Едит Пјаф и празне биоскопске сале Едварда Хопера

Едит Пјаф ми је одувек деловала као особа која није волела свој рођендан.

Иако не делим став многих које познајем поводом дана свог рођења као најгорег дана у години, мислим да у таквом ставу има много потенцијала за разумевање нечије личности. То је као са изгриженим ноктима: форма је непривлачна, али је симболична. Значења су скривена иза непријемчивих облика.

Јун 2007, спарно вече. Немогућност да се повежем са блиским људима учинила је да се осетим лоше. Врућина је само додатно таложила нелагоду коју сам тих дана осећала. Неподношљива спарина разлагала је Време, спорост његовог протицања још интензивније доприносила је таштини коју сам свуда око себе учитавала. Морала сам да се покренем, да употпуним неким садржајем беспризорност вечери, необјашњив налет меланхоличног расположења. Одлучила сам да одем у биоскоп – сама.

Мала сала биоскопа Таквуд била је потпуно празна када сам ушла у њу, пет минута пре почетка филма. Недуго по мом уласку, у салу је крочила дугокоса плава девојка и села на прву столицу последњег реда. Одмах за њом, журним кораком у салу је ушао мршав младић са округлим наочарима и зеленом мајицом. Пре потпуног гашења светла стално се окретао што сам се правила да не примећујем. Била сам на ивици да изађем, да одем, да пешачим до куће, да закуцам неком ненајављена на врата. Ипак, светло се угасило, филм је почео.

Те вечери Едит Пјаф и ја смо се званично упознале. Филм La Vie en rose оставио је снажан утисак на мене, али првенствено као филм, као оргиналан стваралачки поступак, пре него као живописни преносилац једне узбудљиве и трагичне животне приче. Мој утисак била је монтажа, била је глума, био је сам редитељски поступак.

Овај догађај био је прелудиј у моје упознавање ове уметнице шансоне. Неколико дана по том догађају одушевљено сам преносила своје утиске пријатељици коју сам упознала у једној плесној школи. Заједно смо делиле одушевљење према Лени Рифенштал и Мајаковском а, ево, сад и према Едит Пјаф. Следећи пут када смо се среле донела ми је на поклон тај филм.

Едит Пјаф

Мај 2008. године, Париз. У продавници специјално опремљеној за туристичка иживљавања у виду трошења новца владала је неописива какофонија, права вавилонска пометња. Мноштво језика, немогућност споразумевања, гажење, фотографисање, шаренило, све то одвајало је поглед од оног што би требало да је, заправо, у нашем фокусу – здање Дом инвалида. Вођена необјашњивим хиром, крајње ирационалним импулсом, купила сам сет од пет оригиналних албума Едит Пјаф. Већ при доласку у собу одложила сам их у кофер и заборавила на њих. По доласку у Београд меланхолично расположење које увек осећам по повратку са неког путовања, а и због снажног визуелног прелаза, није ми омогућавало да се посветим било каквој активности. Албуми су остали нераспаковани.

Прошло је неколико недеља док нисам почела да преслушавам албум по албум, песму по песму. Едит Пјаф постала је за мене нешто непроцењиво – сећање заувек сачувано у звуку, као добри дух у боци. Она је најбоље дефинисала моју флуидну мисао о Паризу, била је савршена евокација и апсолутна могућност за прекорачење просторних граница (уз Преверову поезију и Десноове фотографије тих дана). Њена музика, и пре тога, фазе препознавања њене личности, за мене су, у ствари, постали начин да обухватим прошлост, као овално огледало кад у руци, и кроз сећање на тих неколико париских дана доживим ју потпуније. Касније, пролећа 2009, годину дана по повратка из Париза, читајући У тарагању за минулим временом Марсела Пруста, роман који је извршио снажан формативни утицај на мене, открила сам да је такав однос музике и сећања какав сам имала тих дана заправо константа, да је музика подједнако евокативна као и мириси и градитељски принцип наше стварности. Стварности коју сами за себе изаберемо. Јер, ја сам одувек веровала у ескапистичку моћ уметности.

Едвард Хопер, „Сам у биоскопу“, 1904.

Празне биоскопске сале Едварда Хопера у овом случају нису тек илустрација личног доживљаја. Оне су уметнички осведочена људска константа да се буде парадоксалан – сам, са тежњом да се не буде сам; скривен, са тежњом да се буде откривен. То је биоскоп, то је култ одласка у тај магични простор – сам.

Хиљадама година стварање и посматрање уметности били су део колективног искуства. Колико год са ове дистанце то деловало непривлачно, јер смо ми навикли на индивидуалност креативног и посматралачког чина, докази за ове тврдње познати су антрополозима и историчарима уметности одавно.

Плес, музика, позориште, поезија и сликарство били су нераздвојни у настајању и извођењу, били су део ритуала, религијског или магијског култа. Људи који су стварали, а касније и посматрали цртеже бикова или отиске дланова у дубинама пећина, чинили су то заједно; поезија, која се прво везује за усмену а не писану традицију, била је резултат колективне имагинације и веровања. Отуда је сасвим могућа Шелингова тврдња да су митови наша прва поезија.

Тенденција да се уметничко дело ствара одвојено од заједнице и њених религијско-магијских постулата новијег је датума. Исто важи и за доживљај уметничког дела. И данас, иако не свесно и са јасно дефинисаном намером уметника, уметничка пракса, и дело као њен завршни резултат, у блиској су вези са духом заједнице и приликама у којима настају.

Техничка и научна достигнућа допринела су стварању нових уметности као што су фотографија и филм али су и унапредила рецепцију већ постојећих уметности, књижевности, посредством Гутембергове штампарске машине, и музике, посредством изума радија и грамофона. Нарочито се филм везује за колективно искуство. Гледање филмова евоцира повратак тамним дубинама пећине. У прошлости би се чланови заједнице окупили и посматрали представу, смењујуће слике колективних фантазмагорија које су до нас допрле у форми цртежа, стихова или митова.

Едвард Хопер, „Пауза“, 1963.
Едвард Хопер, „Биоскоп“, 1927.

Све до краја 19. века слушање музике било је део јавног живота. Ретке су биле прилике када се музика могла слушати приватно. Концерти камерне музике, налик оном у филму Софије Кополе о Марији Антоанети, били су могућност повлашћених. Нико није могао извођења композиција слушати код куће, било је потребно отићи на концерт. Исто је важило и за филм, било је потребно отићи у биоскоп. Уколико би се неко зажелео посматрања слика и скулптура, морао је отићи у јавни простор, музеј или галерију, а и то су институције новијег датума.

Једина уметност која је, чини се, потпуно заборавила своје колективно порекло, када је у питању примарна рецепција, јесте књижевност. Она једина међу уметностима, нарочито од када се књиге штампају, подразумева затворена врата, собу, интимност, солипсистички чин одвајања, повратак себи. Покушајте да читате књигу са неким а потом сами. То су два потпуно различита доживљаја, међусобно неупоредива.

Развој технологије који је омогућио да уметност не буде више привилегија повлашћених, да постане доступна свима, допринео је и томе да уживаоци уметности свако уметничко дело третирају као самостално, одвојено од колективног доживљаја и од других посматрача. Један од начина да се постигне идеал индивидуалности у свом посматралачком чину а да се, истовремено, буде и део групе, јесте одлазак у биоскоп – сам.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.