Сликарство Едварда Мунка и поезија немачког експресионизма

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталих, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаска, danse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивнe мисли и мучна сновиђења.

Сан разума ствара чудовишта назив је једне Гојине графике који би био одговарајући и за назив Мункове стваралачке поетике. Концентрични кругови око фигура, или од којих су те фигуре саткане, на Мунковим платнима доприносе наглашавању сенке, ауре нелагоде, налик једноличним звуцима туберкулозног кашља који се понавља, као нота у минималистичкој музици која једноличношћу и репетитивношћу доприноси утиску да се неко услед бола и какофоничног надражаја упорно труди да удахне али му то не успева. Тело наставља да живи кашљући, у сталној борби за дах. Очи Мункових насликаних фигура одражавају иста таква гранична стања – немоћ, страх, бол, болест, лудило.

tumblr_pgnds8a7wO1qdqpe6o1_1280tumblr_pcwmguUuPR1qf5u3io1_1280

Сликарство Винсента ван Гога, Пола Гогена, Анри де Тулуз-Лотрека, Џејмса Енсора и Едварда Мунка, тај сложен рад подједнако мотивисан уметничким и психолошким тенденцијама аутора, претеча је немачког експресионизма. Новине на плану мотива грађанској конформистичкој естетици бацају рукавице у лице. Одбацивање традиционалних представа и академских идеала лепоте, повратак „примитивном“ у русоовском смислу (афричкој уметности, уметности Океаније), били су уметнички покушаји изражавања психолошких дилема уметника с краја века (fin de siecle) који нису етаблирали своје место у грађанском поретку, али нису ни осетили да је уметност симболизма и декаденције у потпуности њихов доживљајни и искуствени свет иако већина уметника тога доба црпе инспирацију из Бодлерових, са једне, и Ничеових дела, са друге стране.

Овде су одабрана она Мункова дела на којима су приказани парови, мушкарац и жена у неодређеном пределу – које је и Кнут Хамсун књижевно представљао, стављајући до знања посматрачима и читаоцаима о значају природе за човека са Севера – агорафобични и отуђени, а ипак, чини се, блиски – у чежњи, у недоумици, у немогућности самоостваривања кроз предавање другоме.

АУГУСТ ШТРАМ: НАГОН

Страшити се, опирати се
Бранити се, рвати
Јечати, грцати
Падати
Ти!
Кричати, жудети,
Увијати се, хватати,
Јарити се, слабити,
Ја и Ти!
Раздвојити се, клизити,
Стењати, таласати се
Ишчезавати, наћи,
Ја Тебе
Ти.

Превео Бранимир Живојиновић

ЕРНСТ ШТАДЛЕР: ОСЛОВЉАВАЊЕ

Ја сам само пламен, жеђ и крик и пожар.
Кроз тесне јаруге моје душе пробија се време
Као тамна вода, силовито, брзо и непрепознато.
На моме телу тиња белега: пролазност
Но ти си огледало у коме
Протичу набујали потоци сваког живота
И иза златног тла
Блиставо васкрсавају мртве ствари.
Оно најбоље у мени гори и гаси се – залутала звезда
Која пада у понор плавих летњих ноћи –
Но слика твојих дана је висока и далека,
Вечити знак да штити од твоје судбине.

Превео Бранимир Живојиновић

ГЕОРГ ТРАКЛ: НОЋ

Тебе опевам, дивља разрованости,
у ноћној бури
нагромадана планино;
ви сиве куле из којих куљају
паклене чувиде,
огњено зверје,
храпава папрат, смрче, кристално цвеће.
Бескрајна мука
што си се домогао Бога,
благи душе
који уздишеш сред слапа воде,
међу усколебаним борјем.
Златно пламињају уокруг
ватре народа.
Низ црнкасте литице
стропоштава се опијен смрћу
ражарен вихор,
плави талас
глечера,
и силно тутњи
звоно у долини: огњеви, клетве
и тамне
игре сладострашћа,
јуриша на небо
окамењена глава.

Превео Бранимир Живојиновић

ЕРНСТ ШТАДЛЕР: ЛЕТО

Срце ми је до грла у жутој светлости жетвеној
ко земља што жетву чека испод летњег неба.
Убрзо ће равницом да јекне песма српа:
крв моја, срећом дубоко засићена,
звук подневне ватре вреба.
Житнице мог живота, одавно пусте,
сада нек се капије ваше као уставе отворе –
По вашем тлу ће златна плима снопља
потећи као море.

Превео Иван В. Лалић

tumblr_olch2zBKbT1s0u653o1_1280

Слично као сликари или редитељи, и песници експресионистичке уметности врше знатан и иновативан утицај на модерну уметност, првенствено на тематском и језичком плану. Став песника је хиперсензитиван, међу расположењима доминирају страх, меланхолија и визионарски заноси. Функција поетске слике је да шокира, било темом, третманом композиције или бојом. Поетске слике експресионистичких песника налик су визији крика, пламена, жеђи, пожара, баш као у цитираној Штадлеровој песми.

Претечом експресионистичке поезије сматра се амерички песник Волт Витмен. У збирци Влати траве човекова душа одсјај је свега доживљеног, све поетске слике флуидне су, расточиве, на граници јаве и сна. Симултанизам чулних опажаја доприноси интезитету визије. Други велики утицај на експресионистичке песнике извршило је, поред Витменовог, и дело Шарла Бодлера са темом ружног, одурног, темом естетизације зла. Серен Кјеркјегор и Фридрих Ниче најзначајнији су мислиоци којима су песници попут Георга Тракла, Готфрида Бена, Аугуста Штрама, Ернста Штадлера и Георга Хајма били инспирисани. За крај, али не и по значају, треба поменути дело Франца Кафке, незаобилазно када се говори о експресионистичкој поетици.

Полазиште за овај текст првенствено је била уметност Едварда Мунка. На њу ме је асоцирала музика америчког челисте Адама Хурста и зато су његове композиције на неки начин саставни део овог текста. Оне би требало да буду виђене као музичка допуна Мунковом стваралаштву, а нарочито тематском опусу који је за нас овом приликом значајан. Допуна нема амбицију да доводи у везу формалне сличности два уметника, већ да подвуче, сасвим импресионистички, заједничке емоционалне фрагменте оба дела у целину. Експресионистички песници својим стиховима евоцирају исти, или сличан сензибилитет као и норвешки сликар или савремени амерички челиста. Овим композицијама лук теме бива заокржен.

tumblr_olyabzip7L1skt5a6o1_1280tumblr_olyabzip7L1skt5a6o2_1280