Prijateljstva su važna: Karmen Silva i Vinsent van Gog

Prijateljstva su, u ovom slučaju, bila duhovna. Dve paralelne linije teku i ni u jednoj tački se ne seku kada su u pitanju temperament i način života, afirmacija u svome vremenu i društveni status. Nema različitijih osoba u 19. veku od ove dve. Ipak, i među njima je ostvarena neka veza. Posrednik je bila umetnosti i misao koja ju sadrži.

Karmen Silva je bio književni pseudonim rumunske kraljice Elizabete, rođene 29. decembra 1843. godine u Nemačkoj. Ono što je nju izdvajalo bile su umetničke sklonosti, naročito one koje su se odnosile na književnost. Svirala je klavir, pisala poeziju, imala dobre glasovne mogućnosti, amaterski se bavila slikarstvom. Fotografije na kojima je prikazivana svedoče o njenim interesovanjima. Ona je predmet današnjeg teksta jer sam bila zaintrigirana njenim sledećim razmišljanjima o umetnosti.

Značajnije je za pesnika da bude istinit u osećanju nego u invenciji.

Umetnik je u ljubavi sa praznim platnom, neispisanim listom papira, komadom neobrađenog mermera. Čim ih njegova ruka učini besmrtnima, on ih tretira sa poštovanjem; slava mu ako ostane i dalje u ljubavi sa njima.

Loši pesnici čine od jezika ono što loši sveštenici čine od religije: uzan zatvor.

Ljudi zovu ružno istinom, isto kao što zovu grubost iskrenošću.

Loš roman budi čula, dobar savest.

Vinsent van Gog bio je savremenik Karmen Silve. Boraveći na jugu Francuske on je došao do izdanja aforizama koje je ona napisala. O njoj je pisao bratu Teu 19. septembra 1889, u jednom od mnobrojnih pisama, nama vrlo korisnih za razumevanje stvaralačkih procesa, umetničkih sklonosti i svakodnevnih rituala ovog kompleksnog umetnika. Odeljak nije dugačak, više je uzgredna napomena koju je podstakla slika Ežena Delakroaa, na čijoj je reprodukciji Vinsent tada radio, a koja se u nalazila u Elizabetinoj kolekciji.

Dok sam radio na kopiji „Pijete“ Ežena Delakroaa, otkrio sam i gde se platno nalazi. Ono pripada kraljici Mađarske, koja piše poeziju pod pseudonimom Karmen Silva. Članak koji ju pominje napisao je Pjer Loti koji je učinio da osetiš da Karmen Silva deluje dirljivije nego ono što piše, a piše stvari kao što su ove: „žena koja nema dece jeste kao zvono bez klatna – zvuk bronze bi možda bio divan, ali ga niko nikada neće čuti.“

Još jedan od razloga zbog kojih su nam pisma Van Goga značajna jeste i njegov odnos prema literaturi. Književnost, kojoj je oduvek bio privržen, zauzima značajno mesto u formiranju njegovih umetničkih stavova.

Aforizmi su svedena, lakonska forma, pamtljiva i upečatljiva misao u pisanom ili verbalnom obliku (na primer Hipokratov aforizam „Ars longa, vita brevis“ ili Vajldov „Doslednost je poslednje pribežište ljudi lišenih mašte“). Aforizmi su važan deo stvaralaštva umetnika i mislilaca kao što su Šopenhauer, Kjerkegor i Niče, a među najpoznatije aforističare spadaju La Rošfuko, Blez Paskal i Oskar Vajld.

Ono što me je privuklo da pišući o Karmen pomenem i Van Goga jeste njen prvi aforizam koji glasi:

Značajnije je za pesnika da bude istinit u osećanju nego u invenciji.

Posmatrajmo reč „pesnik“ kao da umesto nje stoji „umetnik“ ili „slikar“. U svom delu Vinsent van Gog ostvario je jedinstvo onoga što je osećanje (sentiment) i onoga što je invencija (invention). Isto se može odnositi i na stvaralaštvo Rembranta, Fride Kalo, Helderlina ili Bodlera. Jedna komponenta dela ne iskuljučuje drugu, osećanja i invencije u jednom umetničkom delu treba da su u stalnoj dinamici, međusobnom izazovu i, najzad, jedinstvu kao rezultatu borbe dva, naizgled, suprotstavljena elementa.

Van Gogova dela poseduju autentičnu inventivnost. Niko pre njega nije imao onakav potez četkicom. Isto se može odnositi i na boje koje je koristio, način na koji ih je kombinovao, perspektivu koju (ni)je koristio. Kada posmatramo neka od njegovih poslednjih dela (na primer, Žitno polje sa gavranovima) prisustvujemo kompozicijama koje su skoro zvukovni prenosilac stanja bespomoćnosti i očaja. Boja, linija, kompozicija istaknute su i dopunjene emocijom ali i one su toj emociji doprinele da preraste u adekvatan estetski izraz.

Zanimljivo i za našu temu je i sledeće stanovište:

Ljudi zovu ružno istinom, isto kao što zovu grubost iskrenošću.

Vinsentova prva faza lišena je jarkih boja. One postepeno prodiru u njegovo delo tokom kasnijih razvojnih faza. Njegova prva faza, čije je možda najistaknutije delo Ljudi koji jedu krompir, posvećena je poniženima i uvređenima, najnižim slojevima ondašnjeg francuskog i holandskog društva: rudarima, sejačima, kopačima, tkačima, praljama i prostitutkama. Estetika ružnog dominira tim delima, i koliko god ju mi koristili, ne treba zaboraviti da estetika ružnog nema negativnih konotacija i da je, zapravo, ona ovde u funkciji estetskog. Mnoga Van Gogova dela nastala su zahvaljujući podsticaju konkretne stvarnosti. Ipak, njihova iskrenost nije patetična, grubost stvarnosti je preoblikovana tako da postaje skoro angažovana.

Navešću i jedan odlomak koji bi se mogao odnositi na poslednji citirani aforizam Karmen Silve:

Loš roman budi čula, dobar savest.

Književnost je bila značajan deo Van Gogove svakodnevice. Ako je kvalitet njegovih slika određivala boja, ili njen specifičan nanos, tako je i formu njegovih doživljaja Šekspira, Voltera i Zole znatno određivala boja predela kojima je on hodao, oblik predstave koju bi u delima drugih slikara uočio, „tonalitet potresne nežnosti, odškrinuti nadljudski beskraj, koji izgleda tako prirodno“.

Evo jednog odlomka iz pisma Teu, upućenog 25. juna 1889. godine, u kome Vinsent piše o Šekspiru. To nije jedini ilustrativan primer među Van Gogovim pismima koji doprinosi našem razumevanju slikarevog odnosa prema literaturi.

Takođe ti od srca zahvaljujem na Šekspiru. To će mi pomoći da ne zaboravim ono malo engleskog što znam, a to je pre svega tako lepo. Počeo sam da čitam seriju koju najmanje poznajem, koju mi je nekada, budući da sam bio rastrzan drugim stvarima ili nemajući vremena za čitanje, bilo nemoguće da čitam; seriju kraljeva; već sam pročitao Ričarda II, Henrija IV i dopola Henrija V. Čitam bez razmišljanja da li su misli ondašnjih ljudi iste kao naše, ili postaju iste kada ih suočimo sa republikanskim ili socijalističkim uverenjima. Ali ono što me pogađa, kao kod nekih romansijera našeg vremena, to je što nam glasovi tih ljudi, koji nam u ovom Šekspirovom slučaju dolaze sa vremenske udaljenosti od više vekova, ne izgledaju nepoznati. To je toliko živo da mislimo da ih poznajemo i da to vidimo.

Tako ono što Rembrant ima među slikarima, tu nežnost u pogledima bića, koju vidimo u „Hodočasnicima iz Emausa“, ili u „Jevrejskoj nevesti“, ili u kakvoj čudnoj figuri anđela, kao slika koju si ti imao prilike da vidiš – tu potresnu nežnost, taj odškrinuti nadljudski beskraj, a koji tu izgleda tako prirodan, na više mesta susrećemo kod Šekspira. A zatim, to je nadasve puno ozbiljnih i veselih portreta, kao Siks i kao Putnik, kao Saskija…

Čitanja Šekspirovih drama poslužila su razumevanju sopstvenog doba i njegovih prilika a to vidimo i kada slikar piše da „glasovi tih ljudi, koji nam u ovom Šekspirovom slučaju dolaze sa vremenske udaljenosti od više vekova, ne izgledaju nepoznati…“

Ovaj fragmentaran pogled na Van Goga, na isečak iz njegovog života i dela, vodio nas je ka analogijama i povezivanjima, i, najzad, ka atemporalnoj značenjskoj perspektivi njegovog dela. Na ovom mestu povezivanje nekoliko fragmenata Karmen Silve, skoro u potpunosti zaboravljene istorijske ličnosti, čija su stanovišta često i upitna s pozicije našeg razumevanja umetnosti, i Vinsenta van Goga, zatvara krug. U umetnosti, prijateljstva su nešto sasvim drugo. Dve osobe se čak ne moraju ni poznavati.

Citati: Vinsent Van Gog, Pisma bratu, prevela Vesna Cekeljić, Stoper, Beograd, 2002.

Prevod aforizama Karmen Silve i prvog citiranog Van Gogovog pisma: Ana Arp

Slike: Fotografija Vinsenta van Goga 1886. godine; Van Gog, Cipele, 1886; Van Gog, Maslinjak, 1889; Ilustrovana Van Gogova pisama koja je slao bratu Teu

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.