Ханс Холбајн и Орхан Памук: „Наши ће поступци изумрети, наше ће боје избледети“

Ханс Холбајн, „Амбасадори“, 1533.

Теча, јунак Памуковог романа Зовем се Црвено, каже свом ученику, једном од најбољих минијатуриста његове радионице: „На крају ће наши поступци изумрети, наше ће боје избледети“. Та изјава одговор је на учениково симболично питање: „Када ће се догодити то чудо? Када ће толике слике које смо радили до слепила, заиста бити схваћене? Љубав коју заслужујем, коју ми заслужујемо, када ће нам дати?“

Теча и минијатуристи његове радионице, у том тренутку најбоље у Цариграду (средина 16. века), добили су поруџбину да илуструју књигу, али под условом да се при илустрацији исте одрекну поступака, правила и тема карактеристичних за источњачку минијатуру, да се одрекну њених формалних одлика које се вековима нису мењале, и да изради приступе користећи се правилима „франачког“, западноевропског, италијанског сликарства, начину представљања света који је њему својствен. То изазива негодовања и оштре реакције међу уметницима. Радња романа саткана је око догађаја проузрокованих пристајањем да се једна књига илуструје на тај начин. Осим догађаја које тај пристанак покреће, он, истовремено, отвара низ цивилизацијских и естетских питања која овај роман чине тако комплексним и значајним.

Немачки сликар Ханс Холбајн 1533. године добио је поруџбину од Жана де Дантевила, амбасадора француског краља на двору енглеског краља Хенрија VIII, да изради слику на којој би били портретисани његов пријатељ Жорж де Селв и он. Они су млади мушкарци, један има двадесет девет, други двадесет пет година. Обучени су у складу са својим друштвеним статусом, њихова одећа, поза, израз лица, интересовања, која су посредством многобројних предмета сугерисана, представљена су као да се сликар ослањао на Кастиљонеове савете предочене у књизи Дворанин или, можда, Макијавелијеве предочене у књизи Владалац.

Ако бисмо неког морали да упутимо у значење термина ренесанса, онда бисмо, пре теоријског приступа, могли пред почетника да поставимо репродукцију ове слике. Између два мушкарца, која су представљена у природној величини, видимо висок сто са горњом и доњом полицом. Сликар комбинује два жанра, један специфичан за ренесансу, други који ће тек неколико деценија касније, у барокном сликарству, доживети своју пуну афирмацију, али чији су зачеци у ренесанси. Жанр портрета и жанр мртве природе сједињени су и прилагођени композицији. Оба жанра представљају Човека, афирмацију његових умних и стваралачких  домета. Истовремено, оба жанра, садрже поруку: memento mori.

За разлику од портрета, жанра који афирмише природно, мртва природа је жанр вештачког. Вештачко је створио човек, у предмете је унета његова мисао, тежња, афирмација знања и вере али, истовремено, и сумња у могућност да вештина и знање могу спасти од смрти или трагању за смислом пружити довољно поуздан путоказ. Трагање за земаљским знањима, одгонетање тајни Природе, то саме по себи нису идеје пролазног карактера, али човек, онај који се пита, онај који открива и ствара, јесте. Сво његово знање, труд, вештина, уметност коју је створио, мисао коју је обликовао, неће му помоћи: смрт је једина извесност на свету.

Интересовања ренесансног човека пред нама су. Она су своје материјалне облике добила у предметима који су немарно распоређени по столу. Ти предмети нису без функције, они су инструменти, а сваки од њих има своје одређење и доприноси одговору на поједино човеково питање. Питања ренесансног човека могу се односити и на земаљске и на небеске сфере. На горњој полици, која је носилац предмета и инструмената за проучавање неба, видимо глобус на коме су приказана сва до тада лоцирана сазвежђа. На горњој полици поређано је мноштво предмета којима данашњи посматрач слике не зна име, као ни намену. Холбајн је и сугерисао, можда и предвидео, непостојаност научног објашњења појава.

Ханс Холбајн, „Амбасадори“, 1533. (детаљ)

На доњој полици, тачно испод глобуса неба, видимо положен глобус земље, приказ до тада откривених територија која ће човек ренесансе наставити својим поморским истраживањима да проучава, открива и експлоатише. Испред глобуса стоји књига о аритметици у коју је уметнут угломер, испод лауте видимо положен шестар, отворена књига је збирка химни са Лутеровим преводима. Она не указује само на занимање за музику већ је и донекле субверзиван сликарев поступак. Обојица мушкараца на слици су католици, а посетиоци су двора који је у сложеним односима са земљама наклоњеним папској политици. Та књига химни, међутим, може представљати и покушaj приближавања Католичке цркве и реформиста. Књига је ослоњена на кожну кутију са четири фруле различитих величина. Најзад, ту је и лаута, највећи предмет на доњој полици.

Ханс Холбајн, „Амбасадори“, 1533. (детаљ)

Оно што дистингвира ове предмете од предмета које поимамо као декорацију јесте њихова функција, они нису тек лепо обликована материја која нема употребну вредност ван оне која доприноси естетском чулу посматрача. Напротив, функција ових предмета је од изузетне важности за ренесансног човека. Ипак, иза сваког предмета крије се мноштво значења и могућност за наратив о ономе што је, заправо, изван слике.

Лаута је у традицији сматрана симболом хармоније. У ренесанси (сетимо се Дирерових графика) она се користила као средство помоћу кога се вежбала и доказивала вештина представљања перспективе, ренесансног изума који свет предочава тачно онако како га око види, умањујући и сужавајући предмете у даљини. Ту долазимо до разлике између западног сликарства и исламског минијатурног сликарства које појавни свет предочава, не у равни ока, већ одозго, као да се посматра са врха минарета. Лаута на Холбајновој слици није симбол хармноније. Ако боље погледамо, једна жица је пукла.

На Дантевиловој капи видимо малени брош у облику мртвачке главе који је само умањена верзија мрље на поду. Лобања на слици, која је уочљива једино ако посматрач измести свој положај, тачку са које посматра појавност, има вишеструки значењски потенцијал. Она може бити сликарев потпис (Holbein, Hohle Bein, шупља кост), али и начин да предочавајући лобању на тако комплексан математички начин, истакне и своје умеће које је било неопходно како би се створила ова сложена и симболична оптичка варка. Мермерни под на којем стоје Дантевил и Селв расечен је, његов сложен геометријски рад, прекрива, поништава мрља мртвачке главе, симбол смрти и пролазности.

Ханс Холбајн, „Амбасадори“, 1533. (детаљ)

Лобања је, иронично, једино природно на слици. Инструменти, колико год доприносили откривању природних феномена и начина деловања, на супротној су страни. Дантевил и Селв, у одећи која је чак и њиховим савременицима морала изгледати као костим, крути су и у неприродној стојећој пози. Оба мушкарца на слици чине се нестварнима, налик карактерима у драми, а и сам простор у коме су налик је позорници коју од осталог света одваја тешка зелена завеса. На слици која афирмише цивилизацијске домете, лобања је туђин. Ипак, она  је вишеструко инкорпорирана у структуру слике. Колико год била страна у односу на предмете, она је део истог простора.

Када би посматрач на ранијим средњевековним приказима присуствовао визуелизацији умирања или распадања видео би пред собом поједностављену слику. Овде је, међутим, смрт присутна, али није јасно уочљива. То је оно што узнемирава. Посматрач се мора приближити да би увидео несклад или променити тачку гледишта, место са кога посматра свет да би уочио присуство смрти. Када то учини, једино што ће уследити биће резигнација. Оптичка илузија ступиће на снагу и све до тада приказано биће обухваћено мрљом: лобањом.

Соба у којој су Холбајнови амбасадори детаљима подсећа на собе, атељее, радионице и кабинете уметника који се појављују у роману Орхана Памука. Било би то грубо поједностављивање ако бисмо само на основу спољашњих елемената поредили два дела. Оријентални столњаци и завесе, богатство и раскош простора, образовање приказаних, које је сугерисано предметима, нису једино што је заједничко за два дела. Заједничака нит оба је стални континуитет обликовања и преобликовања смисла уметности услед чињенице коју зовемо смрт.

У оба дела наглашена је чулна перцепција, уметност визуелног представљања, сликарство. Посредством слике, односно речи које творе слику, ми ступамо у нове просторе, нова значења и могућности за разумевање односа уметности (ars longa) и пролазности (vita brevis). Чини се да оба дела подразумевају дозу песимизма и став о узалудности човекових покушаја да своје рефлексије, религијске недоумице и порив за лепотом и естетским осмишљавањем света уобличи кроз уметничко стваралаштво. Стварање је виђено као покушај да се симболички и смисаоно продужи егзистенција и пошто она физички буде уништена.

Набрајања пошасти које ће задесити књиге, као и целокупну уметност минијатуре, налик су набрајању предмета на столу између Дантевила и Селва. Но, равнотежа мора бити успостављена. Иза завесе, у левом углу слике, назире се мало дрвено распеће. Оно неће бити обухваћено мрљом лобање јер је оно иза, ван простора у коме су инструменти и амбасадори. Распеће је, подједнако колико и лобања, удаљено од првобитног запажања. Њих око посматрача последње уочи. И као што Холбајнова слика може допринети стању резигнације и песимизма, тако и Орхан Памук након пет векова после Холбајна, доприноси истом утиску. Ево кључног одломка из романа Зовем се црвено у контексту ове теме:

На крају ће наши поступци изумрети, наше ће боје избледети. Нико се неће интересовати за наше књиге и слике. А и они који се буду заинтересовали, ништа неће схватати, наместиће незадовољан израз лица, питаће зашто нема перспективе, или пак, уопште неће ни моћи да пронађу наше књиге. Јер ће њих, заједно са равнодушношћу, лагано нагризати и докрајчити време и катастрофе. Пошто гумарабика коришћена за њихове повезе садржи и рибу, кост и мед, и пошто су странице полиране мешавином израђеном од јаја и скроба, халапљиви, бестидни мишеви гутаће странице мљацкајући;  термити, црви, хиљаду и једна врста буба погрицкаће равномерно наше књиге и тиме их докрајчити. Томови ће се развезати, странице истрзати; лопови, непажљиве слуге, деца и жене што потпаљују пећи, непромишљено ће цепати наше слике. Мали престолонаследници квариће слике писаљкама за игру, људима ће изгребати очи, брисаће слине о странице, црним пером подебљаваће ивице; они што сваки час помињу грех цепаће и сећи ће наше слике и користити их можда за израду других слика или за игру и разоноду. И док ће мајке наше слике цепати под изговором да су непристојене, дотле ће очеви и старија браћа по њима свршавати, палећи се на цртеже жена; странице ће се залепити једна за другу, не само од тога него и од блата, влаге, лошег лепка, пљувачке и којекаквих замазотина штроком и храном. На слепљеним ће се местима флеке од прљавштине и буђи расцветавати као чиреви. Касније ће кише, прокисли кровови, поплаве и наноси блата, уништити наше књиге. А ону последњу књигу, чисту као суза, која би неким чудом искрсла са дна неког као барут сувог, чудесног сандука, заједно са оним дроњавим, искрзаним и подераним, избледелим и нечитљивим страницама које су вода, влага, бубе и немар претворили у тесто, једнога дана ће, наравно, прогутати и уништити пламен неког пожара. Постоји ли у Истанбулу иједна махала да није горела и нестајала једном у двадесет година, па да би књига могла да остане? У овом граду где једном у три године нестаје више књига и библиотека но што су Монголи запалили и похарали у Багдаду, који би то минијатуриста могао да машта о томе да би његово чудо могло бити одржано у животу дуже од сто година и да би људи једнога дана, гледајући његове слике, и њега могли спомињати као што спомињу Бехзада. Не само оно што ми правимо него све ствари које су израђиване у овом свету, нестаће због пожара, црва и немара.

Цитати:

Орхан Памук, Зовем се Црвено, превео Иван Пановић, Геопоетика, Београд, 2007.

Стивен Гринблат, Самообликовање у ренесанси – од Мора до Шекспира, превеле Невена Мрђеновић и Јелена Стакић, Клио, Београд, 2011.

Слика „Амбасадори“ Ханса Холбајна у Националној галерији у Лондону