Kармен Силва и Винсент ван Гог

55c080fbb8cbb3fcb88ff186f5216e3c

Кармен Силва око 1885. године

Кармен Силва je књижевни псеудоним румунске краљице Елизабете, рођене 29. децембра 1843. године у Немачкој.

Као миљеница британске краљице Викторије, Елизабета је требало да се уда за принца Едварда VII. Ипак, титулу будуће краљице Енглеске понела је данска принцеза Александра.

Елизабета је касније, у Берлину, упознала будућег краља Румуније, Карола I, и удала се за њега 1869. године.

Оно што је Елизабету издвајало биле су уметничке склоности, нарочито оне које су се односиле на књижевност. Свирала је клавир, писала поезију, имала добре гласовне могућности, аматерски се бавила сликарством. Фотографије на којима је приказивана сведоче о њеним интересовањима.

Она је предмет данашњег текста јер сам била заинтригирана њеним следећим размишљањима о уметности.

Значајније је за песника да буде истинит у осећању него у инвенцији.

Уметник је у љубави са празним платном, неисписаним листом папира, комадом необрађеног мермера. Чим их његова рука учини бесмртнима, он их третира са поштовањем; слава му ако остане и даље у љубави са њима.

Лоши песници чине од језика оно што лоши свештеници чине од религије: узан затвор.

Људи зову ружно истином, исто као што зову грубост искреношћу.

Лош роман буди чула, добар сaвест.

Винсент ван Гог био је савременик Кармен Силве. Боравећи на југу Француске, он је дошао до издања афоризама које је она написала. О њој је писао брату Теу 19. септембра 1889, у једном од својих мнобројних писама, нама врло корисних за разумевање стваралачких процеса, уметничких склоности и свакодневних ритуала овог комплексног уметника. Одељак није дугачак, више је узгредна напомена коју је подстакла слика Ежена Делакроаа, на чијој је репродукцији Винсент тада радио, а која се у налазила у Елизабетиној колекцији.

Винсент ван Гог око 1885.

Док сам радио на копији „Пијете“ Ежена Делакроаа, открио сам и где се платно налази. Оно припада краљици Мађарске, која пише поезију под псеудонимом Кармен Силва. Чланак који ју помиње написао је Пјер Лоти који је учинио да осетиш да Кармен Силва делује дирљивије него оно што пише, а пише ствари као што су ове: „жена која нема деце јесте као звоно без клатна – звук бронзе би можда био диван, али га нико никада неће чути.“ *

Још један од разлога због којих су нам писма Ван Гога значајна јесте  и његов однос према литератури. Књижевност, којој је одувек био привржен, заузима значајно место у формирању његових уметничких ставова.

Афоризми су сведена, лаконска форма, памтљива и упечатљива мисао у писаном или вербалном облику (на пример Хипократов афоризам Аrs longa, vita brevis или Вајлдов Доследност је последње прибежиште људи лишених маште). Афоризми су важан део стваралаштва уметника и мислилаца као што су Гете, Шопенхауер, Кјеркегор, Ниче, а међу најпознатије афористичаре спадају Ла Рошфуко, Блез Паскал и поменути Оскар Вајлд. Поменутој дружини на свој начин придружила се и Кармен Силва.

Оно што ме је привукло да пишући о Кармен поменем и Винсента ван Гога јесте њен први афоризам Значајније је за песника да буде истинит у осећању него у инвенцији. Посматрајмо реч песник као да је уметник или сликар. У свом делу Винсент ван Гог остварио је јединство онога што је осећање (sentiment) и онога што је инвенција (invention). Исто се може односити и на стваралаштво Рембранта, Фриде Кало, Хелдерлина или Бодлера. Једна компонента дела не искуључује другу. Напротив, компоненте осећања и инвенције у уједном уметничком делу треба да су у сталној динамици, међусобном изазову и, најзад, хармоничном јединству као резултату борбе два, наизглед, супротставњена елемента стваралаштва.

Став уметнице о којој данас пишем полазиште је за тематизацију стваралаштва двоје наизглед неповезивих уметника, али и једног од најстаријих естетичких питања: шта је форма а шта садржај, како садржај може утицати на форму, како форма може одредити садржај, шта је старије и од чега прво полази уметник у свом раду.

Ван Гогова дела поседују аутентичну инвентивност. Нико после њега није имао онакав покрет четкицом. Исто се може односити и на боје које је користио, начин на који их је комбиновао, перспективу коју (ни)је користио. Опет, када посматрамо нека од његових последњих дела (на пример Житно поље са гаврановима) присуствујемо композицијама које су скоро звуковни преносилац стања беспомоћности, самоће, туге, очаја. Боја, линија, композиција истакнуте су и допуњене емоцијом, али и оне су тој емоцији допринеле да прерасте у адекватан и естетски релевантан, пријемчив и независтан израз.

Занимљиво и за нашу тему је и следеће становише: Људи зову ружно истоном, исто као што зову грубост искреношћу. Винсентова прва фаза лишена је боја које градирајућим током продиру у његово дело током каснијих фаза. Његова прва фаза, чије је можда најистакнутије дело Људи који једу кромпир, посвећена је пониженима и увређенима, најнижим слојевима ондашњег француског друштва: рударима, сејачима, копачима, ткачима, праљама, проституткама. Естетика ружног доминира тим делима, и колико год ју ми користили, не треба заборавити да она нема негативних конотација и да је, заправо, у функцији естетског. Многа Ван Гогова дела настала су захваљујући подстицају околности конкретне стварности. Ипак, њихова искреност није патетична, грубост стварности је преобликована, ружно није постало истина Ван Гогових слика. Ружно није дефинисано у супротности са лепим, већ је његов интегрални и неодвојив део.

Књижевност је била значајан део Ван Гогове свакодневице. Поштујући њену аутономност, сликар је дозвољавао себи да ју поима кроз предметност представљену линијом и бојом. Ако је форму, па и значења његових слика значајно одређивала боја, односно њен специфичан нанос, тако је и форму његових доживљаја Шекспира, Волтера и Золе знатно одређивала боја предела којима је шетао, облик представе коју би у делима других сликара уочио, тоналитет потресне нежности, одшкринути надљудски бескрај, који изгледа тако природно…

Ево једног одломка из писма Теу, упућеног 25. јуна 1889. године, у коме Винсент пише о Шекспиру. То није једини илустративан пример међу Ван Гоговим писмима који доприноси нашем разумевању сликаревог снажног односа према литератури. Навешћу један одломак који би се могао односити на последњи цитирани афоризам Кармен Силве: Лош роман буди чула, добар сaвест.

Такође ти од срца захваљујем на Шекспиру. То ће ми помоћи да не заборавим оно мало енглеског што знам, а то је пре свега тако лепо. Почео сам да читам серију коју најмање познајем, коју ми је некада, будући да сам био растрзан другим стварима или немајући времена за читање, било немогуће да читам; серију краљева; већ сам прочитао Ричарда II, Хенрија IV и допола Хенрија V. Читам без размишљања да ли су мисли ондашњих људи исте као наше, или постају исте када их суочимо са републиканским или социјалистичким уверењима. Али оно што ме погађа, као код неких романсијера нашег времена, то је што нам гласови тих људи, који нам у овом Шекспировом случају долазе са временске удаљености од више векова, не изгледају непознати. То је толико живо да мислимо да их познајемо и да то видимо.

Тако оно што једини или готово једини Рембрант има међу сликарима, ту нежност у погледима бића, коју видимо у „Ходочасницима из Емауса“, или у „Јеврејској невести“, или у каквој чудној фигури анђела, као слика коју си ти имао прилике да видиш – ту потресну нежност, тај одшкринути надљудски бескрај, а који ту изгледа тако природан, на више места сусрећемо код Шекспира. А затим, то је надасве пуно озбиљних и веселих портрета, као Сикс и као Путник, као Саскија…

Читања Шекспирових драма нису злоупотребљена изједначавањем текста и социјалних, свакодневних прилика простора у коме је деловао сликар. Она су полазиште за прелаз с оне стране вулгарног изједначавања текста и стварности, она воде ка повезивањима, аналогијама, атемпоралној значењској перспективи дела.

Цитати: Винсент Ван Гог, Писма брату, превела Весна Цекељић, Stoper Book, Београд 2002.

Превод афоризама Кармен Силве и првог цитираног Ван Гоговог писма: Ана Арп