Kармен Силва и Винсент ван Гог

Кармен Силва је био књижевни псеудоним румунске краљице Елизабете, рођене 29. децембра 1843. године у Немачкој.

Као миљеница британске краљице Викторије, Елизабета је требало да се уда за принца Едварда VII. Ипак, титулу будуће краљице Енглеске понела је данска принцеза Александра.

Елизабета је касније, у Берлину, упознала будућег краља Румуније, Карола I, и удала се за њега 1869. године.

Оно што је Елизабету издвајало биле су уметничке склоности, нарочито оне које су се односиле на књижевност. Свирала је клавир, писала поезију, имала добре гласовне могућности, аматерски се бавила сликарством. Фотографије на којима је приказивана сведоче о њеним интересовањима.

Она је предмет данашњег текста јер сам била заинтригирана њеним следећим размишљањима о уметности.

Значајније је за песника да буде истинит у осећању него у инвенцији.

Уметник је у љубави са празним платном, неисписаним листом папира, комадом необрађеног мермера. Чим их његова рука учини бесмртнима, он их третира са поштовањем; слава му ако остане и даље у љубави са њима.

Лоши песници чине од језика оно што лоши свештеници чине од религије: узан затвор.

Људи зову ружно истином, исто као што зову грубост искреношћу.

Лош роман буди чула, добар сaвест.

Винсент ван Гог био је савременик Кармен Силве. Боравећи на југу Француске он је дошао до издања афоризама које је она написала. О њој је писао брату Теу 19. септембра 1889, у једном од својих мнобројних писама, нама врло корисних за разумевање стваралачких процеса, уметничких склоности и свакодневних ритуала овог комплексног уметника. Одељак није дугачак, више је узгредна напомена коју је подстакла слика Ежена Делакроаа, на чијој је репродукцији Винсент тада радио, а која се у налазила у Елизабетиној колекцији.

Винсент ван Гог око 1885.

Док сам радио на копији „Пијете“ Ежена Делакроаа, открио сам и где се платно налази. Оно припада краљици Мађарске, која пише поезију под псеудонимом Кармен Силва. Чланак који ју помиње написао је Пјер Лоти који је учинио да осетиш да Кармен Силва делује дирљивије него оно што пише, а пише ствари као што су ове: „жена која нема деце јесте као звоно без клатна – звук бронзе би можда био диван, али га нико никада неће чути.“ *

Још један од разлога због којих су нам писма Ван Гога значајна јесте и његов однос према литератури. Књижевност, којој је одувек био привржен, заузима значајно место у формирању његових уметничких ставова.

Афоризми су сведена, лаконска форма, памтљива и упечатљива мисао у писаном или вербалном облику (на пример Хипократов афоризам Аrs longa, vita brevis или Вајлдов Доследност је последње прибежиште људи лишених маште). Афоризми су важан део стваралаштва уметника и мислилаца као што су Шопенхауер, Кјеркегор и Ниче, а међу најпознатије афористичаре спадају Ла Рошфуко, Блез Паскал и поменути Оскар Вајлд.

Оно што ме је привукло да пишући о Кармен поменем и Ван Гога јесте њен први афоризам који гласи: Значајније је за песника да буде истинит у осећању него у инвенцији. Посматрајмо реч песник као да је уметник или сликар. У свом делу Винсент ван Гог остварио је јединство онога што је осећање (sentiment) и онога што је инвенција (invention). Исто се може односити и на стваралаштво Рембранта, Фриде Кало, Хелдерлина или Бодлера. Једна компонента дела не искуључује другу, осећања и инвенције у једном уметничком делу треба да су у сталној динамици, међусобном изазову и, најзад, јединству као резултату борбе два, наизглед, супротстављена елемента.

Винсент ван Гог, „Ципеле“, 1886.

Став уметнице о којој данас пишем полазиште је за тематизацију стваралаштва двоје уметника које нико испрва не би повезао. Овај став је, такође, и полазиште за преиспитивање једног од најстаријих естетичких питања: шта је форма а шта садржај, како садржај може утицати на форму, како форма може одредити садржај, шта је старије и од чега прво полази уметник у свом раду.

Ван Гогова дела поседују аутентичну инвентивност. Нико пре њега није имао онакав покрет четкицом. Исто се може односити и на боје које је користио, начин на који их је комбиновао, перспективу коју (ни)је користио. Опет, када посматрамо нека од његових последњих дела (на пример Житно поље са гаврановима) присуствујемо композицијама које су скоро звуковни преносилац стања беспомоћности, самоће, очаја. Боја, линија, композиција истакнуте су и допуњене емоцијом, али и оне су тој емоцији допринеле да прерасте у адекватан, естетски релевантан и пријемчив израз.

Занимљиво и за нашу тему је и следеће становише: Људи зову ружно истином, исто као што зову грубост искреношћу. Винсентова прва фаза лишена је јарких боја. Оне постепено продиру у његово дело током каснијих развојних фаза. Његова прва фаза, чије је можда најистакнутије дело Људи који једу кромпир, посвећена је пониженима и увређенима, најнижим слојевима ондашњег француског и холандског друштва: рударима, сејачима, копачима, ткачима, праљама и проституткама. Естетика ружног доминира тим делима, и колико год ју ми користили, не треба заборавити да естетика ружног нема негативних конотација и да је, заправо, она овде у функцији естетског. Многа Ван Гогова дела настала су захваљујући подстицају конкретне стварности. Ипак, њихова искреност није патетична, грубост стварности је преобликована.

Винсент ван Гог, „Жена ушива одећу“, 1885.

Навешћу и један одломак који би се могао односити на последњи цитирани афоризам Кармен Силве: Лош роман буди чула, добар сaвест.

Књижевност је била значајан део Ван Гогове свакодневице. Ако је квалитет његових слика одређивала боја, или њен специфичан нанос, тако је и форму његових доживљаја Шекспира, Волтера и Золе знатно одређивала боја предела којима је он ходао, облик представе коју би у делима других сликара уочио, тоналитет потресне нежности, одшкринути надљудски бескрај, који изгледа тако природно…

Ево једног одломка из писма Теу, упућеног 25. јуна 1889. године, у коме Винсент пише о Шекспиру. То није једини илустративан пример међу Ван Гоговим писмима који доприноси нашем разумевању сликаревог односа према литератури.

Такође ти од срца захваљујем на Шекспиру. То ће ми помоћи да не заборавим оно мало енглеског што знам, а то је пре свега тако лепо. Почео сам да читам серију коју најмање познајем, коју ми је некада, будући да сам био растрзан другим стварима или немајући времена за читање, било немогуће да читам; серију краљева; већ сам прочитао Ричарда II, Хенрија IV и допола Хенрија V. Читам без размишљања да ли су мисли ондашњих људи исте као наше, или постају исте када их суочимо са републиканским или социјалистичким уверењима. Али оно што ме погађа, као код неких романсијера нашег времена, то је што нам гласови тих људи, који нам у овом Шекспировом случају долазе са временске удаљености од више векова, не изгледају непознати. То је толико живо да мислимо да их познајемо и да то видимо.

Тако оно што једини или готово једини Рембрант има међу сликарима, ту нежност у погледима бића, коју видимо у „Ходочасницима из Емауса“, или у „Јеврејској невести“, или у каквој чудној фигури анђела, као слика коју си ти имао прилике да видиш – ту потресну нежност, тај одшкринути надљудски бескрај, а који ту изгледа тако природан, на више места сусрећемо код Шекспира. А затим, то је надасве пуно озбиљних и веселих портрета, као Сикс и као Путник, као Саскија…

Читања Шекспирових драма послужила су разумевању сопственог доба и његових прилика а то видимо и када сликар пише гласови тих људи, који нам у овом Шекспировом случају долазе са временске удаљености од више векова, не изгледају непознати…

Овај фрагментаран поглед на Ван Гога, на исечак из његовог живота и дела, водио нас је ка аналогијама и неочекиваним повезивањима, и, најзад, ка атемпоралној значењској перспективи његовог дела. На овом месту повезивање неколико фрагмената Кармен Силве, скоро у потпуности заборављене историјске личности, и Винсента ван Гога, затвара свој круг.

Цитати: Винсент Ван Гог, Писма брату, превела Весна Цекељић, Stoper Book, Београд, 2002.

Превод афоризама Кармен Силве и првог цитираног Ван Гоговог писма: Ана Арп

Илустровано писмо Винсента ван Гога брату Теу
Илустровано писмо Винсента ван Гога брату Теу
Илустровано писмо Винсента ван Гога брату Теу
Илустровано писмо Винсента ван Гога брату Теу
Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A