Apsurd i deca: Luis Kerol, Danil Harms i Jan Švankmajer

Trovati decu je surovo. Ali nešto se s njima mora raditi! – Danil Harms

Dvadeset sedmog januara 1832. godine rođen je engleski pisac Luis Kerol. U čast istovremenog kontinuiteta logike i apsurda, jednostavnosti i subverzivne dvosmislenosti, pristupimo proslavi kao da smo na Šeširdžijinoj gozbi: sa osmehom, kakav može biti samo onoj kada se radujemo društvenom okupljanju, sa obazrivošću jer – u izokrenutom smo svetu.

Neću pisati o Alisi, kraljici, zecu i Šeširdžiji. Oduvek me je više od njih privlačilo ono što je iza – mentalna konstitucija bića koje ih je oblikovalo. Matematičar Čarls Dodžson, nama danas poznatiji kao pisac Luis Kerol, bio je duhovit, a duhovitost je, znamo, krajnji domet inteligentnog uma. Matematičar, logičar, pisac, fotograf, hipohondar i neurasteničar – dovoljno da privuče pažnju. Kada se sa zvučnih biografskih referenci pređe na konkretna dela, formiraju se nova mišljenja, izvesna nelagodnost tumačenja.

Vezu jezika i matematike daleko pre naših savremenika uvideo je Luis Kerol. Svet se može pojednostaviti na nulu i jedinicu, kombinacije istih mnogostruke su i najčešće apsurdne. Ali, taj apsurd funkcioniše, brojevi su svuda oko nas. Jednom kada se uvidi veza između upotrebe reči kojima se proširuju značenja pojava, mogućnosti za imenovanje nečega što je izvan prvobitnog asocijativnog niza koje reči pokreću, i matematičke organizacije istih, nastaju lavirinti značenja, nalik francuskom vrtu pregledna, ali u kojima se lako izgubiti.

Sličnost između Luisa Kerola i Danila Harmsa uvidela sam kada sam čitala ruskog pisca, konkretno – pismo koje je uputio sestri povodom rođendana njenog deteta. Drugi podsticaj za ovaj tekst jeste radoznalost: kako se jedno delo, tvorevina jednog umetnika, preoblikuje u umu drugog. Kakav oblik jedno delo zadobija kada se nađe iza ogledala, iza očiju svog posmatrača. U tom slučaju adekvatan primer je Kerolova nadrealna nonsens pesma „Jabberwocky“, napisana 1872. u sklopu romana Alisa s one strane ogledala, na osnovu koje je češki reditelj Jan Švankmajer snimio kratki film 1971. godine.

Harmsovo pismo od dvadeset osmog februara 1936. (napisano dan posle Kerolovog rođendana), upućeno njegovoj rođenoj sestri, Jelisaveti Ivanovnoj, svedoči o tome koliko je pisac prevazišao sopstvene domete ironije, naročito kada piše da je kratkim i jasnim rečenicama u stanju da izrazi svoju duboku misao, iako je ista, zapravo, jedna jedina rečenica, razvučena preko čitave strane, afektirana i puna digresija.

Draga Liza,

Čestitam Kirilu njegov rođendan, a takođe čestitam njegovim roditeljima uspešno obavljanje plana koji im je propisala majka priroda, a koji se tiče vaspitanja ljudskog izdanka, što ne ume da hoda do dvogodišnjeg uzrasta, a onda vremenom počinje da ruši sve oko sebe i, najzad, kad dostigne mlađi predškolski uzrast da tuče po glavi voltmetrom ukradenim iz očevog pisaćeg stola, svoju slomljenu mati, koja ne uspeva da se skloni od prilično vešto izvedenog napada svog još nezrelog deteta, što u svom nezrelom mozgu već zamišlja kako će, pošto sredi roditelje, svu svoju visokopronicljivu pažnju da usmeri na dedu, pobelelog od sedih vlasi, i time dokaže za svoje godine izuzetno razvijenu inteligenciju, u čiju čast će se 28. februara i skupiti kojekakvi obožavaoci ove odista neobične pojave, a među kojima se, na moju veliku žalost, ne mogu naći i ja, budući da se u datom trenutku nalazim u stanju napetosti na obali Finskog zaliva, diveći se meni svojstvenoj još od detinjstva sposobnosti da, zgrabivši čelično pero i umočivši ga u mastilo, kratkim i jasnim rečenicama izrazim svoju duboku i često čak, u nekom smislu, veoma uzvišenu misao.

Na tragu smo apsurda, nadrealizma, nelogičnosti, nonsensa, neprijatnosti, nelagode. Kerol, Harms i Švankmajer doprinose ovoj temi, ali na primeru dece, što je posebno osetljivo polje, nalik prvim kadrovima Švankmajerovog kratkog filma gde vidimo nečiju ruku kako udara po dečijoj guzi ili otkinute delove lutke koje devojčica sipa u svoj tanjir. Treba pomenuti da je ovaj češki reditelj snimio i film po motivima Kerolovog najpoznatijeg romana Alisa u zemlji čuda koji je objavljen 1865. godine.

Luis Kerol se, osim matematikom, bavio i fotografijom. Poznati su njegovi radovi Alis Lidel, devojčice koja je bila inspiracija za dva najpoznatija romana, Alisa u zemlji čuda i Alisa s druge strane ogledala (roman je objavljen šest godina nakon prve knjige, 1871). Alis Lidel je rođena 1852. godine i bila je ćerka Kerolovog poznanika. Kada je imala deset godina, leta 1862. godine, Dodžson je sa njom i njenim sestrama bio u čamcu. Pošto je deci bilo dosadno, molili su ga da im ispriča neku priču i tada je ono što će kasnije ući u roman bilo ispričano. Pošto je završio svoju knjigu, Dodžson (Kerol) je rukopis poklonio Alisi Lidel. Pre ovog događaja, Kerol je načinio više njenih fotografija.

Fotografija (gore): Autoportret Luisa Kerola iz 1856. godine

Citat: Danil Harms, Nula i ništa, prevod Kornelija Ičin, Logos, Beograd, 2007.

Izvor fotografija: The Met, Wikimedia

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.