Engleski romantizam obeležen je imenom Vilijam. Tri značajna umetnika date kulture i hronološkog okvira dele isto ime – jedan je Blejk, drugi je Vordsvort, treći je Tarner. Današnji tekst posvećen je istovremeno književniku i slikaru, vizionaru i idealisti – Vilijamu Blejku.
Rođen 28. novembra 1757. godine u Londonu, tokom života Blejk je retko napuštao mesto svog rođenja. Međutim, intezitet njegovih kretanja, njegove unutrašnje dinamike, bio je nemerljiv empirijski utvrđenim koordinatama. Ako mu je u kasnijim vremenima neki pesnik bio sličan, to je Artur Rembo. Nezavisno od tematskih i formalnih različitosti, oba pesnika poseduju nešto što ih čini duhovnim blizancima, a što je odnos prema viziji. Pesnik kao prorok, pesnik kao vizionar koji je sve video, koji je sve doživeo, koji je svuda bio, pesnik koji je svojom imaginacijom poništio i stopio u jedno, nezavisno i nedeljivo, kategorije vremena i prostora, bila je njihova zajednička ideja, tendencija, i kroz delo ostvarena težnja.
Blejkov odnos prema Vremenu može biti predmet istraživanja jedne enciklopedije, stoga, ta tematska celina neće biti načeta ili zaokružena ovim tekstom, već na trenutak pomenuta kao polazište za sledeće: Blejk je svaki svoj rad, bilo poetski ili slikarski, posmatrao i stvarao u kontekstu večnosti. Zato, često su besmislena ponavljanja na koja nailazimo u biografskim tekstovima, a koja se tiču njegove tragične sudbine usled neprepoznavanja i neshvatanja od strane savremenika.
Ako je Fransoa Rable čekao na Mihaila Bahtina oko pet stotina godina, ako je nešto manje od navedenog broja trebalo da prođe da bi Šekspir dočekao Jana Kota ili Stivena Grinblata, šta je u poretku večnosti dvesta godina koje je Blejk morao da sačeka da bi se pojavilo delo Fearful Symmetry Nortropa Fraja (1947)? No, i pre pomenutog kritičara, Blejk je bio prepoznat kao jedinstven umetnik, njegovo delo imalo je čitaoce. Ipak, veza između pesnika i kritičara, a to vidimo i na osnovu upravo pomenutih primera, podjednako je bitna kao veza između dva pesnika, prostorom i vremenom udaljena.
Ovaj tekst je oda umetniku koji je izvršio, i još uvek to čini, veliki formativni uticaj na moju ličnost, na pokušaj razumevanja fenomena čoveka-stvaraoca, na doživljaj stvarnosti i shvatanje umetnosti.
Neophodnost uporednih sagledavanja i čitanja Blejkovih dela odavno je poznata. Dok su vizije likovnog karaktera, proroštva su oblikovana rečima, poezijom koja se misterijski skriva, a želi da bude otkrivena. Konkretnost Blejkovih poetskih slika postaje teško dokučiva kada treba govoriti o njihovom mogućem značenju. Zato ih mogu dopuniti likovni pandani.
Jezik je često nedovoljan medijum za izražavanje utiska ili vizija, no Blejk ga je proširio i prilagodio sopstvenim potrebama. Njegove pesme su kratke i svedene, kada ih čitamo, tok koji pratimo ne opire nam se, mi lagano i blisko prelazimo stih po stih. Ipak, ponovno čitanje rezultat je druženja sa Blejkovim pesmama. Dvosmislenost, kako tekstualna, tako i likovna, jedna je od odlika njegovog postupka. Sličnu dozu nelagode ostavlja i poezija Emili Dikinson. Dva pesnika su po mnogim karakteristikama, slična.
Kod Blejka nacrtano nije pasivno u odnosu na napisano, niti je isključivo u njegovoj funkciji i bez sopstvenog semantičkog potencijala. Nacrtano se u Blejkovoj umetnosti može recipirati samo za sebe, isto kao i napisano. I za ilustracije dela drugih umetnika važi isto. Koliko je spev Džona Miltona Izgubljeni raj važan, toliko su i Blejkove ilustracije istog. One nisu pasivn i podražavajuća refleksija datog teksta. Blejk čitajući afirmiše svoju fantaziju, ali, istovremeno, i kritičko čulo. Svi njegovi crteži su i preispitivanje, reinterpretacija početnog teksta, oni su odgovor na čitanje koje je u uzročno-posledičnoj vezi sa misaonim sistemom samog umetnika. Blejk, kao dinamičan, nemiran i nesputan um, ne bi mogao da svoje delo učini ogledalom. On kroz stvaralaštvo vrši intervenciju nad posmatranim delom, ne sputavajući svoju kritičku misao i fantazijski potencijal.
Decembra 2007. godine, dok sam bila na trećoj godini osnovnih studija, prevela sam Blejkovu pesmu poznatu pod nazivom njenog prvog stiha I saw a chapel all of gold. Na ovom mestu iskoristiću priliku da po prvi put svoj prevod pokažem drugima. To će biti ujedno i prva tematska celina ovog teksta.
Pesma I saw a chapel all of gold isprva je pronađena u zaostavštini slikara Dantea Gabrijela Rosetija. Blejk ju nije uvrstio ni u jednu svoju zbirku, a nije poznato ni da ju je ilustrovao. Ona ima svoj literarni pandan. Pisana je u isto vreme kada i Pesme Iskustva te tako sličnost ostvaruje sa pesmom Vrt ljubavi koja je našla svoje mesto u zbirci.
Ja kapelu videh svu od zlata
U koju se niko ne usudi ući
I mnogi plačući stajaše ispred
Plačući, cvileći a obožavajući
Ja zmiju videh uzdignutu između
Belih stubova vrata
I silom, silom, silom
Rastrzala ona šarke je od zlata
I uzduž pločnika glatkog
Biserima i rubinima sjajnim oblivenog
Sluzava ona vukla se
Sve do oltara belog
Gde svoje otrove izbljuvala je
Na hleb i na vino
Tad ja okrenuh se ka svinjcu
I legoh među svinje mirno
(I saw a chapel all of gold, prevela Ana Arp)
.
Ja odoh u vrt ljubavi
I videh što nikad do tad;
Neka kapela se digla
Na mestu gde igrah se mlad.
I kapije joj zatvorene,
I „Ne smeš“ piše nad vratima;
Pa pogledah u vrt ljubavi
Da l’ cveća još uvek ima.
Al’ grobova beše puno,
i umesto cveća ploče,
I popovi mnogi, u povorci, strogi,
Što trnjem me kite i želje mi hite.
(Vrt ljubavi, preveo Dragan Purešić)
Blejk je veliku pažnju pridavao poetskim slikama i razvijanju simbola. Zvučnost njegove poezije je prisutna, i tu je da evocira ritam dečijih pesmica, uspavanki i bajalica. Stoga, prevodeći pesmu I saw a chapel all of gold trudila sam se da zadržim osnovu shemu rima, kao i ritam. Ono na šta nisam obraćala pažnju jeste usklađivanje broja slogova originala i prevoda. Smatram da na taj način nisam oduzela od lepote same pesme. Blejk i kada slika ne koristi uvek harmonijske principe slaganja osnovnih boja, već uvek jednom bojom narušava odnos ostalih. To je za njegove savremenike bilo neprihvatljivo. Ako bi se to načelo prenelo na poetski ili muzički izraz, govorili bismo o kakofoniji, ali umetnička praksa 20. veka pokazala je da to ne mora biti slučaj. Dala sam sebi za pravo da Blejkovo slikarsko načelo primenim na svoj prevod.
Prva pesma ima četiri strofe koje se sastoje od četiri stiha. Druga pesma ima tri strofe koje se sastoje od četiri stiha. Obe su pisane u prvom licu u kome neimenovani putnik tokom svog kretanja uočava neobičnu građevinu, kapelu pred kojom su ili zmije (u prvoj pesmi) ili grobovi (kao u drugoj). U obe pesme nepristupačnost cilju je prisutna, on ne može da uđe u kapelu, on ne zatiče svoj vrt istim. U prvoj, putnik vidi kapelu ispred koje ljudi cvile, pred njom je zmija i oni ne mogu da uđu. Putnik kroz tri stiha posmatra kretanje zmije koja, najzad, izbljuje otrov na oltar gde su hleb i vino. To učini da se on okrene svinjama i legne među njih. U drugoj pesmi, putnik odlazi do vrta ljubavi u kome od vrta ništa nije ostalo. Tu je sad kapela na čijim vratima piše „Ne smeš“. U samom vrtu, umesto cveća koje je tu bilo nekada, sada su grobovi i sveštenici u crnim mantijama koji idu u krug. Nekada se junak igrao na zelenoj travi vrta, sada mu sveštenici vezuju trnjem radosti i želje. Tema izgubljenog raja, vidimo, višestruko je prisutna u Blejkovom stvaralaštvu. Institucionalizacija čini duhovnost jalovom i uvelom. Ona veže ljudske radosti, ona je zmija koja plaši vernike da uđu u hram. Blejk ne poriče ni religiju, ni duhovnost, ali kritikuje otuđenje, znanje, formalnosti i religiju na nivou institucionalne organizovanosti koja vodi u okoštalost, licemerje i manupulaciju, u zlo. Duhovnost, i religija kao jedan od njenih oblika, jeste odraz slobode, radosti i ljubavi, a ne pravila i restrikcija, nametanja greha i tame nad dušom, koja se vidi kao otrov posut nad hlebom i otrov sipan u vino.
Druga celina će se odnositi na trinaest Blejkovih crteža nastalih kao ilustracije za pomenuti spev Džona Miltona. Nisam svakoj ilustraciji tražila odgovarajuće Miltonove stihove jer su Blejkovi crteži, u većini, pre sinteza nekoliko scena, nego što su prikaz samo jedne, u tekstu postojeće, i sa stihovima u potpunosti podudarajuće scene. Zašto sam izabrala da predstavim ovaj slikarski opus? Prvi od razloga je taj što su ilustracije Izgubljenog raja za mene bile nove, pišući o njima, istovremeno sam učila. Drugi razlog leži u boji koja preovlađuje na ovim crtežima. Ležala sam jednog letnjeg jutra na obali od kamenja i poluotvorenih očiju posmatrala nebo. Bilo je rano, u senci razgranate krošnje koja se nadvijala nad obalom bilo mi je čak i hladno. Tišina je prožimala sve. Voda se nije čula, ptica nije bilo, biljke su bile nečujne, kao i insekti. U tom trenutku ja sam se setila Blejka. Shvatila sam da mi je boja neba na kome nema oblaka, a koju je isticala tišina jutra, zapravo već poznata. Umetnost mi je omogućila da ono prirodno doživim i pre nego što sam ga u empiriji doživela. Setila sam se Blejkove plave boje, ali ne i sa kojih slika je znam. Planirajući ovaj tekst, istražujući na internetu, naišla sam na jednu ilustraciju iz Izgubljenog raja i odmah se setila svog, skoro epifanijskog doživljaja. Tada sam i donela odluku da baš sa ovim ilustracijama započnem pisanje o Blejkovom slikarstvu.
Citat: Vilijam Blejk, Izabrana dela, preveo Dragan Purešić, Plato, Beograd, 2007.
Slika (gore): Vilijam Blejk, Autoportret, 1802.
A . A . A 