Едит Пјаф и празне биоскопске сале Едварда Хопера

Едит Пјаф и Марлен Дитрих

Едит Пјаф ми је одувек деловала као особа која није волела свој рођендан.

Иако не делим став многих које познајем поводом дана свог рођења као најгорег дана у години, мислим да у таквом ставу има много потенцијала за разумевање нечије личности. То је као са изгриженим ноктима: форма је непривлачна, али је симболична. Значења су скривена иза непријемчивих облика.

Јун 2007, спарно вече. Немогућност да се повежем са блиским људима учинила је да се осетим лоше. Врућина је само додатно таложила нелагоду коју сам тих јунских вечери осећала. Неподношљива спарина разлагала је Време, спорост његовог протицања још интензивније доприносила је таштини коју сам свуда око себе учитавала. Морала сам да се покренем, да употпуним садржајем беспризорност вечери, необјашњив налет меланхоличног расположења. Одлучила сам да одем у биоскоп – сама.

Мала сала биоскопа Таквуд била је потпуно празна када сам ушла у њу, пет минута пре почетка филма. Та чињеница додатно ме је изиритирала јер сам очајнички те вечери желела да будем у друштву. Недуго по мом уласку, у салу је крочила дугокоса плава девојка и села на прву столицу предпоследњег реда. Одмах за њом, журним кораком у салу је ушао мршав младић са округлим наочарима и зеленом мајицом и сео неколико редова испред мене. Пре потпуног гашења светла стално се окретао што сам ја намерно пропустила да му ставим до знања да сам приметила. Та нападност ми је била иритантна. Била сам на ивици да изађем, да одем, да пешачим до куће, да закуцам неком ненајављена на врата, да одем, да одем. Ипак, светло се угасило, филм је почео.

Ништа није као што испрва изгледа. Ову баналну изјаву свакодневица доказује, стога, изнова ћемо је понављати. Те вечери Едит Пјаф и ја смо се званично упознале. Филм La vie en rose оставио је снажан утисак на мене, али првенствено као филм, као аутономан и оргиналан стваралачки поступак, пре него као живописни преносилац једне узбудљиве и трагичне животне приче. Мој утисак била је монтажа, била је глума, био је сам редитељски поступак.

Овај догађај био је прелудиј, танан увод у моје упознавање француске националне иконе, вероватно најбоље уметнице шансоне. Неколико дана по том догађају одушевљено сам преносила своје утиске пријатељици коју сам упознала у плесној школи. Заједно смо делиле одушевљење према Лени Рифенштал и Мајаковском, а ево, сад и према Едит. Један од најлепших поклона које сам добила био је њен поклон овог филма. Убрзо, семестар у плесној школи се завршио, наступила је летња досада, сви су се разишли, па смо тако она и ја изгубиле контакт. Полако сам почела и да заборављам на филм.

Мај 2008, Париз. У продавници специјално опремљеној за туристичка иживљавања у виду трошења новца владала је неописива какофонија, права вавилонска пометња. Мноштво језика, немогућност споразумевања, гажење, фотографисање, шаренило, све то одвајало је поглед од оног што би требало да је у фокусу – здање Дом инвалида. Вођена необјашњивим хиром, импулсом ирационалног, купила сам сет од пет оргиналних дискова Едит Пјаф, и већ при доласку у собу и одлагању сувенира у кофер, заборавила на њих. По доласку у Београд, чемерно расположење није ми омогућавало да се посветим било каквој активности. Дискови су остали нераспаковани.

Прошло је још неколико недеља док нисам почела да преслушавам диск по диск, песму по песму. Едит Пјаф постала је нешто ново и непроцењиво за мене – сећање, мисао, евокација. Њена музика, али и пре тога, њено откривање, фазе препознавања, за мене су, у ствари, постале  могућност да обухватим прошлост као овално огледало, и кроз сећање је, односно самопосматрање, доживим потпуније, можда чак и у потпуности другачије него што је то она заиста и била. Касније, читајући У тарагању за изгубљеним временом, роман који је дефинитивно извршио најснажнији формативни утицај на мене, посредством Пруста открила сам да је такав однос музике и сећања заправо константа, да је музика подједнако евокативна као мирис, али да за разлику од њега, она подразумева (а)темпоралност. Могућност да време учини проблематичном категоријом простора.

У наставку следе неке од мени најдражих песама Едит Пјаф, као и слике једног од уметника кога сам најраније открила, али чије откривање још увек нисам довршила. Празне биоскопске сале Едварда Хопера, у овом случају, нису тек пука илустрација личног доживљаја. Оне су уметнички осведочена људска константа да се буде парадоксалан – сам, са тежњом да се не буде сам; скривен, са тежњом да се буде откривен. То је биоскоп, то је култ одласка у ту прелепу институцију – сам.

Едвард Хопер, Усамљени посетилац биоскопа, 1904.

Едвард Хопер, Биоскоп, 1939.

Уметничко стваралаштво одувек је било ствар заједнице односно колектива. Хиљадама година исто је важило и за рецепцију уметничког дела. Колико год то са ове дистанце деловало непривлачно, чак немогуће, докази за ову тврдњу одавно су познати антрополозима и историчарима уметности.

Прве уметности – плес, музика, поезија, сликарство биле су нераздвојне у настајању и извођењу, биле су део ритуала, религијског или магијског култа. Људи који су стварали, а касније и посматрали цртеже  бикова у дубинама пећина, чинили су то заједно; прва поезија, која се искључиво везује за усмену а не писану традицију, била је резултат колективне имагинације и веровања. Отуда је сасвим могућа Шелингова тврдња да су митови наша прва поезија.

Тенденција да се уметничко дело ствара одвојено од заједнице и њених религијско-магијских постулата новијег је датума. Исто важи и за доживљај уметничког дела. Чак и данас, иако не свесно и са јасно дефинисаном намером уметника, уметничка пракса, и дело као њен завршни резултат, у блиској су вези са духом заједнице и приликама у којима настају.

Техничка и научна достигнућа допринела су стварању нових уметности – фотографији и филму. Нарочито се филм, његово стварање, као и гледање, везује за колективно. Гледање првих филмова евоцирало је повратак тамним дубинама пећине – прошлости када би се чланови племенске заједнице окупили и заједно, било у тишини или екстатичном одушевљењу, посматрали представу, смењујуће слике колективних фантазмагорија које су до нас допрле у форми митова.

Едвард Хопер, Ложа, 1927.

Едвард Хопер

Све до краја 19. века слушање музике  било је део јавног живота. Концерти камерне музике, налик оном у филму Софије Кополе о Марији Антоанети, били су могућност повлашћених. Нико није могао извођења композиција слушати код куће, било је потребно отићи на концерт. Исто је важило и за филм, било је потребно отићи у биоскопску салу.  Уколико би се неко зажелео сликарства, морао је отићи у јавни простор – музеј или галерију.

Једина уметност која је потпуно заборавила своје колективно порекло јесте књижевност. Она једина међу уметностима, нарочито од када се књиге штампају, подразумева затворена врата, собу, интимност, солипсистички чин одвајања, потпуни повратак себи. Покушајте да читате књигу са неким а потом сами. Два потпуно различита доживљаја, међусобно неупоредива.

Развој технологије који је омогућио да уметност не буде више привилегија повлашћених, да доживи тзв. секуларизацију односно профанизацију и постане доступна свима, такође је  допринео и томе да уживаоци уметности свако уметничко дело третирају у свом доживљају као књижевно, самостално и одвојено од групе других посматрача. Један од најзанимљивијих начина постизања таквог идеала је култ одласка у биоскоп – сам.

Препоруке: Едит Пјаф 1, 2

Сликарство Едварда Мунка и експресионистичка поезија

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталих, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаска, danse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивно-компулзивне мисли и мучна сновиђења.

Сан разума ствара чудовишта назив је једне Гојине графике који би био одговарајући и за назив Мункове стваралачке поетике. Концентрични кругови око фигура, или од којих су те фигуре саткане, на Мунковим платнима доприносе наглашавању сенке, ауре нелагоде, налик једноличним звуцима туберкулозног кашља који се изнова понавља, као нота у минималистичкој музици која једноличношћу и репетитивношћу доприноси утиску да се неко услед бола и какофоничног надражаја упорно труди да удахне и настави да дише, али му то не успева. Тело тако наставља да живи кашљући, у сталној борби за дах. Очи Мункових насликаних фигура одражавају иста таква гранична стања – немоћ, страх, бол, болест, лудило.

Сликарство Винсента ван Гога, Пола Гогена, Анри де Тулуз-Лотрека, Џејмса Енсора и Едварда Мунка, тај сложен рад подједнако мотивисан уметничким и психолошким тенденцијама, претеча је немачког експресионистичког сликарства. Новине на плану мотива, супротстављање грађанској конформистичкој естетици непосредним изразом, одбацивање традиционалних представа и академских идеала лепоте, повратак примитивном, били су уметнички покушаји изражавања психолошких дилема уметника који нису етаблирали своје место у грађанском поретку.

Овде су одабрана она Мункова дела на којима су приказани парови, мушкарац и жена у неодредивом пределу, агорафобични и отуђени, а ипак, чини се, блиски – у чежњи, у недоумици, у немогућности самоостваривања кроз предавање другоме.

АУГУСТ ШТРАМ: НАГОН

Страшити се, опирати се
Бранити се, рвати
Јечати, грцати
Падати
Ти!
Кричати, жудети,
Увијати се, хватати,
Јарити се, слабити,
Ја и Ти!
Раздвојити се, клизити,
Стењати, таласати се
Ишчезавати, наћи,
Ја Тебе
Ти.

Превео Бранимир Живојиновић

ЕРНСТ ШТАДЛЕР: ОСЛОВЉАВАЊЕ

Ја сам само пламен, жеђ и крик и пожар.

Кроз тесне јаруге моје душе пробија се време
Као тамна вода, силовито, брзо и непрепознато.
На моме телу тиња белега: пролазност
Но ти си огледало у коме
Протичу набујали потоци сваког живота
И иза златног тла
Блиставо васкрсавају мртве ствари.
Оно најбоље у мени гори и гаси се – залутала звезда
Која пада у понор плавих летњих ноћи –
Но слика твојих дана је висока и далека,
Вечити знак да штити од твоје судбине.

Превео Бранимир Живојиновић

ГЕОРГ ТРАКЛ: НОЋ

Тебе опевам, дивља разрованости,
у ноћној бури
нагромадана планино;
ви сиве куле из којих куљају
паклене чувиде,
огњено зверје,

храпава папрат, смрче, кристално цвеће.
Бескрајна мука
што си се домогао Бога,
благи душе
који уздишеш сред слапа воде,
међу усколебаним борјем.
Златно пламињају уокруг
ватре народа.
Низ црнкасте литице
стропоштава се опијен смрћу
ражарен вихор,
плави талас
глечера,
и силно тутњи

звоно у долини: огњеви, клетве
и тамне
игре сладострашћа,
јуриша на небо
окамењена глава.

Превео Бранимир Живојиновић

ЕРНСТ ШТАДЛЕР: ЛЕТО

Срце ми је до грла у жутој светлости жетвеној
ко земља што жетву чека испод летњег неба.
Убрзо ће равницом да јекне песма српа:
крв моја, срећом дубоко засићена,
звук подневне ватре вреба.
Житнице мог живота, одавно пусте,
сада нек се капије ваше као уставе отворе –
По вашем тлу ће златна плима снопља
потећи као море.

Превео Иван В. Лалић

Као сликари и редитељи експресионистичке уметности, и песници врше знатан и иновативан утицај на модерну уметност, првенствено на тематском и језичком плану, на начин и уз помоћ средстава која су уметности речи инхерентна. Став песника је хиперсензитиван, међу расположењима доминирају страх, меланхолија, визионарски заноси. Функција поетске слике је да шокира, било темом, третманом композиције или бојом. Поетске слике експресионистичких песника налик су визији крика, пламена, жеђи, пожара, баш као у Штадлеровој песми.

Претечом експресионистичке поезије сматра се амерички песник Волт Витмен. У збирци „Влати траве“ човекова душа одсјај је свега доживљеног, све поетске слике флуидне су, расточиве, на граници јаве и сна. Симултанизам чулних опажаја доприноси интезитету визије, њеној концентрацији и, наизглед парадоксално, чврстом склопу апстракције заноса. Други велики утицај на експресионистичке песнике извршило је, поред Витменовог, дело Шарла Бодлера са темама ружног, одурног, темом естетизације зла. Серен Кјеркјегор и Фридрих Ниче најзначајнији су мислиоци којима су песници попут Георга Тракла, Готфрида Бена, Аугуста Штрама, Ернста Штадлера и Георга Хајма такође били инспирисани и подстакнути приликом стварања. За крај, али не и по значају, вреди поменути незаобилазно и духовито дело Франца Кафке које садржи многе елементе експресионистичке поетике.

Полазиште за овај текст првенствено је била уметност Едварда Мунка. На њу ме је асоцирала музика америчког челисте Адама Хурста и зато су његове композиције на неки начин саставни део овог текста. Оне би требало да буду виђене као музичка допуна Мунковом стваралаштву, а нарочито тематском опусу који је за нас овом приликом значајан. Допуна нема амбицију да доводи у везу формалне сличности два уметника, већ да подвуче, сасвим импресионистички, заједничке идејне, мисаоне или емоционалне фрагменте оба дела у једну целину. Експресионистички песници својим стиховима евоцирају исти, или сличан сензибилитет као и норвешки сликар или амерички савремени челиста. На тај начин лук ове теме бива заокржен.

 

Kармен Силва и Винсент ван Гог

Carmen Sylva

Кармен Силва (Carmen Sylva) био je литерарни псеудоним румунске краљице Елизабете, рођене 29. децембра 1843. године у Немачкој.

Као миљеница енглеске краљице Викторије, Елизабета је испрва требало да се уда за принца Едварда VII. Ипак, титулу будуће краљице Енглеске понела је данска принцеза Александра.

Елизабет је касније у Берлину упознала будућег краља Румуније Карола I и удала се за њега 1869. године.

Оно што је Елизабету издвајало од многих европских краљица биле су њене уметничке склоности, нарочито оне које су се односиле на књижевност.

Елизабета је била одлична пијанисткиња, писала је поезију, имала добре гласовне могућности, аматерски се бавила сликарством. Фотографије на којима је приказивана сведоче о њеним интересовањима.

Она је предмет данашњег текста јер сам била заинтригирана њеним следећим размишљањима о уметности.

Carmen Sylva on Art

Елизабета односно Кармен Силва писала је на немачком, румунском, француском и енглеском језику поезију, драме, романе, кратке приче, есеје, афоризме. Бавила се и превођењем.

Vincent van Gogh

It is odd, just when I was making that copy of the „Pieta“ by Delacroix, I found where that canvas has gone. It belongs to a queen of Hungary, or of some other country thereabouts, who has written poems under the name of Carmen Sylva. The article mentioning her and the picture was by Pierre Loti, and he made you feel that this Carmen Sylva as a person was even more touching than what she wrote—and yet she wrote things like this: a childless woman is like a bell without a clapper—the sound of the bronze would perhaps be beautiful, but no one will ever hear it. *

Винсент ван Гог био је савременик поменуте краљице. Боравећи на југу Француске, Винсент је дошао до издања афоризама које је она написала. О њој је писао брату Теу 19. септембра 1889, у једном од својих мнобројних писама, нама врло корисних за разумевање стваралачких процеса, уметничких склоности и свакодневних ритуала овог комплексног уметника. Одељак није дугачак, више је узгредна напомена коју је подстакла слика Ежена Делакроаа, на чијој је репродукцији Винсент тада радио, а која се у налазила у Елизабетиној колекцији.

Још један од разлога због којих су нам писма Ван Гога значајна јесте  и његов однос према литератури. Књижевност, којој је одувек био привржен, заузима значајно место у формирању његових уметничких ставова.

На српски језик нису преведена целокупна писма Винсента ван Гога, нашим читаоцима понуђен је избор из дела. У том избору нема писма које сам цитирала, отуда је оно на енглеском. Но, оно што имамо пред собом довољно је да бисмо направили аналогију са већ прочитаним ставовима о уметности Кармен Силве и да бисмо увидели значај утицаја литературе на свакодневицу, размишљања и стварање Винсента ван Гога.

Афоризми су најчешће сведена, лаконска форма, лако памтљива и упечатљива мисао у писаном или вербалном облику (нпр. Хипократов афоризам Аrs longa, vita brevis или Вајлдов Доследност је последње прибежиште људи лишених маште). Афоризми су важан део стваралаштва уметника и мислилаца као што су Гете, Шопенхауер, Кјеркегор, Ниче, а међу најпознатије афористичаре спадају Ла Рошфуко, Блез Паскал и већ поменути Оскар Вајлд. Поменутој дружини на свој начин придружила се и Кармен Силва.

Они афоризми који се односе на уметност, а чији је аутор Кармен, већ су цитирани. Ван Гог је у оквиру епистоларне форме могао изрећи нешто што би се могло одредити као афоризам, али сам никада своја становишта о уметности или животу није на тај начин и кроз ту форму изражавао.

Оно што ме је привукло да пишући о Кармен поменем и Винсента ван Гога јесте њен први афоризам It is more essential for a poet to be true in sentiment than in invention. Посматрајмо реч poet као да је написана artist. Ако овај став применимо на стваралаштво Винсента ван Гога приметићемо да он, издвојено посматран, има релевантно значење, али да ако покушамо да га применимо на нечије дело ( уз пуну свест да аутор који га је писао није видео његову намену, као ни једину сврху у дословној примени; афоризам није дефиниција!), он постаје исувише искључив и помало непрецизан.

У свом делу Винсент ван Гог остварио је хармонично и естетски примерено јединство онога што је sentiment и онога што је invention. Исто се може односити и на стваралаштво Рембранта и Фриде Кало или Фридриха Хелдерлина и Шарла Бодлера. Једна компонента дела не искуључује другу, напротив, оне треба да су у сталном кретању, међусобном изазову и хармоничном јединству као резултату борбе два, само наизглед, супротставњена елемента стваралаштва.

Став уметнице о којој данас пишемо/читамо полазиште је за тематизацију стваралаштва двоје наизглед неповезивих уметника, али и једног од најстаријих и најизазовнијих естетичких питања које се изнова обнавља у естетици односно теорији књижевности – шта је форма а шта садржај, како садржај може утицати на форму, како форма може одредити садржај, шта је старије и од чега прво полази уметник у свом раду..

Ван Гогова дела свакако поседују аутентичну и непоновљиву инвентивност. Нико после њега, по мојој процени, није имао онакав покрет четкицом, колико год се трудио да исти буде отворен оку посматрача (ово није квалитативно већ дистинктивно одређење сликаревог поступка). Исто се може односити и на боје које је Ван Гог користио, начин на који их је комбиновао, перспективу коју (ни)је често користио, итд. Опет, када посматрамо нека од његових последњих дела (нпр. Житно поље са гаврановима) присуствујемо композицијама које су скоро звуковни преносилац стања беспомоћности, самоће, туге, очаја. Боја, линија, композиција истакнуте су и допуњене емоцијом, али и оне су тој истој емоцији допринеле да прерасте у адекватан и естетски релевантан, пријемчив и независтан израз.

People call ugliness truth, just as they call coarseness candour исто је занимљиво и за нашу тему адекватно полазиште. Винсентова прва фаза лишена је боја које постепено и градирајућим током продиру у његово дело током каснијих фаза стваралаштва. Његова прва фаза, чије је можда најрепрезентативније дело Људи који једу кромпир, посвећена је пониженима и увређенима, најнижим слојевима ондашњег француског друштва – рударима, сејачима, копачима, ткачима, праљама, проституткама. Естетика ружног доминира тим делима, и колико год ми користили придев ружно, не треба заборавити да је он тек део, и у функцији естетског.

Многа Ван Гогова дела настала су захваљујући подстицају околности конкретне стварности. Ипак, њихова искреност није патетична, грубост стварности је потиснута, ружно није истина Ван Гогових дела. Оно није дефинисано у супротности са лепим, већ је његов интегрални део, неодвојив и јединствен чинилац.

Ево једног одломка из писма Теу, упућеног 25. јуна 1889. године, у коме Винсент пише о Шекспиру. То није једини илустративан пример међу Ван Гоговим писмима који доприноси нашем разумевању сликаревог врло приврженог и снажног односа према литератури. Та тема може бити, и биће, идејно полазиште за неки од наредних текстова. Овога пута навешћу само један одломак који би се односиo на последњи цитирани афоризам Кармен Силве – A bad novel awakens the senses, a good novel the conscience.

Такође ти од срца захваљујем на Шекспиру. То ће ми помоћи да не заборавим оно мало енглеског што знам, а то је пре свега тако лепо. Почео сам да читам серију коју најмање познајем, коју ми је некада, будући да сам био растрзан другим стварима или немајући времена за читање, било немогуће да читам; серију краљева; већ сам прочитао Ричарда II, Хенрија IV и допола Хенрија V. Читам без размишљања да ли су мисли ондашњих људи исте као наше, или постају исте када их суочимо са републиканским, социјалистичким уверењима, итд. Али оно што ме ту погађа, као код неких романсијера нашег времена, то је што нам гласови тих људи, који нам у овом Шекспировом случају долазе са временске удаљености од више векова, не изгледају непознати. То је толико живо да мислимо да их познајемо и да то видимо.

Тако оно што једини или готово једини Рембрант има међу сликарима, ту нежност у погледима бића, коју видимо у Ходочасницима из Емауса, или у Јеврејској невести, или у каквој чудној фигури анђела, као слика коју си ти имао прилике да видиш – ту потресну нежност, тај одшкринути надљудски бескрај, а који ту изгледа тако природан, на више места сусрећемо код Шекспира. А затим, то је надасве пуно озбиљних и веселих портрета, као Сикс и као Путник, као Саскија…

Читања Шекспирових драма нису злоупотребљена изједначавањем текста и социјалних, односно свакодневних прилика простора у коме је деловао сликар. Напротив, она су полазиште за прелаз с оне стране вулгарног изједначавања текста и стварности, она воде ка повезивањима, аналогијама, атемпоралној значењској перспективи дела.

Већ сам поменула да је литература била значајан део Ван Гогове свакодневице. Поштујући њену аутономност као самосталне и узвишене форме, сликар је дозвољавао себи да је поима кроз предметност представљену линијом и бојом. Ако је форму, па и значења његових слика значајно одређивала боја, односно њен специфичан нанос, тако је и форму његових доживљаја Шекспира, Волтера, Золе, Мишелеа знатно одређивала боја предела којима је шетао, облик представе коју би у делима других сликара уочио, тоналитет потресне нежности, одшкринути надљудски бескрај, који изгледа тако природно…

Цитати:

Цитати Кармен Силве дати су према:

Друго Ван Гогово писмо, цитирано на српском језику, дато је према издању:

Винсент Ван Гог, Писма брату, превела Весна Цекељић, Stoper Book, Београд 2002, стр. 187-188

Препоруке:

Текстови и чланци Кармен Силве

Писма Винсента ван Гога

Два текста о Ван Гогу

1 , 2

И за крај, две слике Винсента ван Гога које у последње време подстичу моју, све јачу потребу за путовањем – у Делфе, на које ме асоцира плава боја неба над маслињацима, у Холандију где су улице по мери човека.

Vincent van Gogh

Vincent van Gogh