Mesečne arhive: mart 2012

Интензитет живота и окрутност пролећа

Objavljeno od strane
tumblr_p4te4uikQJ1wees83o1_1280

Фреска из Помпеја na којој је приказана Флора, римска богиња пролећа и вегетације, први век нове ере

Почетни стихови Елиотовог дела Четири квартета гласе:

Време садашње и време прошло
Оба су можда присутна у времену будућем,
А време будуће садржано у времену прошлом.
Ако је читаво време вечно присутно,
Читавом времену нема искупљења.
Шта је могло бити јесте апстракција
И остаје трајна могућност
Само у једном свету размишљања.

Може се поставити питање каква је веза цитираних стихова са темом која је сугерисана насловом. Није реч о изједначавању. Цитат је, заправо, сажето објашњење онога што је фасцинација ауторке овог текста – шта је прошло, а шта садашње у контексту уметности, са закључком да је све „трајна могућност само у једном свету размишљања“.

Од када постоји потреба за уметничком артикулацијом, постоји и фасцинација добом које се изједначава са новим животом, почетком, повратком, плодношћу, игром, плесом, интензитетом духа. Oвим текстом покушаћу да предочим како је један феномен, наизглед паганских усмерења, фасцинирао два уметника 20. века, два савременика која су кроз различите уметности изражавала своју фасцинацију загонетним и двосмисленим добом пролећа. И пре Игора Стравинског и Томаса Стернса Елиота било је уметника којима је тема смењивања годишњих доба и њихових различитих импликација на стваралачке пориве и мене расположења била блиска и довољно загонетна да је истражују, усмеравајући своју запитаност у конкретном правцу. Наставите са читањем

Уништитељска компонента лепоте у делу „Смрт у Венецији“ Томаса Мана

Objavljeno od strane
man

Антиној као Силван, божанство шума, стада и растиња. Рељеф из 130. године нове ере

Истовремени континуитет лепоте и смрти доминантан је мотив новеле Смрт у Венецији Томаса Мана. Други мотив, подједнако битан за анализу, подразумева упоредни ток аполонијског и дионизијског принципа који се преплићу при стваралачком процесу. Трећи битан мотив новеле подразумева изједначавање човековог тела и уметничког предмета кроз процес стваралачког посматрања. Заодевен у аполонијску форму пуну дионизијског садржаја, Ашенбах, уметник, оком ствара дечака, Тађа, скулптуру уметниковог духа. Дечак је кроз новелу нем и као такав неисцрпно је полазиште за Ашенбаха, дионизијског уметника и декадента. Читалац једино посредством његовог ока види углачану површину дечаковог тела. Тађо не постоји без свог посматрача.

На почетку новеле писац предочава атмосферу неодредиве светлости, нелагоде и празнине, необично тихог поднева. Чекајући трамвај Густав Ашенбах разоноди се читајући натписе на надгробним споменицима који тек треба да буду намењени неком покојнику. Изненада, он угледа мушкарца који стоји код прилаза гробљу, на степеницама, одмах до скулптура звери. Странац је мефистофеловског изгледа, голобрад, риђокос, пегав. У чудном оделу и са неправилном вилицом, он се ослања о штап који сугерише неправилан ход. Изгледом гротескног средњевековног пајаца део је злокобне и необјашњиво зачудне атмосфере.

Но може бити да је странац, својим изгледом путника из даљине, утицао на његову машту; а можда се умешао неки други физички или душевни утицај; са изненађењем осети он у свести да му се душа чудновато шири, да га обузима неки немир који тражи и лута, нека младалачки жедна чежња у даљини, осећање неко, тако живо и ново, или бар одавна занемарено и заборављено, да је застао дубоко заинтересован, скрстивши руке на леђима и гледајући преда се у жељи да испита суштину и циљ тога чувства.

Као и Мефистофел, и овај странац је путник. Он на симболички начин предочава искушење за Ашенбаха, подстичући га на низ асоцијација, мисли, утисака, на чежњу и сећања, машту и жудњу за неодредивим, нечим истовремено давним и далеким. И као што Фаустово путовање почиње познанством са Мефистом, тако и странац кога Ашенбах угледа на улазу гробља, подстиче у њему тежњу ка динамици, романтичарску чежњу за путовањем. Наставите са читањем

„Њено тело има облик мојих руку“: Матисови актови и Елијарова поезија

Objavljeno od strane
tumblr_p9reha1KxK1vgdpc7o1_1280

Анри Матис, „Плави акт“, 1952.

Али у својим ноћима сневао сам само азур – Пол Елијар

У једном периоду стваралаштва француског сликара Анрија Матиса плава боја нарочито долази до изражаја. У песничком изразу Пола Елијара боја азура, мора обасјаног и истакнутог сунчаним, медитеранским зрацима, одувек је присутна као афирмативан стваралачки елемент. У контексту овог рада заједничка нит оба уметника јесте наго женско тело које складно обликовано речју и линијом, међусобно условљеним потезима ока, ума и руке, израња из азурне водене масе. На Матисовим цртежима плава боја онтолошки надограђује представљено наго тело, на тај начин стварајући многобројне слојеве значења, густе, баш као што је и маса те боје, водом неразблажена.

Наредном анализом испоставиће се да је природа потребна уметнику исто колико је и уметник потребан природи. Уметник, полазећи од хаотичних утисака, подстакнутих спољашњим појавама, ствара на крају хармонична обличја, дајући им нове облике у односу на почетне. Пол Елијар у песми Заљубљена пише:

Она стоји на мојим очним капцима
И њене косе замршене су у мојима
Њено тело има облик мојих руку
Она је боје мојих очију
Она се утапа у моју сенку
Као камен у небо

Она има увек отворене очи
И не допушта ми да спавам
Њени снови при пуној светлости
Могу сунце да испаре
Због њих се смејем плачем и смејем
Говорим а ништа не казујем

Она, неименовани женски лирски субјект о коме мушкарац у песми проговара, пасивна је. Њена појавност дефинисана је његовим говором. Ипак, илузија је да она о којој се пише своју онтолошку независност остварује једино уз помоћ свог пандана, мушког лирског субјекта. Однос између уметника и музе, посматрача и посматране, сложен је, међусобно условљен и неодвојив. Песму треба схватити у контексту њеног наслова – женски лирски субјект заљубљена је и у том смислу предата ономе коме упућује своју енергију. Већ у другој строфи сазнајемо и да је мушки лирски субјект подједнако као и она предат заносу, стопљен заједно са њом у истом енергетском пољу обожавања и пожуде, зрака и воде, паре и соли. Наставите са читањем