледа, човеку требало да је свеједно што се тиче све те естетике и удобности, а ја баш сада постао пробирач, баш као звер која обавезно бира себи место у сличној ситуацији. Управо је требало да малопре да свратим у Петровски парк! Мора да ми се учинило сувише мрачно, хладно, хе-хе! Скоро сам се зажелео пријатних осећања! А што ја свећу не гасим?“ (Он дуну и угаси је.)

Већ је падао у бунило; грозничава дрхтавица је престајала, одједном као да му је нешто претрчало испод јоргана преко руке, и ноге. Он се тргао: „Пих, до ђавола, мора да је миш!“, помислио је; „то је зато што сам на столу оставио телетину“. Никако није волео да се открива, да устаје, да зебе, али одједном га је опет нешто непријатно заголицало по нози: збацио је са себе покривач и упалио свећу. Дрхтећи од грозничаве језе, сагнуо се да прегледа постељу, али није било ничега; треснуо је покривачем, кад одједном на чаршав искочи миш. Он јурну да га ухвати; али миш није силазио са постеље, већ је сновао тамо-амо на све стране и клизнуо му испод прстију, претрчавао му преко руке и одједном шмугнуо под јастук; он збаци јастук, али у једном тренутку осети како му нешто скочи под пазух и заголица га по телу, и већ је на леђима, испод кошуље. Нервозно је задрхтао и пробудио се. У соби је било мрачно; лежао је на постељи умотан као малопре у јорган; испод прозора је завијао ветар. „Како је одвратно!“, помислио је јетко.

Устао је, сео на крај постеље, леђима према прозору. „Боље је да уопште не спавам“, одлучио је. Али од прозора је вејала хладноћа и влага; не устајући с места, навукао је на себе јорган и умотао се у њега. Свећу није палио. Ни о чему није мислио, нити је хтео да мисли. Али буновне слике су му пролазиле испред очију једна за другом, синули би у свести и ишчезавали одломци мисли, без почетка и краја, без везе. Као да га је хватао полудремеж. Да ли су хладноћа или мрак, влага или ветар што је завијао под прозором и љуљао дрвеће изазивали у њему некакву упорну, фантастичну наклоност и жељу – тек њему је непрестано излазило пред очи цвеће. Привиђао му се диван пејзаж у цветању: ведар, топао, скоро врео дан – празник, Духови. Богата, раскошна кућица у енглеском стилу, сва украшена мирисним ронделима цвећа, опасана лејама које иду око целе куће; улаз у кућу сав обрастао некаквим бршљеном и окићен многим ружама; светле, хладовите степенице, застрте раскошним ћилимом, пуне некаквог ретког цвећа у кинеским саксијама. Нарочито је уочио на прозорима, у вазама са водом, букете белих и нежних нарциса који се сливају на својим сјајнозеленим једрим и дугим стабљикама, са јаким ароматичним мирисом. Чак му се није одлазило од њих, али се попео уза степенице и ушао у неку пространу, високу салу, и опет ту свуда, код прозора, око отворених врата што воде на терасу, по самој тераси – свуда је било цвеће. Подови су били посути свеже накошеном, мирисном травом, прозори отворени; свеж, лак, хладовит ваздух струјао је у собу, птичице су цвркутале под прозорима, а насред сале, на столовима прекривеним белим атласним чаршавима, стајао је мртвачки сандук. Тај сандук био је пресвучен белом свилом, опшивен белим густим ришем. Гирланде од цвећа обавијале су га са свих страна. Сва у цвећу лежала је у њему једна девојчица у белој хаљини од тила, скрштених и уз груди припијених руку које као да су биле извијане од мермера. Али расплетена коса – коса изразите плавуше – била је мокра; венац од ружа обавијао је њену главу. Строг и већ укочен профил био је као од мермера извајан, али осмех на њеним бледим уснама био је пун неке недетиње, бескрајне туге и великог јада. Свидригајлов је знао ту девојчицу; ни иконе, ни припаљених свећа није било код тог сандука, нити су се чуле молитве. Та девојчица је била самоубица – утопљеница. Имала је четрнаест година, али то је већ било уцвељено срце и оно се убило, понижено увредом која је ужаснула и запрепастила детињу свест и незаслуженом срамотом залила њену анђеоски чисту душу из које се отео последњи крик очајања који нико није чуо и који је грубо исмејан у тамној ноћи, по мраку студени, док се топио снег и фијукао ветар…

Свидригајлов се пробудио, устао је с постеље и коракнуо према прозору. Напипао је резу и отворио прозор. Ветар је помамно јурнуо у његов тесни собичак, па као да му је леденим ињем облепио лице и груди покривене само кошуљом. Под прозором мора да је одиста било нешто налик на башту за увесељавање; и овде су, вероватно, дању певали певачи и служио се на сточићима чај. Сада су, пак, с дрвећа и жбуња пљуштали по прозору млазеви кише; била је помрчина као у подруму – једва су се могле видети само некакве тамне пеге које су означавале предмете. Свидригајлов је сагнут и наслоњен лактовима на прозорску даску већ једно пет минута гледао нетремице у ту тачку…

„…вода надолази“, помислио је , „пред зору ће вода изаврети тамо где је низина, на улице, потопиће сутерене и подруме, испливаће подземни пацови, а људи ће по киши и ветру, псујући се, мокри, почети да премештају своје прње на горње спратове… А колико ли је сада сати?“

Дуго је ходао по целом дугачком и узаном ходнику не налазећи никога и хтео је већ гласно да викне, кад одједном у мртвачком углу, између старог ормара и врата, угледа некакву чудновату  прилику, нешто, изгледа, живо. Он се сагнуо са свећом и угледао дете – девојчицу од једно пет година, не више, у хаљиници скроз мокрој као пачарва; дрхтала је и плакала. Она као да се и није уплашила Свидригајлова, већ га је гледала са тупим чуђењем својим великим црним очима и на махове јецала, као деца која су дуго плакала, али су већ једном престала и чак се утешила, а ипак, мало-помало, па одједном опет зајецају. Лице ове девојчице било је бледо и испијено; укочило се од зиме, само – „како је стигла овамо? Мора да се овде сакрила и целу ноћ није спавала.“

Почео ју је испитивати. Девојчица је одједном мало живнула и брзо стала да тепа нешто на свом дечијем језику. Ту се нешто спомињала „мамица“ – како ће „мамица исибати“, некаква шоља коју је она „ласбила“. Девојчица је говорила непрестано; некако се могло наслутити из читавог њеног причања да је то неваљано дете које је мати, нека вечито пијана куварица – вероватно из овдашње гостионице – престравила претњама и батинама; да је девојчица разбила мамину шољу и толико се уплашила да је побегла још синоћ; дуго се, ваљда, крила негде напољу, на киши, напослетку се увукла овамо, сакрила се иза ормана и преседела овде у углу сву ноћ, плачући, дрхтећи од влаге, од мрака и од страха да ће је за све то страшно истући. Он ју је  узео у наручје, пошао у своју собу, посадио је на постељу и почео свлачити. Њене исцепане ципелице, обувене на босу ногу, биле су тако мокре као да су целу ноћ прележале у бари. Кад ју је свукао, ставио је у постељу, покрио и умотао сасвим преко главе у јорган. Дете је одмах заспало. Пошто је све то завршио, опет се туробно замислио.

Пажљиво је подигао јорган. Девојчица је спавала тврдим и слатким сном. Загрејала се под јорганом, румен јој се већ разливала по бледим обрашчићима. Али чудновато: та румен се истицала јасније и јаче него што би могло бити обично дечије руменило. „То је грозничаво руменило“, помислио је Свидригајлов, „исто као руменило од вина, таман као да јој је неко дао да попије целу чашу. Румене уснице као да горе, пламте… али шта је ово?“ Њему се одједном учини да њене дуге, црне трепавице некако дрхте и трепћу, као да се подижу, а испод њих извирује лукаво, оштро мало око, које некако недетиње намигује, баш као да девојчица не спава, већ се претвара. Па стварно је тако: уснице јој се развлаче у осмех; крајичци усана подрхтавају као да се још уздржава; то је већ смех, очигледан смех; нешто на дрско, изазивачко сија на том недетињем лицу; то је разврат, то је лице камелије, бестидно лице француске камелије што се продаје. Ево већ се сасвим јасно отварају оба ока: гледају га пламеним бестидним погледом, зову га, смеју се… Било је нешто бескрајно ружно и увредљиво у том смеху, у тим очима, у свој тој гадости на дечијем лицу. „Шта? Петогодишња девојчица?!“, шапнуо је Свидригајлов, стварно ужаснут, „ово… па шта је ово?“ Али, ево, она већ сасвим окреће к њему своје зајапурено лице, шири руке… „Ах, проклетнице!“, викнуо је Свидригајлов ужаснут, замахујући на њу руком. Али у том тренутку се пробудио.

Налазио се на истој постељи, исто онако умотан у јорган; свећа није била упаљена, а на прозорима се видело да је већ увелико дан.

„Читаву ноћ кошмар!“ Он се љут придигао, осећајући да је сав изломљен; кости су га болеле. Напољу је све покривала густа магла и ништа се није могло видети. Скоро је пет сати; преспавао је. Устао је, обукао свој капут и огртач – још су били влажни. Напипао је у џепу револвер, извадио га и поправио капислу; затим сео, извадио из џепа бележницу и на првом, највиднијем листу написао крупним словима неколико редака. Пошто их је прочитао, налактио се на сто и замислио. Револвер и бележница су лежали ту, до његовог лакта. Пробуђене муве лепиле су се на недирнуту порцију телетине, која је остала на столу. Дуго их је посматрао и најзад слободном десном руком почео једну да хвата. Дуго се мучио, али је никако није могао ухватити. Најзад, ухватио је себе у том занимљивом послу, пренуо се, задрхтао, устао и коначно пошао из собе. За минут је био на улици.

Млечна густа магла притисла је град. Свидригајлов је пошао по клизавој, прљавој, дрвеној калдрми у правцу Мале Неве. Привиђала му се преконоћ набујала вода Мале Неве, Петровско острво, мокре стазе, мокра трава, мокро дрвеће и жбуње и, најзад, онај жбун… Љутито је почео да посматра куће само да би мислио о нечему другом. На булевару није срео ни пролазнике ни кочијаше. Невесели и прљави, упадљиво жути дрвени кућерци гледали су затвореним капцима. Зима и влага прожимале су му цело тело; почела је да га хвата језа. Понекад је наилазио на дућанске и пиљарске фирме и сваку је пажљиво прочитао. Ево, нестаде дрвене калдрме. Већ је стигао до једне велике, камене куће.

Прљаво, озебло куче подвијеног репа претрчало му је пут. Неки мртав пијан човек, у кабаници, лежао је преко тротоара, лицем надоле. Он га је погледао и пошао даље. Висока пожарна кула промакла је са леве стране. „Гле!“, помислио је,  „па ево места, зашто баш на Петровско? Бар ћу имати званичног сведока…“ Умало се није насмејао овој новој мисли и скрену у уску улицу. Ту се налазила велика кућа са пожарном кулом. Код затворене капије стајао је, наслоњен раменом, мален човек, умотан у сиви шињел и са бакарним ахиловским шлемом. Поспано и хладно погледао је попреко Свидригајлова, који је пришао. На његовом лицу видела се она вечита мрзовољна туга, која се тако невесело упечатила на свим лицима јеврејског племена, на свим без изузетака. Обојица су, и Свидригајлов и Ахил, неко време ћутке посматрали један другог. Ахилу се, најзад, учинило да ту нешто није у реду: човек није пијан, а стоји три корака пред њим, гледа га нетремице и ништа не говори.

– А шта ви овде хоћете? – упитао је, још се не мичући, и не мењајући свој положај.

– Ништа брате, здраво! – одговорио је Свидригајлов.

– Овди није места.

-Ја, брате, идем у туђину.

– У туђину?

– У Америку.

– У Америку?

Свидригајлов је извадио револвер и запео окидач. Ахил је подигао обрве.

Наслонио је револвер на десну слепочницу.

– А шта, те шале, овди није места!

– А што да није место?

– А зато што није места.

– Е, то је брате, сасвим свеједно. Место је добро: ако те буду питали, ти им одговори: отишао, реци, у Америку.

Он наслони револвер на десну слепочницу.

– А, овди не може, овди није места! – тргао се Ахил и још више разгорачио очи.

Свидригајлов окиде.

ИДИОТ (1869)

– Али где је Настасја Филиповна? – изговори кнез, гушећи се.

– Она је ту – одговори Рогожин полако, као да је за тренутак одуговлачио са одговором.

– Па где је?

Рогожин диже очи према кнезу, па се загледа у њега:

– ‘Оди овамо!

Он је непрестано говорио шапатом и не журећи се, полако и, као и раније, некако чудновато замишљено. Чак и о завеси кад је причао, као да је својом причом нешто друго хтео да каже и поред тога што је причао веома живо.

Уђоше у кабинет. У тој соби се, од последње кнежеве посете, десила нека промена: преко целе собе је била затегнута зелена, од свиленог броката завеса, са два улаза са стране. Та завеса је одвајала од кабинета ложницу у којој је била Рогожинова постеља.

Тешка завеса беше сад спуштена: врата такође беху затворена. А у соби беше врло мрачно; летње, „беле“ петроградске ноћи су почињале бивати тамније, и да није било пуног месеца, у Рогожиновим неосветљеним собама, са спуштеним завесама, тешко би се шта могло видети. Истина, могла су се још разазнавати лица, али и то врло нејасно. Рогожиново лице беше, као и обично, бледо; очи му беху упрте у кнеза, изванредно зажарене, некако укочене.

– Што не упалиш свећу? – запита га кнез.

– Не, не треба – одговори Рогожин, па узевши кнеза за руку, посади га на столицу. Он пак седе према њему, примакнувши столицу тако да је скоро додиривао кнежева колена. Између њих, мало са стране, стојао је мали, округао сточић.

– Рогожине! Где је Настасја Филиповна? – прошапта наједном кнез па устаде, сав се тресући. Устаде и Рогожин.

– Тамо је – шапну он, указавши главом према завеси.

– Спава? – шапну кнез.

Ниједан од њих, за све то време, поред кревета, ни речи не рекоше. Кнежево срце је лупало тако да се ваљда могло чути, у мртвој тишини собе. Он се навикну на мрак, те је могао да разазна целу постељу; на њој је неко спавао тешким непомичним сном. Није се чуо ни најмањи шум, ни најслабији дах. Спавач беше покривен преко главе, белим чаршавом, а удови се некако нејасно оцртаваху: видело се само, по узвишењу, да ту неко лежи, опружен. Унаоколо, у нереду, на постељи, код ногу, до самог кревета на наслоњачама, чак по поду, беше разбацана скинута одећа, раскошна бела свилена хаљина, цвеће, траке. На сточићу, код узглавља, сијаху поскидани и разбацани дијаманти. Поред ногу беху у клупче згужване некакве чипке, а на белим чипкама, вирећи испод чаршава, оцртаваше се крајичак обнажене ноге. Та нога је изгледала као у мрамору исклесана и била је стравично непомична… Кнез се загледа и осећаше да, што дуже гледа, у соби је све глувље и мртвије. Наједном зазуја пробуђена мува, прелете преко кревета, па паде код узглавља. Кнез се згрози.

Ову ноћ ћемо овде да преноћимо – заједно. Кревета, осим онога, ту нема, а ја сам мислио да са оба дивана скинемо јастуке, па да ето ту, код те завесе, прострем и теби и себи, па да смо сви заједно. Јер, ако уђу, почеће да разгледају или да траже, па ће је одмах наћи и изнети. Па, рекох, нек лежи још мало ту код мене – код мене и код тебе…

– Да, да! – ватрено потврди кнез.

– Значи, да им не признам и да не дам да је носе.

– Ни-нипошто! – одлучи кнез – то никако!

– Тако сам и ја мислио, побратиме, да је нипошто и никоме не дам! Ноћас ћемо преноћити на миру. Ја сам данас само на један час изашао, јутрос, иначе сам стално поред ње био. Па сам после, предвече, по тебе пошао. Него, само се још бојим што је оваква оморина, па ће да се… осећа. Осећаш ли ти задах?

– Можда и осећам, не знам. До ујутру ће се већ јамачно осећати.

– Ја сам је мушемом покрио, добром, америчком мушемом, а преко мушеме чаршавом и четри сам флаше Ждановљеве течности оставио отворене, ено их и сад тамо.

–  То као они тамо… у Москви?

– Па знаш како је: оће задах. А како она тамо лежи… Док се расване, видећеш… Шта је? – не можеш да се дигнеш? – запита га Рогожин уплашено зачуђен, видећи да кнез сав тако дрхти да не може да устане.

– Ноге ми клецају – тешко се одазва кнез – то је од страха, ја то знам. Кад ме прође страх, устаћу…

– Чекај, да наместим постељу за нас, па ти лепо лези… и ја ћу ту до тебе… па да слушамо… Јер ја, брате, још посигурно не знам… Ја још све не знам… па зато и теби за времена кажем, да и ти свео томе за времена знаш…

Постеља би некако намештена; он приђе кнезу, нежно и усхићено га узе под руку, диже га, па га доведе до постеље: али се показа да је кнез могао и сам да иде; дакле, „страх га је пролазио“; али је још увек дрхтао.

– Јер знаш, брате – поче наједном Рогожин, наместивши кнеза на леву, удобнију страну, а сам се издуживши десно до њега, онако у оделу и забацивши руке под главу – данас је велика врућина, па ће брзо почети да се осећа… Да отварам прозоре бојим се; а код мајке има саксија са цвећем, много цвећа и дивно мирише; мислио сам да пренесем, али се бојим да ће се Пафнутјевна сетити, јер је много радознала.

– Радознала је – потврди кнез.

-Мањ да купим… у букетима, па да је сву цвећем заспемо? Него, мислим, жално ће да буде, друже – кад буде у цвећу!

– Слушај… – запита га кнез, као бунећи се и као досећајући се шта би управо требало да га пита, па одмах, онога часа заборављајући: – Слушај, реци ми: како си? Јеси л’ ножем? Оним?

– Да, оним…

Тај нож ми је стално у књизи између листова лежао… И… и… и ево шта је још чудновато: нож је сасвим, рецимо, прошао за палац и по… или чак и за читава два палца… баш испод леве сисе… а крви на кошуљу исцурило свега, да кажем, за пола кашике, није више било…

– То је, то је, то је – диже се наједном кнез са постеље, страшно потресен. – То, то ја знам, то сам читао… То се зове унутрашњи излив… Дешава се, па ни капи не буде. То је кад погоди право у срце…

ЗЛИ ДУСИ (1872)

– Више је вероватно да је то болест, премда…

– Премда, шта?

– Нечисти духови постоје, несумњиво, али појмови о њима могу бити врло различити.

– Ви сте сад оборили очи – прихвати Ставрогин са јетким подсмехом – јер се за мене стидите што верујем у нечистог духа, а овамо вас са изгледом неверовања лукаво питам да ли доиста постоји.

Тихон се осмехну неодређено.

– Знате, то обарање очију никако вам не пристаје – смешно је и манир је; а да вас за неучтивост наградим, ја вам озбиљно и смело кажем: верујем у нечистог духа, верујем канонски, верујем у личности нечистог духа, а не у алегорију, и никакве потребе немам да од иког изнуђавам потврде, и то вам је ето све. Мора бити да вам је то врло мило. – Стаљврогин се насмеја нервозно, усиљено. Тихон га гледаше радознало, погледом меким, унеколико као бојажљиво.

– Верујете ли ви у Бога? – одједном тресну Ставрогин.

– Верујем.

– Јер је речено: ако верујеш и заповедиш брду да се помери, помериће се. Уосталом, бесмислица. При свем том ја бих ипак радо знао можете ли га ви брдо померити или не.

– Заповеди ли Бог, померићу га – изусти Тихон тихо и уздржано и опет обори очи.

– Е, то је исто као и да га је сам Бог померио. Не тако, него ви, ви, можете ли га ви покренути, као награду за веру у Бога?

– „Може бити“ да ћу га покренути.

– „Може бити“ – то није рђаво. А зашто сумњате?

– Не верујем потпуно.

– Како? Ви не верујете потпуно? Не сасвим?

– Да… може бити баш и не сасвим.

– Али, ипак верујете да бисте брдо, ма и Божјом помоћу, покренули, а то није мало. То је ипак више него tres peu једног владике, истина са сабљом. Ви сте, разуме се, и хришћанин?

– И да се не постидим крста твојега, Господе – прошапута Тихон у неком страсном шапату, и још више погну главу. Углови његових усана задрхташе нагло, нервно.

– А може ли се веровати у нечистог духа ако се не верује у Бога? – насмеја се Ставрогин.

– О, и те како може – подиже Тихон очи, па се и он осмехну.

Цитати:

Фјодор М. Достојевски, Записи из подземља, превeла Бранка Ковачевић, Логос, Београд, 2008.

Фјодор М. Достојевски, Злочин и казна, превео Мирослав Бабовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2009.

Фјодор М. Достојевски, Идиот, превео Јован Максимовић, Аlba Graeca, Београд, 2009.

 Фјодор М. Достојевски, Зли дуси, превела Косара Цветковић, Рад, Београд, 1964.

Новембар: Магла над лишћем – Џон Еткинсон Гримшо

John Atkinson Grimshaw

Џон Еткинсон Гримшо рођен је 9. септембра 1836. године у Лидсу. Један је од најпознатијих сликара викторијанског периода енглеског сликарства. Испрва бива под утицајем прерафаелита да би убрзо пронашао сопствени стил. Песници чијим се делима одушевљавао и која је илустровао били су Лонгфелоу и Тенисон, а сликар који се  дивио његовој уметности, онај који је, као и касније Васил Кандински, своје слике насловљавао као да су у питању музичка дела (композиција, хармонија, симфонија, ноктурно) био је Џејмс Мекнил Вистлер.

Препознајемо шест тематских целина у опусу Џона Еткинсона Гримшоа. Прву чине рани радови под утицајем прерафаелитске уметности, слике чија је тема митолошки или историјски приказ. Друга тематска целина односи се на приказ ентеријера, као и женске фигуре која је окружена многобројним предметима. Трећа се односи на Гримишоову фасцинацију кућама које су грађене пре доба у коме је стварао, вероватно у 18. веку. Основне су им одлике величина, реч је о вилама, као и позиционираност у предео ван града, загонетан пејсаж двосмислене светлости. Оне ме асоцирају на куће које се помињу у причама Едгара Алана Поа. Стога, није случајно што су послужиле и редитељу Тиму Бартону као могућност за реконструкцију доба у коме се поједини његови филмови одигравају. Четврта тематска целина, такође од велике помоћи поменутом редитељу, јесу прикази улица, најчешће крај докова Лондона, Ливерпула и Лидса. Пету тематску целину у опусу сликара чине прикази бродова у луци, неки настали под утицајем цртежа и акварела Вилијема Тарнера. Шеста, и последња тематска целина коју сам уочила, она која ће бити предмет овог текста и која стоји у вези са текстовима о Шопену и Флоберу, односи се на приказе уских улица, као и пејсажа којима су окружене. Оно што је од почетка стваралаштва одлика овог сликара јесте третман и приказ светлости која доприноси особеној атмосфери.

Најбоље би било пустити дела да говоре сама за себе. Цитирајући између слика одређене пасусе Флоберовог дела Новембар, видећемо како се слике и речи лако допуњују и говоре једно о другом много више него што ми то можемо овим текстовима.

d90c12d7d82500b373b00e13c332a1be

Ох, то блиједо зимско сунце! Оно је жалосно као успомена на срећу. Окружени смо сјеном, погледајмо како гори наше огњиште: жеравица је на површини покривена великим црним испреплетеним цртама, које се чине да куцају као жиле, које прожима неки други живот; почекајмо да дође ноћ.

john_atkinson_grimshaw_-_lovers_in_a_wood

Ускоро ме обузме жеља да љубим, зажелио сам љубав неизмјерном пожудом; сањао сам о њеним мукама, свакога сам се часа надао неком болу који би ме испунио радошћу. И мислио сам више пута да сам успио, хватао сам у својој мисли прву жену која ми се учинила лијепа, и говорио сам себи: „To je она коју ја љубим“, али успомена коју сам хтио о њој сачувати блиједјела је и губила се умјесто да расте; осјећао сам, уосталом, да се силим на љубав, да играм пред својим срцем комедију која га не може заварати, а то ме је разочарање испуњало дугом жалошћу; ја сам готово жалио за љубавима којих нисам ни имао, а онда сам сањарио о другима којима бих желио да испуним душу.

autumn-morning

Постоји једно доба живота, сјећате ли се тога, читаоче, кад се човијек обијесно смијеши, као да има сјелова и зраку; срце је сасвим набрекло од мирисава лахора, крв удара вруће у жилама и кључа као пјенушаво вино у кристалној чаши. Ви се будите сретнији и богатији него дан прије, устрепталији, ганутији; слатки се флуиди дижу и спуштају у вама и божански вас прожимају својом опојном топлином, стабла савијају под вјетром своје крошње у меканим кривуљама, лишће трепери једно над другим као да се разговара, облаци се склижу и откривају небо, на којем се смијеши мјесец и одражава се одозго у ријеци. Кад ходате вечером удишући мирис покошеног сијена, слушајући кукавицу у шуми, гледајући звијезде које падају, ваше је срце, није ли тако, чишће, прожетије зраком, свјетлошћу и модрином неголи спокојни обзор на којему земља додирује небо у мирном пољупцу.

ef7a3d942f905ed54a41c89f54d168dc

Отада сам живио само у безграничном идеалу, те сам, слободан и летећи без запрека, облијетао као пчела да купим на свим стварима оно чиме ћу се хранити и живјети; кушао сам да откријем у шумовима шума и валова ријечи које други људи не разумију, и отварао сам ухо да слушам откривење њихова склада. Састављао сам од облака и од сунца големе слике, којих ни један језик не би могао исказати, а исто сам тако и у људским дјелима наједном опажао одношаје и супротности који су ме забљештавали својом сјајном језгровитошћу. Каткад ми се чинило да уметност и поезија отварају своје бескрајне обзоре и да једна другу обасјавају властитим блијеском;  изграђивао сам палаче од црвена бакра, пењао сам се вјечито на ведро и радосно небо по стубишту облака, мекших од паперја.

Ишао сам рубом ријеке, увијек сам волио воду и благо гибање валова који се гоне; ријека је била мирна, бијели су лопочи дрхтали уз ромор воде, валови су одмицали полагано одвијајући се једни над другим; у средини су се са отока спуштали у воду бокори зеленила, чинило се да се обала смијеши, чуо се само мрмор валова.

golden-light-1893

Настајао је тужан склад између извањске природе и мене. Како би се моје срце стезало кад би вјетар звиждао у бравама, кад би фењери бацали своју слабу свјетлост на снијег, када бих слушао псе како лају на мјесец!

an-autumn-lane

Ја бих се смијао благо и готово низашто, као болесници који који се опорављају. Каткада би ме обузимала њежност према моме псу, и ја бих га волио са жаром; или бих отворио какав стари ормар да опет  видим своје старо ђачко одијело и сјећао би се дана кад сам га први пут обукао, мјеста гдје је оно ило са мном, те бих се губио у успоменама на све своје проживјеле дане. Јер, успомене су слатке, биле оне жалосне или веселе, свеједно је! А најжалосније су још најугодније за нас, зар у њима није сажета бесконачност?

a9e3b3e96e70182d485a16d4014599fa

На том је мјесту било неколико великих стабала, свјежина блиске воде и хладовине развесељавала ме, и ја осетих да се смијешим. Као што и муза, која је у нама, шири носнице и упија лијепе звукове кад слуша неку хармонију, исто се тако нешто неодређено раширило у мени, да би упило неку свеопћу радост. Гледајући облаке, који су се ваљали небом, баршунасту тратину обале, коју су жути траци сунца, слушајући шум воде и шуштање вршака стабала, који су трепетали, премда није било вјетра, сам, узбуђен и миран у исти мах, осјећао сам да се онесвјешћујем од разблуде под тежином те природе пуне љубави, и ја станем љубав да дозивам!  (…)  Испружио сам се на маховини подно стабала, желио сам још већу малаксалост; био бих волио да се загушим под ружама, да се сломим под пољупцима, да будем цвијет којим вјетар дрма, обала коју ријека натапа, земља коју сунце оплођује.

Цитати: Гистав Флобер, Новембар, Три приповетке, превод Тин Ујевић, Миленко Видаковић, Свјетлост, Сарајево,  1961.

Напомена: Овај текст је део есејистичког триптиха посвећеног месецу новембру.

  • Новембар: Ноктурна – Фредерик Шопен
  • Новембар: Меланхолија и успомене – Гистав Флобер
  • Новембар: Магла над лишћем – Џон Еткинсон Гримшо

Новембар: Меланхолија и успомене – Гистав Флобер

Gustave Flaubert

Ја волим јесен, то жалосно годишње доба као створено за успомене. Кад стабла више немају лишћа, кад небо задржава још и у сутону риђу шару, која позлаћује увелу траву, слатко је гледати како се гаси све оно што је још недавно горјело у вама.

Управо сам се вратио са своје шетње по празним ливадама рубом хладних јарака, у којима се огледају врбе; вјетар је звиждао у њиховим огољеним гранама, каткад би занијемио, па би онда одједаред опет почео; тад би листићи, који су запели за шикарје, поново задрхтали, трава би се тресла сагибајући се к земљи. Све би се чинило као да постаје бљеђе и смрзнутије; на обзору би се плоча сунца губила у бијелој боји неба и прожимала би га уоколо с оно мало мало живота што већ издише. Било ми је студено, и готово ме хватао страх.

Заклонио сам се иза брдашца с тратином, вјетар је престао. Не знам зашто, само док сам ту сједио на земљи, не мислећи ни на што и гледајући у даљини дим, који се узвијао из колиба са сламнатим кровом, читав се мој живот поставио испред мене као сабласт, а горки мирис дана којих више нема вратио ми се с воњем осушене траве и отпалог грања; моје су убоге године опет пролазиле преда мном као ношене зимом у тужној вијавици; нешто их је ужасно котрљало у мом сјећању с више бијеса него што је вјетрић вијао лишће по мирним стазама: нека их је чудновата иронија додиривала и вртјела за забаву пред мојим погледом, а онда би све скупа одлијетале и губиле се у безбојном небу.

Жалосно је ово годишње доба у којем смо сада; рекло би се да ће се живот зачас удаљити са сунцем, срси вам пролазе срцем као и кожом, сви се гласови гасе, обзори блиједе, све ће заспати или умријети. Гледао сам малочас гдје се враћају краве, оне су мукале  окрећући се према западу сунца, дјечак који их је драчом тјерао пред собом цвокотао је под својим платненим одијелом, оне су се склизале на блату силазећи низ гору и гњечиле оне јабуке што су остале у трави. Сунце је бацало посљедњи збогом иза брежуљака којима су се губили обриси, свијетла су се палила у кућама у долини, а мјесец, звијезда росе, звијезда сунца, почињао се откривати међу облацима и показивати своје блиједо лице.

Дуго сам уживао у овом изгубљеном животу; с радошћу сам говорио сам себи да је моја младост прошла, јер је и то нека радост кад осећате како вам студен продире у срце и кад можете рећи, пипајући га руком као огњиште које се још дими: не гори више. Ја сам полагано пролазио кроз све чињенице свога живота, назоре, страсти, дане занесености, дане туговања, лепетања наде, раскидања од тјескобе. Ја сам поново видио све, као човјек који посјећује катакомбе и који полагано проматра с једне и с друге стране мртваце за мртвацима. Међутим, ако бројим године, није томе давно што сам се родио, али ја имам бројне успомене које осећам како ме тиште, као што тиште старце сви дани што су их проживјели; чини ми се каткад да сам трајао стољећима, и да моје биће задржава у себи остатке од тисућу прошлих живота. Зашто то ? Јесам ли љубио? Јесам ли мрзио? Јесам ли нешто тражио? Ја још сумњам у то; Ја сам живио изван сваког кретања, изван сваке делатности, не мичући се ни због славе, ни због насладе, ни ради знаности, ни ради новаца.

О свему што ћу сада причати нитко није ништа знао па ни они који су ме виђали сваког дана нису знали више од других; они су за мене били као кревет на којем спавам и који не зна ништа о мојим сањама. А уосталом, зар срце човеково није огромна самоћа у коју нитко не продире? Страсти које у њ долазе су као путници у сахарској пустињи;  оне ту умиру загушене, и њихови се крикови изван њега уопће не чују.

*

Претходни текст посвећен Фредерику Шопену наставља се са управо прочитаним цитатом из дела Новембар француског писца Гистава Флобера. Дело је написано после књиге Мемоари једног лудака, када је уметник имао двадесет година, а објављено после пишчеве смрти. На претходно одслушане ноте, надовезују се ноте које текст поседује, а које су присутне и на нивоу звучања и на нивоу садржине. Средства којима је музика оба дела формирана различита су. Ипак, она стварају хармонију, непоновљив утисак, атмосферичан, богат сликама, неодредивим бојама и сећањима.

Сви мотиви који се јављају у каснијим Флоберовим делима у овоме су већ присутни. Сва пишчева уметност могла би се назвати Сентиментално васпитање. Како је васпитање, образовање, вајање сопствене личности у времену и простору (време, то је мој простор, каже Гете), у ствари путовање, онда можемо закључити да је писац стварајући своје романе и новеле увек био на путу, најчешће кружном. Флобер се изнова враћао истим темама, колико год оне у сваком његовом роману биле различито представљене. И као што су многи његови јунаци љубитељи пешачења, ходања,  при коме контемплирају, тако и писац својим радом образује (формира) обрисе сопствених стаза, личног сентименталног путовања.

Многи наслови великих романа 18. и  19. века могу се надовезивати. Заједно, објасниће и допуниће једни друге. Семантички потенцијал једног наслова биће истовремено надограђен и објашњен другим насловом. Велика очекивања подразумевају изгубљене илузије. Стога, колико год сценографија, заплет, радња, догађања Дикенсовог и Балзаковог романа били различити, та дела су, у ствари, слична, резултат су истог духа времена. Психолошка карактеризација јунака другачијим је уметничким поступцима предочена читаоцу, али суштина личности јунака за оба романа је заједничка.  То не значи да су ти романи лоши и неаутентични. Напротив, генијалност подразумева универзалност.

Када је Флоберово дело у питању ту би се дала направити паралела са романом Лоренса Стерна. Сентиментално васпитање увек подразумева сентиментално путовање. Гете је први направио јасну поделу – после година учења следе године путовања. То не мора нужно бити одвојен процес. Дела о којима ћемо писати и која смо већ поменули то и показују. Флоберови јунаци воле да пешаче, на тај начин остварујући динамику која не мора нужно бити постигнута једино физичким кретањем. Динамика ума, стваралачко посматрање, контемплација, могућа је и док субјект стоји. Примери дела романтичарског сликарства и поезије често потврђују ову тезу.

Претходник Фредерика Мороа, неименовани јунак дела Новембар, пешачи улицама непознатог француског провинцијског градића. Његови излети у природу, у пределе ван града, нису налик излетима бајроновских јунака. Предео по коме се он креће је другачији. Пејсажи којима се крећу Флоберови јунаца углавном су сеоски, ретко алпски. Алпи подразумевају категорију узвишеног, а француска провинција исту не поседује. На тај начин писац упућује на јунака, приказани предео у функцији је његове карактеризације. Описи природе, описи су јунакових расположења, мисли, осећања, његове перспективе.

Ово дело једно је од врхунаца романтичарске прозне књижевности. Његове јунаке можемо поистоветити са јунацима дела сентименталне књижевности друге половине 18. и романтичарске поезије с почетка 19. века. Разлика, и не занемарљива, јесте у начину приповедања и стила којима су Флоберови јунаци обликовани. У том смислу техничка виртуозност писца о коме говоримо је другачија у односу на његове узоре и младалачку лектиру. Сваки писац испрва се формира и ствара под снажним утицајем других писаца, његовог или неког ранијег доба. Тако је било и са Флобером. Образован на књижевности сентименталне и романтичарске провинијенције, делима Русоа и Бајрона, француских песника Ламартина, Игоа, Алфреда де Вињија, де Мисеа, Флобер је испрва морао одушевљење њиховим стваралаштвом сублимирати  кроз своје.

Новембар почиње Монтењевим цитатом који гласи: У сврху дангубе и тлапње. Друга интенционалност писца изражена кроз форму хипертекста јесте поднаслов: Фрагменти о неизрађеном стилу. Монтењев цитат, извучен из примарног контекста и прилагођен сопственом, сведочи о пишчевој аутоиронији. Она се кроз дело наставља, а свој врхунац доживљава на крају. Када је реч о поднаслову схватамо да је и он непоуздан. Дело по својим структуралним одликама није фрагмент, а не треба ни веровати писцу када пише о свом стилу као неизграђеном.

Неименовани јунак, лирски субјект, има одлике романтичарских јунака. Он је представљен као путник, тачније пешак, а одлике романтичарских јунака који су дати као путници јесу динамика, претерана осећајност и идеализам. Све поменуте карактеристике поседује Флоберов јунак. Ова Флоберова новела је дело касног романтизма. Трансформација коју су доживели романтичарски мотиви односи се на начин њиховог представљања, као и на сценографију у којој су смештени. Алпске пределе, узбуркана мора, неприступачне области, шуме које су јунаци претходних дела походили, смењене су мирнијом сликом природе, оном са мање бетовеновских тоналитета. Наш јунак креће се по пољима надомак провинцијског града или улицама истог. Јунакова размишљања подстакнута су сутонима, шетњама кроз пуста поља, шуштањем опалог лишћа. Мирис  хладног дана и надолазеће зиме помешан са димом из оближњих кућа и маглом позива на размишљања о прошлости, евоцира успомене. На том примеру видимо како се овим делом зачиње оно што ће касније бити одлике Бодлеровог или Прустовог рада. Мирис као средство за откључавање сећања, талог налик мокром лишћу, палимпсест утисака, могућност за реминисценције и евокацију успомена. Једина разлика је у тематизацији природног и вештачког. Док су Бодлерови мириси најчешће подстакнути кожом натопљеном знојем и парфемом, а Прустови аромом чајних колачића, Флоберови воде директно из природе као резултат влаге услед честих киша и магли.

Флоберов јунак своја расположења транспонује на слику природе којом је окружен. Пејсаж нема расположење. Међутим, његов посматрач га има. Сходно томе, он је увек  у искушењу да своја стања идентификује са пределом којим је окружен. Семантика годишњих доба нарочито је интересантна у контексту књижевности романтизма. Сваки уметник другачије приступа њиховој симболичкој актуелизацији. Најзанимљивији су они који праве одступ од читаочевог очекивања које је до тада било условљено традицијом. Годишња доба, која подразумевају цикличну динамику, у романтичарској књижевности су у служби карактеризације јунака. Најбољи пример за ово тврђење је роман Јади младог Вертера. Гете не изневерава традиционално очекивање читаоца. С пролећа, Вертер је у потпуно другачијем расположењу него с јесени. Одабир краја децембра као периода за самоубиство јунака очекиван је и није изненађујући књижевни поступак. Јесен је сматрана добом меланхолика, интровертних, тужних. На таква расположења подстиче сама слика природе. Изобиље којим се одликују септембар и октобар, убрзо бива смењено и заустављено новембарским затишјем.

Жалосно је ово годишње доба у којем смо сада; рекло би се да ће се живот зачас удаљити са сунцем… (стр. 6)

Кад год читам Новембар прво чујем звуке Шопеновог Ноктурна бр. 1 у б-молу. Спори и тихи звук клавира једнак је благој и тихој Флоберовој нарацији.

Већ сам у средњој школи био жалостан, досађивао сам се, сагоријевао сам у жељама, осјећао сам жарке чежње за неким безумним и бурним животом, сањао сам о страстима, био бих хтио имати све. Иза двадесете године постојао је за ме читав свијет свјетлости, миомириса;  живот ми се издалека привиђао пун сјаја и славодобитних шумова; (…..) Нејасно сам жудио за нечим сјајним што не бих могао јасно изрећи ниједном ријечју, нити одредити у својој мисли ни у којем облику, али за чим сам ипак осјећао сигурну, непрестану жељу. (стр.7)

Јунак је, слично бајроновским јунацима – Чајлду Харолду, Франкенштајну, Оњегину, Печорину – прожет резигнацијом, чамотињом, за себе каже:  ја сам живио изван сваког кретања, изван сваке дјелатности, не мичући се ни због славе, ни због насладе, ни ради знаности, ни ради новца (стр. 7). Он жуди за далеким, давним, неодредивим. Он се креће, као и бајроновски јунаци, у парадоксалном сплету: он кружи а, у ствари, стоји у месту. Круг у њиховом случају има симболички потенцијал уробороса, змије која гризе сопствени реп, потенцијал затвореног, интровертног, самоокружујућег, самодовољног, солипсистичког. Круг у њиховом случају нема значење довршеног и целовитог путовања, он не подразумева остварени образовни процес као у случају Колриџовог Старог Морнара.

Ја сам улазио што сам дубље могао у своју мисао, ја сам је превртао у свим њеним облицима, ишао сам до самога дна, враћао сам се и опет почињао. Ускоро је то била необуздана трка маште, чудесни узлет изван збиље, ја сам у себи проживљавао пустоловине, замишљао догађаје за причу… (стр. 9)

Мотив прозора је чест и значајан у Флоберовом делу. Прозор је граница, симбол спољашњег и унутрашњег, отвореног и затвореног, колеричног и интровертног, нечег што у унутрашњи и омеђен простор пропушта светлост. Истовремено, он је и перспектива, место са кога се посматра спољни свет. Прозор је тачка фокуса. Приповедање се у овом делу одвија у првом лицу. Читајући, ми предео, мисли, догађаје посматрамо са оне тачке, са оног прозора који нам је главни јунак (истовремено и приповедач) отворио. Прозор је утолико слика саме Књиге. Отварање исте подразумева многоструке, али увек неизвесне и неочекиване перспективе. Од читаоца зависе њена значења, као и ширина.

Флоберов јунак тежи осами, истовремено жудећи друштво других. Наш јунак претходник је Бодлерових и Елиотових лирских субјеката који усамљени и отуђени круже пустим градским улицама. Он признаје да завиди другим људима на њиховој баналној радости, називајући их срећницима живота. То је парадокс јунака који је посвећен искључиво себи, истовремено поносан и несрећан због те чињенице. Он би, шетајући уским улицама, налик онима са слика Џона Еткинсона Гримшоа, кроз затворене прозоре, са улице, посматрао људе који се друже и смеју.

Вечером би се, зими, заустављао пред освијетљеним кућама гдје се плесало, и гледао бих како иза црвених застора пролазе сјене, слушао бих звукове засићене раскоши, чаше које звецкају на подносима, сребрни прибор који звекеће на тањирима, и говорио бих сам себи да стоји само до мене да судјелујем у том светковању, за којим се јагме на тој гозби, гдје сви једу;  одбијао ме од тога мој дивљи понос, јер сам сматрао, да ме моја самоћа чини лијепим, и да је моје срце утолико шире уколико га држим далеко од свега што значи људску радост. Тада бих настављао свој пут по пустим улицама, на којима су се тужно њихали фењери шкрипећи својим чекрцима. (стр. 16)

Јунак би „удишући мирис покошеног сијена, слушајући кукавицу у шуми, гледајући звијезде које падају“ (стр. 14) себе идентификовао, у скоро пантеистичком заносу, са свиме што га окружује. Најзад, себе би поистоветио са орлом, али не као птицом грабљивицом, већ као са бићем које познаје слободу, које је досегло висине. Фридрих Хелдерлин у песми Патмос орлове назива синовима Алпа. Ово је још један пример романтичарске тематизације птица као симбола узвишеног, слободног, природе и, најзад, песника. Песник је налик птици, уздигнут, над земљом, он види све, има свеобухватан преглед постојећих облика. Они под њим могу да гледају навише, док је он већ у пределима неба, он је узвишен по себи. Песник види тренутак када се кап росе једини са травом, кап кише са кором јеле, камен котрља низ стену.

Нека киша сипи, олуја крши стабла, бујице се руше с јецајем, водопад се пуши и скаче, гром пуца и ломи вршак брда, он мирно лети изнад свега тога и удара крилима; шум планине га забавља, он добацује поклике радости, бори се са облацима који брзо лете, и пење се још више у своје неизмјерно небо. (стр. 18)

Приповедач ове новеле путник је у двоструком смислу. Он се креће тако што прелази пут од  једне одређене тачке до  друге, остварујући физичку динамику у простору. Друга врста путовања односи се на динамику духа која је подстакнута изгледом предела. Тај предео је емпиријско полазиште за слику која ће се касније формирати у уму путника односно посматрача.

Тако сам испунио свој свемир сијасетом златних сунаца, љубавне су приче налазиле у мојој глави мјеста покрај лијепих преврата, лијепе страсти насупрот великим злочинима;  ја сам у исти мах сањарио о звјезданим ноћима топлих земаља и о пожару запаљених градова, о повијушама у прашумама и о сјају пропалих монархија, о гробовима и о колијевкама. Жуборење таласа у трскама, гукање грлица на голубињацима, шуме мрча и мирис алоја, звекет мачева који ударају о оклопе, коњи који топоћу, злато које се сјаји, блистање живота, самртне муке очајника; све сам то ја проматрао истим расколаченим погледом као и мравињак који би се узнемирио под мојим ногама. Али изнад тога живота, тако узбурканог на површини, тако гласног због толико различитих крикова, избијала је бескрајна горчина, која му је била и синтеза и поруга. (стр.  16)

Поједини делови претходног цитата биће слично обликовани у каснијем Флоберовом делу Саламба, исто као што су и многи до сада помињани  мотиви коришћени  у каснијим делима, Госпођа Бовари и Сентиментално васпитање. На врло сличну сцену претходно цитираној, у којој се исто појављује мотив мравињака који јунак гази, уживајући тако у динамици разбежалих мрава, док као дете лута руским шумама предат маштаријама, наилазимо у роману Вече код Клер сјајног руског писца, врхунског стилисте  Гајта Газданова.

На овом месту текст о Флоберовом делу се не завршава. Његов наставак, допуна, коначно заокруживање следи са текстом о сликарству Џона Еткинсона Гримшоа.

Цитати: Гистав Флобер, Новембар, Три приповетке, превод Тин Ујевић и Миленко Видаковић, Свјетлост, Сарајево, 1961.

Напомена: Овај текст је део есејистичког триптиха посвећеног месецу новембру.

  • Новембар: Ноктурна – Фредерик Шопен
  • Новембар: Меланхолија и успомене – Гистав Флобер
  • Новембар: Магла над лишћем – Џон Еткинсон Гримшо

Новембар: Ноктурна – Фредерик Шопен

Ежен Делакроа, „Портрет Фредерика Шопена“, oko 1838.

Поједина уметничка дела својом темом, предметима које приказују, психолошком карактеризацијом јунака, употребом боја и тонова асоцирају атмосферу која доприноси естетским расположењима уживаоца уметности. Та расположења, као и асоцијације на које дело наводи, нису иста код сваког примаоца естетског садржаја. Она су условљена његовим животним и образовним искуством, као и сензибилитетом који је увек јединствен када је реч о доживљају уметности. Има онолико верзија уметничког дела колико има и оних који га посматрају, читају, слушају.

Једно дело може се формално и садржински тумачити, анализирати и доживљавати у поређењу са другим делом, а да се на тај начин његов интегритет јединственог, самосталног и непоновљивог уметничког ентитета не наруши. У контексту једног, може се анализирати и доживљавати друго уметничко дело. Заједно посматрана дела се допуњују, стварајући тако нов и, на неки начин, синестезијски доживљај у свести посматрача. Неопходна је међусобна надградња уметничких дела. Филозофски, естетички приступ при одређењу дела испрва се намеће као очекиван, али и њему помоћ, непоходан и користан инструмент  анализе, може бити друго уметничко дело које је по својим карактеристикама упоредиво са предметом тумачења.

Музичке композиције често слушаоце наводе на размишљања у сликама, било да су оне предметне или апстрактне. Музичке композиције, такође, својим садржајем допуњују или евоцирају пасусе, боје и облике из других области људског и уметничког стваралаштва као што су сликарство, књижевност и филм. Музичко уметничко дело може у свест призвати слике пејсажа, једна музичка композиција може евоцирати дела сликарства и књижевности чија је тема, односно често присутан мотив, пејсаж.

Новембар је. Наредни текстови биће посвећени тројици уметника који су  били инспирисани овим месецом, његовим бојама, расположењима које подстиче. Уметници временске прилике и годишња доба доживљавају лично. Фредерик Шопен, Гистав Флобер и Џон Еткинсон Гримшо, сваки на свој начин, створили су дела велике поетске снаге. Композитор, писац и сликар упоредиви су. Јесења расположења присутна су у њиховој уметности исто колико и у њиховој личности. Њу упознајемо путем естетског предмета, али и уз помоћ ванкњижевних текстова: писама и дневника који су остали за њима.

Шопенова ноктурна могу се поредити и истовремено реципирати са лирски интонираном новелом Новембар, раним делом Гистава Флобера које је објављено после пишчеве смрти. Читајући Флобера, уколико смо претходно били упознати са делом енглеског сликара Џона Еткинсона Гримшоа, бићемо подстакнути да слике које нуди текст визуелизујемо уз помоћ Гримшоових слика. Док читамо, оне ће нам се појављивати у свести као резултат асоцијативног тока. Но и без паралелне рецепције, ова дела по свом сензибилитету, атмосфери, измичућим етеричним сећањима на неки предео, на нешто давно и далеко, меланхолично и влажно, слична су и упоредива.

Ипак, све поменуте асоцијације су личне. Као такве оне нису за друге љубитеље уметности обавезујуће. Ови текстови нуде могућност за тумачење, доживљај и разумевање, они су покушај отварања ока, новог и другачијег, стварања нове перспективе, могуће фокусне тачке којом би се измичући значењски хоризонт уметничког дела бар на кратко приближио односно утврдио. Самостално посматрана дела не губе на вредности и задржавају свој аутентични идентитет. Она поједине реципијенте уопште не морају подстаћи да размишљају кроз аналогије. Такође, она могу изазвати одушевљење подједнако колико и равнодушност.

Оно што није циљ оваквом, упоредном, приступу јесте да на основу формалних особености једног уметничког дела оцењује, тумачи и приступа другом. Оно што је стил у књижевности, препознатљив рукопис, одлика и вештина, таленат и умеће распоређивања речи, реченица и пасуса, којима се на тај начин гради фикционални свет, није исто што и стил у једној музичкој композицији. Оно што је тон у сликарству, није исто што и тон у музичкој композицији или лирској песми. Наметање формалних правила једног облика стваралашта другом, просуђивање и анализа једног дела на основу формалних критеријума другог, није идеја оваквог приступа уметности.

Мало је вероватно да су се Шопен и Флобер познавали. Још док је композитор био жив, писац је отпочео коресподенцију са Жорж Санд, Шопеновом дугогодишњом сапутницом. Сходно томе, вероватно је писац био упознат са делом композитора. Међутим, ништа више од тога не можемо тврдити. У време када је Шопен објавио своје прве композиције имао је двадесет три године. Флобер је Новембар завршио када је имао двадесет година. Оба уметника своја дела створила су у приближно истом периоду живота.

Још један уметник кога овом приликом треба поменути је Ежен Делакроа. Овај француски романтичар оставио нам је недовршени портрет пијанисте, као и заједничку слику славног пара, Шопена и Сандове. Пријатељство између троје уметника, Шопена, Делакроаа и Сандове, као и Сандове и Флобера, за нас је значајно јер на основу њихове преписке можемо боље да разумемо природу тог односа, међусобне утицаје, идеје и размишљања о уметности. Сачувана су многа Флоберова писма, записи Жорж Санд, дневник сликара. На основу њих можемо да реконструишемо и оно што се односи на стваралаштво Фредерика Шопена. Можемо замислити троје уметника како седе у салону Сандове и ишчекују одсјаје, сенке, измичуће облике, наговештаје боја, месечину док Шопен изводи своје композиције. За једну Шопенову композицију Жорж Санд је записала да је налик ноћи чија месечина обасјава благе облаке над њима, кроз коју се чује песма славуја. Романтичарска опседнутост птицама (поменимо само неке: албатрос, шева, славуј, гавран) и на овом месту се потврђује.

Ежен Делакроа, „Портрет Фредерика Шопена“, око 1838.

Фредерик Шопен, пољски пијаниста, рођен је 22. фебруара 1810. године. Између 1830. и 1832. компоновао је три ноктурна, међу којима је Ноктурно бр. 1 у б-молу.

Наредно дело је композиција Ноктурно у ц-молу. Шопен ју је написао 1830. али је објављена тек двадесет шест година после његове смрти. Посветио ју је сестри. Из посвете сазнајемо да је настала као вежба пред почетак рада на новом делу. Композиција је позната и под називом Реминисценција. Уколико знамо за овај податак опет ћемо се вратити Флоберу и његовом делу које већ у првој реченици садржи реч успомене. Успомене, реминисценције, сећања. Иако би се и међу њима дала успоставити одређена разлика за сада посматрајмо те речи као синониме. Све оне подразумевају прошлост, размишљање о њој, неодређена сећања на време које је прошло.

Остале су још две композиције које за тему новембра и успомена могу бити илустративне. Прва је Ноктурно, оп. 48, бр. 1 у ц-молу. Композиција је настала 1841. године.

Друга композиција се зове Посмртни марш (Marche Funebre). Настала је 1837. године.

Напомена: Овај текст је део есејистичког триптиха посвећеног месецу новембру.

  • Новембар: Ноктурна – Фредерик Шопен
  • Новембар: Меланхолија и успомене – Гистав Флобер
  • Новембар: Магла над лишћем – Џон Еткинсон Гримшо