Апсурд и деца: Луис Керол и Данил Хармс

Портрет Луиса Керола, 1856.

Тровати децу је сурово. Али нешто се с њима мора радити! – Данил Хармс

Двадесет седмог јануара 1832. године рођен је енглески писац Луис Керол. У част истовременог континуитета логике и апсурда, једноставности и субверзивне двосмислености, приступимо прослави као да смо на Шеширџијиној гозби – са осмехом, какав може бити само оној када се радујемо друштвеном окупљању, са обазривошћу – јер, у изокренутом свету смо.

Нећу писати о Алиси, краљици, зецу и Шеширџији. Одувек ме је више од њих привлачило оно што је иза – ментална конституција бића које их је обликовало. Луис Керол је био духовит, а духовитост је, знамо, крајњи домет интелигентног ума. Математичар, логичар, писац, фотограф, хипохондар и неурастеничар – довољно да привуче пажњу. Када се са звучних биографских преференци пређе на конкретна дела, формирају се нова мишљења, извесна нелагодност тумачења.

Везу језика и математике далеко пре наших савременика увидео је Луис Керол. Свет се може поједноставити на нулу и јединицу, комбинације истих многоструке су и најчешће апсурдне. Али, тај апсурд функционише, бројеви су свуда око нас. Једном када се увиди веза између употребе речи којима се проширују значења појава, могућности за именовање нечега што је изван првобитног асоцијативног низа које покрећу, и математичке организације истих, настају лавиринти значења, налик француском врту прегледна, али у којима се лако изгубити.

Сличност између Луиса Керола и Данила Хармса увидела сам када сам читала руског писца, конкретно – писмо које је упутио сестри поводом рођендана њеног детета. Други подстицај за овај текст јесте радозналост: како се једно дело, творевина једног уметника, преобликује у уму другог. Какав облик једно дело задобија када се нађе иза огледала, иза очију свог посматрача. У том случају адекватан пример је Керолова песма Јabberwocky, написана 1872. у склопу романа Алиса с оне стране огледала, на основу које је чешки редитељ Јан Шванкмајер снимио кратки филм 1971. године.

Хармсово писмо од двадесет осмог фебруара 1936. (написано дан после Кероловог рођендана), упућено његовој рођеној сестри, Јелизавети Ивановној, сведочи о томе колико је писац превазишао сопствене домете ироније, нарочито када пише да је кратким и јасним реченицама у стању да изрази своју дубоку мисао, иако је иста, заправо, једна једина реченица, развучена преко читаве стране, претерано афектирана и пуна дигресија.

Драга Лиза,

Честитам Кирилу његов рођендан, а такође честитам његовим родитељима успешно обављање плана који им је прописала мајка природа, а који се тиче васпитања људског изданка, што не уме да хода до двогодишњег узраста, а онда временом почиње да руши све око себе и, најзад, кад достигне млађи предшколски узраст да туче по глави волтметром украденим из очевог писаћег стола, своју сломљену мати, која не успева да се склони од прилично вешто изведеног напада свог још незрелог детета, што у свом незрелом мозгу већ замишља како ће, пошто среди родитеље, сву своју високопроницљиву пажњу да усмери на деду, побелелог од седих власи, и тиме докаже за своје године изузетно развијену интелигенцију, у чију част ће се 28. фебруара и скупити којекакви обожаваоци ове одиста необичне појаве, а међу којима се, на моју велику жалост, не могу наћи и ја, будући да се у датом тренутку налазим у стању напетости на обали Финског залива, дивећи се мени својственој још од детињства способности да, зграбивши челично перо и умочивши га у мастило, кратким и јасним реченицама изразим своју дубоку и често чак, у неком смислу, веома узвишену мисао.

Цитат: Данил Хармс, Нула и ништа, превод Корнелија Ичин, Логос, Београд, 2007.