Kiša u novembarskoj večeri: Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Na današnji dan, 11. novembra 1821. godine, rođen je ruski romanopisac Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Citirajući odlomke pojedinih dela, smatram, najbolji je način obeležiti dan pisca. Fjodor Mihajlovič Dostojevski napisao je petnaest romana, sedamnaest pripovedaka, mnoštvo eseja, pisama, stranica dnevnika, prevoda sa francuskog jezika.

U pet velikih romana Dostojevskog spadaju: Zapisi iz podzemlja, Zločin i kazna, Idiot, Zli dusi, Braća Karamazovi. Nezahvalno bi bilo prevideti i druga piščeva dela, romane Bedni ljudi, Dvojnik, Poniženi i uvređeni, Zapisi iz mrtvog doma, Kockar, Mladić. Tu su još i pripovetke Bele noći, Krotka, San smešnog čoveka.

Teme psihičkih nelagoda koje, istovremeno, prouzrokuju fizičke, teme kriza, patnji, strasti, zločina, mučnih snova, otuđenja, ludila, samoubistva, vere, sumnje, straha od smrti, paranoičnih raspoloženja, jesu teme čiji je vizuelni pandan jedno kišno novembarsko kasno poslepodne koje prelazi u veče, doba kada se na dušu spusti teška magla.

To je atmosfera kroz koju se kreću junaci Dostojevskog koje ne zamišljam kao ljude 19. veka već pre kao neke kasne, tamne i teške Rembrantove portretisane građane, čija je masa lica tmasta i natopljena gustim metafizičkim slojevima. Onda kada nisu u pitanju rembrantovaska rezignacija, zapitanost i sumnja, jesu ekspresionistička strast, intenzitet i anksioznost. I ti slikari će, nekoliko decenija posle pisca, stvarati snažna dela kao svedočanstvo o sebi i svojim potragama za odgovorom na, naizgled, jednostavno pitanje – ko sam ja, ko su drugi?

Jedna Bahova kompozicija može prijati uz čitanje odlomaka koji slede.

ZAPISI IZ PODZEMLJA (1864)

Ja sam bolestan čovek… Zao čovek. Neprivlačan čovek. Mislim da me boli jetra. Uostalom, ništa se ja ne razumem u moju bolest, i ne znam tačno šta me boli. Ne lečim se i nikad se nisam ni lečio, premda poštujem medicinu i doktore. Uza sve to još sam i sujeveran do krajnosti, ili bar toliko da poštujem medicinu. (Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran, ali sam ipak sujeveran). Ne, neću da se lečim, eto, za inat; neću da se lečim. Vi to sigurno ne razumete. A ja, vidite, razumem. Naravno da vam ne mogu objasniti kome ću zapravo napakostiti u ovom slučaju moga inata; odlično znam da doktorima nikako ne mogu „natruniti“ time što se ne lečim kod njih; dobro znam da ću time jedino samom sebi naškoditi i nikom više. Pa ipak, ne lečim se samo iz inata. Jetra me boli, neka je, nek me još jače boli.

Naravno, u prijateljstvu sa sa svojim drugovima nisam istrajao i vrlo brzo sam im okrenuo leđa. A po svom mladalačkom neiskustvu, prestao sam čak i da im se javljam, presekao sam sve. To mi se, uostalom samo jedanput desilo. Inače sam uvek ostajao sam.

Kod kuće sam najviše čitao. Hteo sam da spoljašnjim utiscima ugušim u sebi ono što je u meni vrilo. A od spoljašnjih utisaka za mene je bilo moguće jedino čitanje. Ono mi je zaista mnogo pomagalo – uzbuđivalo me, davalo nasladu, mučilo. Ali bi mi i ono ponekad užasno dojadilo. Ipak sam želeo da se krećem! I tad sam se odjednom zagnjurio u mračan, podzeman, prljav – ne baš razvrat, ali razvratić. Moje strasti su bile ljute, vrele usled svakidanje bolesne moje razdražljivosti. Napadi su bili histerični, sa suzama i grčevima.

Osim čitanja, ne beše za mene ničega drugog, ničega što bih mogao u svojoj okolini poštovati, i što bi me privlačilo. Sem toga, nabujala bi ponekad i čežnja; pojavljivala se histerična žudnja za protivrečnostima, za kontrastima, i tako sam se odao razvratu. Sve ovo nisam kazao radi svog opravdanja. Uostalom, ne! Slagao sam! Baš sam hteo da se opravdam. Ovu primedbu činim, gospodo, za sebe. Neću da lažem. Dao sam reč.

ZLOČIN I KAZNA (1866)

A Svidrigajlov je, međutim, tačno u ponoć prelazio preko Tučkovog mosta, u pravcu Petrogradskog kraja. Kiša je prestajala, ali je duvao vetar. Obuzimala ga je drhtavica i jednog trenutka nekako naročito radoznalo i čak upitno pogledao je u crnu vodu Male Neve. Ali mu se uskoro učinilo vrlo hladno da stoji nad vodom; okrenuo se i pošao na bulevar. Koračao je beskrajnim bulevarom već vrlo dugo, skoro pola sata, često zastajući u mraku na drvenoj kaldrmi, ali je neprestano nešto radoznalo tražio na desnoj strani bulevara. Tu negde, već sasvim na kraju bulevara, ovih dana je nekako u prolazu uočio jednu gostionicu, drvenu, ali poveću; koliko se sećao, ime te gostionice kao da je bilo “Jedrene“. Nije se prevario u računu; ta gostionica u ovako zabačenom kraju bila je tako markantna tačka da je prosto bilo nemoguće ne naći je, čak i po mraku. To je bila dugačka pocrnela zgrada od drveta, u kojoj su, i pored toga što je bilo kasno, još sijale svetiljke i opažala se izvesna živost. Svidrigajlov je ušao i zatražio sobu od nekog odrpanca na koga je naišao u hodniku. Odrpanac se pribrao, odmerio pogledom Svidrigajlova, i odmah ga poveo u jednu udaljenu sobu, zagušljivu, teskobnu – negde na samom kraju hodnika u ćošku, pod stepenicama.

Njega  je očevidno počela hvatati groznica. Skinuo je sa sebe gornji kaput i bluzu, umotao se u jorgan i legao u postelju. Ljutio se: „Ipak bi bilo bolje da sam sada zdrav“, pomislio je i osmehnuo se. U sobi je bilo zagušljivo, sveća je slabo svetlela; napolju je hučao vetar, negde u uglu grebao je miš, a i čitava soba kao da je zaudarala na miševe i nekakvu kožu. Ležao je i kao da je buncao:  jedna misao smenjivala je drugu. Izgledalo je da veoma želi da se mišlju makar na nečemu postojano zaustavi. „To pod prozorom mora da je neki park“, pomislio je, „šumi drveće, što ne volim huku drveća noću, u nepogodi i pomrčini – gadno osećanje!“. I on se setio kako je prelazeći malopre pored Petrovskog parka, čak i na njega s odvratnošću pomislio. Tada se setio i ovog mesta i Male Neve i opet osetio hladnoću kao malopre kada je stajao nad vodom. „Nikad u životu nisam voleo vodu, čak ni na pejzažima“, pomislio je opet i odjednom se nasmejao jednoj misli. „Sada bi, izgleda, čoveku trebalo da je svejedno što se tiče sve te estetike i udobnosti, a ja baš sada postao probirač, baš kao zver koja obavezno bira sebi mesto u sličnoj situaciji. Upravo je trebalo da malopre da svratim u Petrovski park! Mora da mi se učinilo suviše mračno, hladno, he-he! Skoro sam se zaželeo prijatnih osećanja! A što ja sveću ne gasim?“ (On dunu i ugasi je.)

Već je padao u bunilo; grozničava drhtavica je prestajala, odjednom kao da mu je nešto pretrčalo ispod jorgana preko ruke, i noge. On se trgao: „Pih, do đavola, mora da je miš!“, pomislio je; „to je zato što sam na stolu ostavio teletinu“. Nikako nije voleo da se otkriva, da ustaje, da zebe, ali odjednom ga je opet nešto neprijatno zagolicalo po nozi: zbacio je sa sebe pokrivač i upalio sveću. Drhteći od grozničave jeze, sagnuo se da pregleda postelju, ali nije bilo ničega; tresnuo je pokrivačem, kad odjednom na čaršav iskoči miš. On jurnu da ga uhvati; ali miš nije silazio sa postelje, već je snovao tamo-amo na sve strane i kliznuo mu ispod prstiju, pretrčavao mu preko ruke i odjednom šmugnuo pod jastuk; on zbaci jastuk, ali u jednom trenutku oseti kako mu nešto skoči pod pazuh i zagolica ga po telu, i već je na leđima, ispod košulje. Nervozno je zadrhtao i probudio se. U sobi je bilo mračno; ležao je na postelji umotan kao malopre u jorgan; ispod prozora je zavijao vetar. „Kako je odvratno!“, pomislio je jetko.

Ustao je, seo na kraj postelje, leđima prema prozoru. „Bolje je da uopšte ne spavam“, odlučio je. Ali od prozora je vejala hladnoća i vlaga; ne ustajući s mesta, navukao je na sebe jorgan i umotao se u njega. Sveću nije palio. Ni o čemu nije mislio, niti je hteo da misli. Ali bunovne slike su mu prolazile ispred očiju jedna za drugom, sinuli bi u svesti i iščezavali odlomci misli, bez početka i kraja, bez veze. Kao da ga je hvatao poludremež. Da li su hladnoća ili mrak, vlaga ili vetar što je zavijao pod prozorom i ljuljao drveće izazivali u njemu nekakvu upornu, fantastičnu naklonost i želju – tek njemu je neprestano izlazilo pred oči cveće. Priviđao mu se divan pejzaž u cvetanju: vedar, topao, skoro vreo dan – praznik, Duhovi. Bogata, raskošna kućica u engleskom stilu, sva ukrašena mirisnim rondelima cveća, opasana lejama koje idu oko cele kuće; ulaz u kuću sav obrastao nekakvim bršljenom i okićen mnogim ružama; svetle, hladovite stepenice, zastrte raskošnim ćilimom, pune nekakvog retkog cveća u kineskim saksijama. Naročito je uočio na prozorima, u vazama sa vodom, bukete belih i nežnih narcisa koji se slivaju na svojim sjajnozelenim jedrim i dugim stabljikama, sa jakim aromatičnim mirisom. Čak mu se nije odlazilo od njih, ali se popeo uza stepenice i ušao u neku prostranu, visoku salu, i opet tu svuda, kod prozora, oko otvorenih vrata što vode na terasu, po samoj terasi – svuda je bilo cveće. Podovi su bili posuti sveže nakošenom, mirisnom travom, prozori otvoreni; svež, lak, hladovit vazduh strujao je u sobu, ptičice su cvrkutale pod prozorima, a nasred sale, na stolovima prekrivenim belim atlasnim čaršavima, stajao je mrtvački sanduk. Taj sanduk bio je presvučen belom svilom, opšiven belim gustim rišem. Girlande od cveća obavijale su ga sa svih strana. Sva u cveću ležala je u njemu jedna devojčica u beloj haljini od tila, skrštenih i uz grudi pripijenih ruku koje kao da su bile izvijane od mermera. Ali raspletena kosa – kosa izrazite plavuše – bila je mokra; venac od ruža obavijao je njenu glavu. Strog i već ukočen profil bio je kao od mermera izvajan, ali osmeh na njenim bledim usnama bio je pun neke nedetinje, beskrajne tuge i velikog jada. Svidrigajlov je znao tu devojčicu; ni ikone, ni pripaljenih sveća nije bilo kod tog sanduka, niti su se čule molitve. Ta devojčica je bila samoubica – utopljenica. Imala je četrnaest godina, ali to je već bilo ucveljeno srce i ono se ubilo, poniženo uvredom koja je užasnula i zaprepastila detinju svest i nezasluženom sramotom zalila njenu anđeoski čistu dušu iz koje se oteo poslednji krik očajanja koji niko nije čuo i koji je grubo ismejan u tamnoj noći, po mraku studeni, dok se topio sneg i fijukao vetar…

Svidrigajlov se probudio, ustao je s postelje i koraknuo prema prozoru. Napipao je rezu i otvorio prozor. Vetar je pomamno jurnuo u njegov tesni sobičak, pa kao da mu je ledenim injem oblepio lice i grudi pokrivene samo košuljom. Pod prozorom mora da je odista bilo nešto nalik na baštu za uveseljavanje; i ovde su, verovatno, danju pevali pevači i služio se na stočićima čaj. Sada su, pak, s drveća i žbunja pljuštali po prozoru mlazevi kiše; bila je pomrčina kao u podrumu – jedva su se mogle videti samo nekakve tamne pege koje su označavale predmete. Svidrigajlov je sagnut i naslonjen laktovima na prozorsku dasku već jedno pet minuta gledao netremice u tu tačku…

„…voda nadolazi“, pomislio je , „pred zoru će voda izavreti tamo gde je nizina, na ulice, potopiće suterene i podrume, isplivaće podzemni pacovi, a ljudi će po kiši i vetru, psujući se, mokri, početi da premeštaju svoje prnje na gornje spratove… A koliko li je sada sati?“

Dugo je hodao po celom dugačkom i uzanom hodniku ne nalazeći nikoga i hteo je već glasno da vikne, kad odjednom u mrtvačkom uglu, između starog ormara i vrata, ugleda nekakvu čudnovatu  priliku, nešto, izgleda, živo. On se sagnuo sa svećom i ugledao dete – devojčicu od jedno pet godina, ne više, u haljinici skroz mokroj kao pačarva; drhtala je i plakala. Ona kao da se i nije uplašila Svidrigajlova, već ga je gledala sa tupim čuđenjem svojim velikim crnim očima i na mahove jecala, kao deca koja su dugo plakala, ali su već jednom prestala i čak se utešila, a ipak, malo-pomalo, pa odjednom opet zajecaju. Lice ove devojčice bilo je bledo i ispijeno; ukočilo se od zime, samo – „kako je stigla ovamo? Mora da se ovde sakrila i celu noć nije spavala.“

Počeo ju je ispitivati. Devojčica je odjednom malo živnula i brzo stala da tepa nešto na svom dečijem jeziku. Tu se nešto spominjala „mamica“ – kako će „mamica isibati“, nekakva šolja koju je ona „lasbila“. Devojčica je govorila neprestano; nekako se moglo naslutiti iz čitavog njenog pričanja da je to nevaljano dete koje je mati, neka večito pijana kuvarica – verovatno iz ovdašnje gostionice – prestravila pretnjama i batinama; da je devojčica razbila maminu šolju i toliko se uplašila da je pobegla još sinoć; dugo se, valjda, krila negde napolju, na kiši, naposletku se uvukla ovamo, sakrila se iza ormana i presedela ovde u uglu svu noć, plačući, drhteći od vlage, od mraka i od straha da će je za sve to strašno istući. On ju je  uzeo u naručje, pošao u svoju sobu, posadio je na postelju i počeo svlačiti. Njene iscepane cipelice, obuvene na bosu nogu, bile su tako mokre kao da su celu noć preležale u bari. Kad ju je svukao, stavio je u postelju, pokrio i umotao sasvim preko glave u jorgan. Dete je odmah zaspalo. Pošto je sve to završio, opet se turobno zamislio.

Pažljivo je podigao jorgan. Devojčica je spavala tvrdim i slatkim snom. Zagrejala se pod jorganom, rumen joj se već razlivala po bledim obraščićima. Ali čudnovato: ta rumen se isticala jasnije i jače nego što bi moglo biti obično dečije rumenilo. „To je grozničavo rumenilo“, pomislio je Svidrigajlov, „isto kao rumenilo od vina, taman kao da joj je neko dao da popije celu čašu. Rumene usnice kao da gore, plamte… ali šta je ovo?“ Njemu se odjednom učini da njene duge, crne trepavice nekako drhte i trepću, kao da se podižu, a ispod njih izviruje lukavo, oštro malo oko, koje nekako nedetinje namiguje, baš kao da devojčica ne spava, već se pretvara. Pa stvarno je tako: usnice joj se razvlače u osmeh; krajičci usana podrhtavaju kao da se još uzdržava; to je već smeh, očigledan smeh; nešto na drsko, izazivačko sija na tom nedetinjem licu; to je razvrat, to je lice kamelije, bestidno lice francuske kamelije što se prodaje. Evo već se sasvim jasno otvaraju oba oka: gledaju ga plamenim bestidnim pogledom, zovu ga, smeju se… Bilo je nešto beskrajno ružno i uvredljivo u tom smehu, u tim očima, u svoj toj gadosti na dečijem licu. „Šta? Petogodišnja devojčica?!“, šapnuo je Svidrigajlov, stvarno užasnut, „ovo… pa šta je ovo?“ Ali, evo, ona već sasvim okreće k njemu svoje zajapureno lice, širi ruke… „Ah, prokletnice!“, viknuo je Svidrigajlov užasnut, zamahujući na nju rukom. Ali u tom trenutku se probudio.

Nalazio se na istoj postelji, isto onako umotan u jorgan; sveća nije bila upaljena, a na prozorima se videlo da je već uveliko dan.

„Čitavu noć košmar!“ On se ljut pridigao, osećajući da je sav izlomljen; kosti su ga bolele. Napolju je sve pokrivala gusta magla i ništa se nije moglo videti. Skoro je pet sati; prespavao je. Ustao je, obukao svoj kaput i ogrtač – još su bili vlažni. Napipao je u džepu revolver, izvadio ga i popravio kapislu; zatim seo, izvadio iz džepa beležnicu i na prvom, najvidnijem listu napisao krupnim slovima nekoliko redaka. Pošto ih je pročitao, nalaktio se na sto i zamislio. Revolver i beležnica su ležali tu, do njegovog lakta. Probuđene muve lepile su se na nedirnutu porciju teletine, koja je ostala na stolu. Dugo ih je posmatrao i najzad slobodnom desnom rukom počeo jednu da hvata. Dugo se mučio, ali je nikako nije mogao uhvatiti. Najzad, uhvatio je sebe u tom zanimljivom poslu, prenuo se, zadrhtao, ustao i konačno pošao iz sobe. Za minut je bio na ulici.

Mlečna gusta magla pritisla je grad. Svidrigajlov je pošao po klizavoj, prljavoj, drvenoj kaldrmi u pravcu Male Neve. Priviđala mu se prekonoć nabujala voda Male Neve, Petrovsko ostrvo, mokre staze, mokra trava, mokro drveće i žbunje i, najzad, onaj žbun… Ljutito je počeo da posmatra kuće samo da bi mislio o nečemu drugom. Na bulevaru nije sreo ni prolaznike ni kočijaše. Neveseli i prljavi, upadljivo žuti drveni kućerci gledali su zatvorenim kapcima. Zima i vlaga prožimale su mu celo telo; počela je da ga hvata jeza. Ponekad je nailazio na dućanske i piljarske firme i svaku je pažljivo pročitao. Evo, nestade drvene kaldrme. Već je stigao do jedne velike, kamene kuće.

Prljavo, ozeblo kuče podvijenog repa pretrčalo mu je put. Neki mrtav pijan čovek, u kabanici, ležao je preko trotoara, licem nadole. On ga je pogledao i pošao dalje. Visoka požarna kula promakla je sa leve strane. „Gle!“, pomislio je,  „pa evo mesta, zašto baš na Petrovsko? Bar ću imati zvaničnog svedoka…“ Umalo se nije nasmejao ovoj novoj misli i skrenu u usku ulicu. Tu se nalazila velika kuća sa požarnom kulom. Kod zatvorene kapije stajao je, naslonjen ramenom, malen čovek, umotan u sivi šinjel i sa bakarnim ahilovskim šlemom. Pospano i hladno pogledao je popreko Svidrigajlova, koji je prišao. Na njegovom licu videla se ona večita mrzovoljna tuga, koja se tako neveselo upečatila na svim licima jevrejskog plemena, na svim bez izuzetaka. Obojica su, i Svidrigajlov i Ahil, neko vreme ćutke posmatrali jedan drugog. Ahilu se, najzad, učinilo da tu nešto nije u redu: čovek nije pijan, a stoji tri koraka pred njim, gleda ga netremice i ništa ne govori.

– A šta vi ovde hoćete? – upitao je, još se ne mičući, i ne menjajući svoj položaj.

– Ništa brate, zdravo! – odgovorio je Svidrigajlov.

– Ovdi nije mesta.

  • Ja, brate, idem u tuđinu.

– U tuđinu?

– U Ameriku.

– U Ameriku?

Svidrigajlov je izvadio revolver i zapeo okidač. Ahil je podigao obrve.

Naslonio je revolver na desnu slepočnicu.

– A šta, te šale, ovdi nije mesta!

– A što da nije mesto?

– A zato što nije mesta.

– E, to je brate, sasvim svejedno. Mesto je dobro: ako te budu pitali, ti im odgovori: otišao, reci, u Ameriku.

On nasloni revolver na desnu slepočnicu.

– A, ovdi ne može, ovdi nije mesta! – trgao se Ahil i još više razgoračio oči.

Svidrigajlov okide.

IDIOT (1869)

– Ali gde je Nastasja Filipovna? – izgovori knez, gušeći se.

– Ona je tu – odgovori Rogožin polako, kao da je za trenutak odugovlačio sa odgovorom.

– Pa gde je?

Rogožin diže oči prema knezu, pa se zagleda u njega:

– ‘Odi ovamo!

On je neprestano govorio šapatom i ne žureći se, polako i, kao i ranije, nekako čudnovato zamišljeno. Čak i o zavesi kad je pričao, kao da je svojom pričom nešto drugo hteo da kaže i pored toga što je pričao veoma živo.

Uđoše u kabinet. U toj sobi se, od poslednje kneževe posete, desila neka promena: preko cele sobe je bila zategnuta zelena, od svilenog brokata zavesa, sa dva ulaza sa strane. Ta zavesa je odvajala od kabineta ložnicu u kojoj je bila Rogožinova postelja.

Teška zavesa beše sad spuštena: vrata takođe behu zatvorena. A u sobi beše vrlo mračno; letnje, „bele“ petrogradske noći su počinjale bivati tamnije, i da nije bilo punog meseca, u Rogožinovim neosvetljenim sobama, sa spuštenim zavesama, teško bi se šta moglo videti. Istina, mogla su se još razaznavati lica, ali i to vrlo nejasno. Rogožinovo lice beše, kao i obično, bledo; oči mu behu uprte u kneza, izvanredno zažarene, nekako ukočene.

– Što ne upališ sveću? – zapita ga knez.

– Ne, ne treba – odgovori Rogožin, pa uzevši kneza za ruku, posadi ga na stolicu. On pak sede prema njemu, primaknuvši stolicu tako da je skoro dodirivao kneževa kolena. Između njih, malo sa strane, stojao je mali, okrugao stočić.

– Rogožine! Gde je Nastasja Filipovna? – prošapta najednom knez pa ustade, sav se tresući. Ustade i Rogožin.

– Tamo je – šapnu on, ukazavši glavom prema zavesi.

– Spava? – šapnu knez.

Nijedan od njih, za sve to vreme, pored kreveta, ni reči ne rekoše. Kneževo srce je lupalo tako da se valjda moglo čuti, u mrtvoj tišini sobe. On se naviknu na mrak, te je mogao da razazna celu postelju; na njoj je neko spavao teškim nepomičnim snom. Nije se čuo ni najmanji šum, ni najslabiji dah. Spavač beše pokriven preko glave, belim čaršavom, a udovi se nekako nejasno ocrtavahu: videlo se samo, po uzvišenju, da tu neko leži, opružen. Unaokolo, u neredu, na postelji, kod nogu, do samog kreveta na naslonjačama, čak po podu, beše razbacana skinuta odeća, raskošna bela svilena haljina, cveće, trake. Na stočiću, kod uzglavlja, sijahu poskidani i razbacani dijamanti. Pored nogu behu u klupče zgužvane nekakve čipke, a na belim čipkama, vireći ispod čaršava, ocrtavaše se krajičak obnažene noge. Ta noga je izgledala kao u mramoru isklesana i bila je stravično nepomična… Knez se zagleda i osećaše da, što duže gleda, u sobi je sve gluvlje i mrtvije. Najednom zazuja probuđena muva, prelete preko kreveta, pa pade kod uzglavlja. Knez se zgrozi.

Ovu noć ćemo ovde da prenoćimo – zajedno. Kreveta, osim onoga, tu nema, a ja sam mislio da sa oba divana skinemo jastuke, pa da eto tu, kod te zavese, prostrem i tebi i sebi, pa da smo svi zajedno. Jer, ako uđu, počeće da razgledaju ili da traže, pa će je odmah naći i izneti. Pa, rekoh, nek leži još malo tu kod mene – kod mene i kod tebe…

– Da, da! – vatreno potvrdi knez.

– Znači, da im ne priznam i da ne dam da je nose.

– Ni-nipošto! – odluči knez – to nikako!

– Tako sam i ja mislio, pobratime, da je nipošto i nikome ne dam! Noćas ćemo prenoćiti na miru. Ja sam danas samo na jedan čas izašao, jutros, inače sam stalno pored nje bio. Pa sam posle, predveče, po tebe pošao. Nego, samo se još bojim što je ovakva omorina, pa će da se… oseća. Osećaš li ti zadah?

– Možda i osećam, ne znam. Do ujutru će se već jamačno osećati.

– Ja sam je mušemom pokrio, dobrom, američkom mušemom, a preko mušeme čaršavom i četri sam flaše Ždanovljeve tečnosti ostavio otvorene, eno ih i sad tamo.

–  To kao oni tamo… u Moskvi?

– Pa znaš kako je: oće zadah. A kako ona tamo leži… Dok se rasvane, videćeš… Šta je? – ne možeš da se digneš? – zapita ga Rogožin uplašeno začuđen, videći da knez sav tako drhti da ne može da ustane.

– Noge mi klecaju – teško se odazva knez – to je od straha, ja to znam. Kad me prođe strah, ustaću…

– Čekaj, da namestim postelju za nas, pa ti lepo lezi… i ja ću tu do tebe… pa da slušamo… Jer ja, brate, još posigurno ne znam… Ja još sve ne znam… pa zato i tebi za vremena kažem, da i ti sveo tome za vremena znaš…

Postelja bi nekako nameštena; on priđe knezu, nežno i ushićeno ga uze pod ruku, diže ga, pa ga dovede do postelje: ali se pokaza da je knez mogao i sam da ide; dakle, „strah ga je prolazio“; ali je još uvek drhtao.

– Jer znaš, brate – poče najednom Rogožin, namestivši kneza na levu, udobniju stranu, a sam se izduživši desno do njega, onako u odelu i zabacivši ruke pod glavu – danas je velika vrućina, pa će brzo početi da se oseća… Da otvaram prozore bojim se; a kod majke ima saksija sa cvećem, mnogo cveća i divno miriše; mislio sam da prenesem, ali se bojim da će se Pafnutjevna setiti, jer je mnogo radoznala.

– Radoznala je – potvrdi knez.

-Manj da kupim… u buketima, pa da je svu cvećem zaspemo? Nego, mislim, žalno će da bude, druže – kad bude u cveću!

– Slušaj… – zapita ga knez, kao buneći se i kao dosećajući se šta bi upravo trebalo da ga pita, pa odmah, onoga časa zaboravljajući: – Slušaj, reci mi: kako si? Jesi l’ nožem? Onim?

– Da, onim…

Taj nož mi je stalno u knjizi između listova ležao… I… i… i evo šta je još čudnovato: nož je sasvim, recimo, prošao za palac i po… ili čak i za čitava dva palca… baš ispod leve sise… a krvi na košulju iscurilo svega, da kažem, za pola kašike, nije više bilo…

– To je, to je, to je – diže se najednom knez sa postelje, strašno potresen. – To, to ja znam, to sam čitao… To se zove unutrašnji izliv… Dešava se, pa ni kapi ne bude. To je kad pogodi pravo u srce…

Citati:

Fjodor M. Dostojevski, Zapisi iz podzemlja, prevela Branka Kovačević, Logos, Beograd, 2008.

Fjodor M. Dostojevski, Zločin i kazna, preveo Miroslav Babović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2009.

Fjodor M. Dostojevski, Idiot, preveo Jovan Maksimović, Alba Graeca, Beograd, 2009.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.