Путник Оњегин

Александар Сергејевич Пушкин, „Аутопортрет“, 1820.

Александар Сергејевич Пушкин роман у стиховима Евгеније Оњегин пише од 1823. до 1832. године, скоро педесет година после Гетеовог романа Јади младог Вертера са којим смо склони да отпочнемо традицију великих романа романтизма. Пушкин преузима одређене мотиве, црпе утицаје, којима су се одликовала делa његове епохе али их многоструко и превазилази. Евгеније Оњегин, Пушкинов најпознатији јунак, пишчев је алтер-его, иако однос јунака и писца не треба посматрати у доследној узрочно-последичној вези. Оњегин, баш као и његов творац, има беспрекорне квалификације за титулу бајроновског јунака.

Ново поглавље које Пушкин својим делом отвара одразиће се на целокупну руску књижевност. Оњегин је јунак чију карактерну компоненту одликује осећање неумољиве досаде, чамотиње којој се непрестано предаје. Досада и чамотиња у које је јунак огрезао нису последица недостатка догађања већ недостатка смисла. Пушкинов јунак сувишни је човек који је изгубио илузије и пре него што их је стекао, млади петроградски бонвиван засићен светом, човек града који чита Русоа, али нема афинитета ка „природном“.

Пушкинове скице

Главни јунак романа, како је то насловом сугрисано, јесте Евгеније Оњегин, али и личности приповедача, Ленског и Татјане Ларине подједнако су битне за анализу. Као и претходна дела романтизма, и ово на својствен начин отвара тему путника и путовања. Оњегин је један од оних јунака-путника који нема изражен однос према пејсажу кроз који путује, нити однос идентификације са природним окружењем које види око себе. За разлику од њега, преостала три поменута јунака, сваки на свој начин, имају специфичан однос са сликом природе која их окружује.

Оњегиново „образовно путовање“ остаје без позитивног исхода. Место са кога је пошао исто је на коме ће се наћи и на крају свог путовања. Његова физичка динамика није допринела његовој унутрашњој, духовној динамици. Оњегин је стран другима и непознат себи, парадоксалан и сувишан човек каквог руска литература тек има да упозна кроз цео 19. век. Путовања којих се подузима јесу луталачка бежања од самога себе, а његова хоризонтална похођења белих руских степа праволинијске су путање које не сугеришу циљ његове воље. Оњегинова воља не иде напред упркос равној, праволинијској динамици његовог тела. Равне, празне, хладне руске степе по којима путује идентичне су слици његовог бића.

Орест Адамович Кипренски, „Портрет А. С. Пушкина“, 1827.

У роману, као контраст, наспрам Евгенија Оњегина стоји Владимир Ленски. Оњегин, циничан, охол, равнодушан, пандан је енглеском типу романтичарског јунака. Сентиментални, занесени Ленски, обожавалац Шилера и Шубертових песама, прототип је немачког романтичарског хероја. Јунаке идеалисте смењују јунаци циници. Оњегин је протејског карактера, јунак који је истовремено охол и добродушан, интелигентан, „а уме невешт да се твори“. Његова болест није Weltschmerz, „светски бол“, већ је то досада („чама“), болест века.

Приповеч романа у стиховима неименован је, и поред Владимира Ленског још један Оњегинов пријатељ. Он се читаоцу представља као неко ко се дружио са Оњегином. Повремено, приповедач иронично коментарише Оњегинове поступке и његов изглед, описујући га као јунака савладаног сетом, склоног нехотичној машти, настраног, брзог, хладног и заједљивог ума. Оњегин по читав дан зева, како то наглашава приповедач, губи се у беспослици духа, има претензија да пише али га од те активности спречава сопствена инертност. Исто је и са читањем других писаца.

И беспослици опет одан
и душевном празнином мучен,
циљ изабро је благородан
да присвоји ум туђ и учен;
гомилу књига, ено, спрема
и чита, чита – сврхе нема;
та досаду, та лаж крије.

Бајроновог јунака одликују динамика и снага воље, Оњегину недостају обе компоненте. И на крају романа, као што је и на почетку, он узвикује: “Досада, досада!“.

Да л’ ће ми доћи час слободе?
Време је, време је, ја јој кличем
Када ћу поћи на пут журни
И оставити живот тмурни
У овом крају непривлачном?

Јунак у слици природе не препознаје свој лик, он нема естетско чуло за лепоте пејсажа којима је окружен, у њиховим просторима он не види могућност за контемплацију. Категорија брзине на њега се може односити у контексту брзине засићења и сталне потраге за новим, другачијим, егзотичним. Стална потрага за новим, за празном формом којој не уме да пронађе садржај и одгонетне значење.

Два дана су му биле нове
самотне доље тога краја,
потока приче, шумор зове,
и сумрачна свежина гаја,
ал’ трећег, поље и луг мали
нису га више забављали;
затим га од њих дремеж свлада
и он већ јасно виде тада;
иако дворци булевара
балови, карте не постоје,
да и у селу досадно је;
стражари и ту чама стара
и прогони га сваког трена
ко сенка или верна жена.

Оњегиновој досади недостаје шарм меланхолије. Меланхолија подразумева чежњу, необјашњиву сету, патњу за нечим неимењивим што је бесповратно изгубљено, а што јунак осећа да му је припадало, меланхолија афирмише машту и усмерава ју ка далеком и давном, ка другим просторима, ка давним временима.

И болест, чије су порекло
морали наћи већ лекари,
сплин, како би се негде рекло,
наша чамотиња у ствари,
овладала је њим помало.
Зацело њему није стало
Самоубиство да покуша,
ал’  сада му је хладна душа;
ко Child Harold је недосежан
ишо у салон из салона;
ни сплетке света, драж бостона
ни уздаси, ни поглед нежан,
баш ништа пажњу да му скрене,
ни да га троне  ни да га прене.

Оњегин је либертен и денди, декадент који, уместо маркиза де Сада, чита Жана Жака Русоа. Треба узети у обзир да је декаденција оптерећена идејом слободе. И декаденција и слобода као политичке и као уметничке идеје биле су значајне с краја 18. и током читавом 19. века. Оњегин и на њихове помени зева, он је јунак без илузија. У филму Оњегин из 1999. године налази се једна сцена која је довољно речита. Ње нема у књизи. Оњегин старање над имањем које му је стриц преписао намерава да остави кметовима под старање што код свих окупљених за столом изазива негодовања, осим код Татјане. Када га другом приликом она упита да ли то заиста намерава да учини, он јој одговара да је искрен у својим намерама, али да га она не треба схватити погрешно: он то чини само зато што је лењ да се бави имањем а не зато што верује у укидање кметства и феудализма, у друштвене промене које је са собом носила Француска револуција или зато што је идеалиста.

Ленски је, пак, сентименталан јунак, „дух гетингенски“, „поклоник Кантов и поета“. Наивност Ленског, његови идеали и занесеност биће поражени у двобоју са летаргијом, цинизмом и охолошћу.

Њему је име било Ленски;
лепотан и дух гетингенски
у цвету својих младих лета,
поклоник Кантов и поета
из Германије он је тмурне
донео знања знаке нове:
слободољубив дух и снове,
настране мисли, жеље бурне
и речи вечно у заносу,
а до рамена црну косу.

Места која Оњегин посећује по одласку из природног сеоског окружења, после убиства Ленског у двобоју, описана су у последњем, фрагментарном, делу романа названом „Одломци из Оњегиновог путовања“. Оњегин из Москве путује у Њижни Новогорд, место које приповедач детаљно описује, задржавајући се на описима обичаја и нарави људи тога поднебља. Завршивши строфу, а пре даљег наставка набрајања места којима Оњегин путује, заправо у простору између две строфе, приповедач убацује, ставља у виду изопштеног, али не и деконтекстуализованог фрагмента реч „досада!“.

Горчини готов да се преда
пред ојађеним скупом тим,
сажаљиво наш јунак гледа
на изворе и њихов дим.
И мисли скрхан тугом црном:
Што нисам рањен кобним зрном?
[…]
О, боже! Здрав сам, крепак, млад:
шта чекам? Досада и јад!

Наш јунак када угледа планине он их доживљава као „ојађен скуп“, тај призор враћа га горчини и самосажаљењу. „Даље, даље!“, узвикује он, крећући се у жељи да на хоризонту угледа слободу, ослобођење од окова сопства. Гоњен савешћу због смрти пријатеља и изневерене љубави, Оњегинов циљ је даљина. Међутим, ништа конкретно у њу није пројектовано. Динамика и бег сами су себи сврха.

Едмунд Дулак, „Сам“, 1921.

Татјана Ларина је под утицајем литературе коју чита и која је у функцији њене карактеризације. Исто је и са другима. На Оњегина, као и поједини путници на природу, она гледа очима литературе. Тања чита епистоларне романе, нарочито Ричардсона, она у лику злог и неодољивог Лавлеса препознаје Оњегина. Обојица поседују демонску заводљивост негативних јунака, неприступачност и супериорну интелигенцију.

Ћутљива, дивља, сети рада,
бојажљива као срна млада,
[…]
често, у прозор загледана,
сањарила је целог дана
[…]
Сањарење – њен знанац стари –
од младости је њене ране
красило маштом пуном чари
доконе, дуге селске дане.

Татјана Ларина, као и женска прилика на Фридриховој слици „Жена на прозору“ из 1822, гледа кроз прозор и сањари. Она је као уметник који природу посматра и најбоље доживљава у својој соби. Слике малог формата, које приказују сцене свакодневног, грађанског ентеријера или уметника у његовом атељеу биле су честе у првој половини 19. века. На неку од њих подсећа нас и окружење Татјане Ларине.

Поред књига, предмети којима су јунаци окружени стоје у функцији њихове карактеризације. Тања чита Ричардсона, Ленски Шилера. Оњегин чита Гибона, Хердера, Русоа, Жермину де Стал, Бајроновог Дон Жуана. Простор, књиге и предмети којима је Оњегин у свом замку током боравка на селу био окружен Тања посматра после његовог одлсака.

И очараним погледима
унаоколо Тања блуди
све овде за њу дражи има
и све јој сетну душу буди
радошћу неком полуболном;
и сто са мрачном лампом столном,
и кревет широк и застрвен,
и књига брег и сталак дрвен,
у прозорима пејсаж мрачан
унутра бледи мрак салона
и тамни портрет лорда Бајрона.

Роман садржи и приповедачеве описе руског села које можемо окарактерисати као миметичке. Начин на који су предочени нису у функцији карактеризације нити су у функцији истицања јунакове осећајности спрам појавног. Приповедач се не идентификује са сликом природе коју види пред собом. И њега белина руског снега чини уморним, таквим амбијентом и он постаје врло брзо засићен.

У магли свићу зоре хладне,
[…]
И ево пуца мраз већ дуже
и ледом сребри поља многа
[…]
и пада. Ко звездан пљусак
слеће на поље и на брег
весео, блистав први снег.
[…]
Шта бисмо могли у то време?
У шетњу? Сада пусте паше
И суморне пољане неме
Досадом муче очи наше.

Према овом опису, пејаж руског села је бео, покривен дебелим слојем снега, непомичан, идиличан, њега као да одликују звуци Вивалдијевих композиција „Зима“ које се налазе у оквиру виолинског концерта познатог под називом Четири годишња доба. Зимска идила руског села је једноставна, баш као да је пресликана са гоблена. Снег је блистав, зима је хладна, али окрепљујућа, она више нема конотацију потпуне пустоши, затишја и смрти, као ни конотацију потпуног утихнућа живота и наде као на сликама већ поменутог Каспара Давида Фридриха. У раној немачкој и касној руској романтици увиђамо два потпуно различита представљања истог годишњег доба.

Татјана представља књижевно остварење Русоових идеала. Ипак, у роману она чита Ричардсона, а Оњегин Русоа. Но, занимљиво би било направити још једну паралелу са филмом Оњегин редитеље Марте Фајнс. У филму Татјана поред Ричардсонових епистоларних романа, за које сматра да су преопширни, чита Русоову Нову Елоизу, роман који јој позајмљује Оњегин из своје библиотеке. Редитељкино одступање у односу на роман добро је уочавање везе Татјане и Русоовог дела, пре него Ричардсоновог, иако оба варирају мотив верне и виртуозне жене, што треба да је у функцији предочавања Татјаниног етичког полазишта који ће утицати на даљи развој догађаја.

Татјана, као и други књижевни јунаци доба романтизма, утеху због неузвраћене љубави проналази у природи. Она лута ноћу без циља, динамика природе око ње динамика је њених мисли и кретања. Увиђамо аналогију између сребрнкастог одсјаја месечине, који се разлива о површину воде, и Тањиног сањарења.

У пусти врт је Тања зашла
без циља лута и бол крије
[…]
Било је вече. Мрак се хвато
Струјале воде. Звук се чуо
Растурало се кола јато
и преко реке је букнуо
рибарски огањ. У долини
на сребрнастој месечини
утонула у безброј сања
дуго је сама ишла Тања.

Град је слика цивилизације, село је слика природе. Опозиције село-град, опозиције су природа-друштво, природног и створеног, природе и цивилизације. Татјана по удаји напушта природно окружење села и прелази у град. Напуштање простора природе симболичка је смрт њеног дотадашњег бића. Последње речи пред одлазак она упућује природи, а као да их упућује оном делу себе који оставља у пределима свога рођења. Татјанин разговор са природом, као да је последњи разговор који је водила са собом.

Будна са првим зраком раним
она у поља иде стара
и очима их очараним
гледа и са њима разговара
„Збогом, долине мира пуне,
и ви, шумарци, знанци стари,
природо ведра, насмејана!
Свет спокојан и присан дајем
за таштину под лажним сјајем!
Збогом, слободо младих дана!“

Романтичарски јунаци потичу из градова. Они их напуштају зарад одласка у дивља, ненасељена и неприступачна пространства природе. Татјанин пример је обрнут. Она није морала да идеализује природу нити да је велича на основу познавања сликарства и књижевности, античке историје и архитектуре. За разлику од других књижевних јунака романтизма, код којих почетак аутентичног односа према природи подразумева одлазак из града у природу, Татјана је јунакииња која је из природе отишла у град. Она напушта пределе који јој јесу драги, други јунаци одлазили су из предела који им нису били драги.

Јунаци одлазе из града у природу, Татјана одлази из природе у град. Тај тренутак и наговештава кретање мотива у даљој европској књижевности. Једноставност природе смениће град са својим изазовима, динамиком, техничком и економском револуцијом. Највећи књижевни јунаци до краја 19. века, а и касније, биће јунаци на чију ће унутрашњу динамику утицати динамика самог града. Довољно је причитати Бодлеров есеј Сликар модерног живота. Дошло је до инверзије и промене у начину размишљања. Путнике по планинама и морима смениће путници по кишним булеварима. Меланхолија је остала.

Цитати: Александар Сергејевич Пушкин, Евгеније Оњегин, превод Милорад Павић, Рад, Београд, 1964.
Напомена: Ауторски текст Ане Арп који се у деловима или у целини не сме копирати, преузимати и присвајати.