Интензитет живота и окрутност пролећа

tumblr_p4te4uikQJ1wees83o1_1280

Фреска из Помпеја na којој је приказана Флора, римска богиња пролећа и вегетације, први век нове ере

Почетни стихови Елиотовог дела Четири квартета гласе:

Време садашње и време прошло
Оба су можда присутна у времену будућем,
А време будуће садржано у времену прошлом.
Ако је читаво време вечно присутно,
Читавом времену нема искупљења.
Шта је могло бити јесте апстракција
И остаје трајна могућност
Само у једном свету размишљања.

Може се поставити питање каква је веза цитираних стихова са темом која је сугерисана насловом. Није реч о изједначавању. Цитат је, заправо, сажето објашњење онога што је фасцинација ауторке овог текста – шта је прошло, а шта садашње у контексту уметности, са закључком да је све „трајна могућност само у једном свету размишљања“.

Од када постоји потреба за уметничком артикулацијом, постоји и фасцинација добом које се изједначава са новим животом, почетком, повратком, плодношћу, игром, плесом, интензитетом духа. Oвим текстом покушаћу да предочим како је један феномен, наизглед паганских усмерења, фасцинирао два уметника 20. века, два савременика која су кроз различите уметности изражавала своју фасцинацију загонетним и двосмисленим добом пролећа. И пре Игора Стравинског и Томаса Стернса Елиота било је уметника којима је тема смењивања годишњих доба и њихових различитих импликација на стваралачке пориве и мене расположења била блиска и довољно загонетна да је истражују, усмеравајући своју запитаност у конкретном правцу.

Смена годишњих доба изједначавала се са сменом човекових животних доба. У ренесанси, на пример, Питер Бројгел приказ свакодневних активности сељака ставља у пејзаж који својим изгледом сугерише одређено доба године. Слично је са Арчимболдовим приказима годишњих доба у облику гротескних портрета. Пролеће ће увек бити представљено помоћу цвећа, зима кроз огољене гране, јесен уз пуно плодова, лето у јарким бојама. Француски сликар Никола Пусен када кроз приказ четири библијске сцене предочава четири годишња доба, као и четири животне фазе човека, не изненађује посматрача. У књижевности романтизма, смена доба упућивала је на смену јунакових расположења. Присуствујемо интериоризацији, заокрету од спољашње ка унутрашњој слици. Јохан Волфганг Гете у роману Јади младог Вертера смену доба изједначава са сменом јунакових расположења. У пролеће Вертер је интензиван, полетан, радостан. У децембру, у месецу потпуног затишја и замирања спољашњих облика природе, он извршава самоубиство.

Сандро Ботичели када слика једно од најпознатијих дела у историји западног сликарства први комбинује и поистовећује паганско и хришћанско: Мадона је изједначена са Венером. Иако италијански сликар прави поређења прошлог и садашњег, паганског и хришћанског, слика пролећа и даље је недвосмислена, упућује на радост, јутро, препород, афирмацију чула, упућује на све оно о чему је писао Лукреције у спеву О природи ствари који управо у ренесанси захваљујући хуманисти Пођу Браћолинију бива у неоплатоничким фирентинским круговима прихваћен. Идеалан пандан Ботичелијевој слици Пролеће јесте музичко дело Антонија Вивалдија. Први тактови његовог концерта Четири годишња доба односе се на пролеће. Звуци су недвосмислени: полетни, радосни, пуни ентузијазма. Средствима која су инхерентна уметности музике предочавају слике које смо могли видети или прочитати у поменутим филозофским делима.

Сандро Ботичели, „Пролеће“, 1478. (детаљ)

Сандро Ботичели, „Пролеће“, 1478. (детаљ)

У 20. веку традиционални доживљаји годишњих доба се мењају, компликују, поверење у пасторалну слику света изгубљено је и изневерено. Оно ни раније није било у потпуности и без резерве прихваћено, али је приказ неповерења био суптилнији. Сада, пред посматраче нису постављене нове тенденције, намерно извештачене, већ су кроз уметничку могућност представљене теме које су у традиционалном виђењу биле потиснуте. Расположење уметника 20. века лепо илуструју Елиотови стихови. Налазе се на почетку поеме Пуста земља.

Април је најсвирепији месец, што гаји
Јоргован из мртвог тла, меша
Успомену и жудњу, подстиче
Тромо корење пролећном кишом.

Eлиот своје дело пише 1922, десет година пошто је Игор Стравински компоновао музику за балет Посвећење пролећа (1912). Цитирани стихови припадају првом делу поеме, насловљеном „Сахрана мртваца“. Да би пуста земља опет била плодна потребна је жртва чијом би се крвљу залило суво тло. Мотив људске жртве, као неопходне компоненте, појављује се као средишњи мотив и у делу Игора Стравинског. Елиотова поема поседује упечатљив тон тужбалице. Упркос жртви, земља ће остати пуста.

Прошло време присутно је у садашњем. Време мистерија и култова дозивања пролећа кроз ритуале жртвовања припада праисконској прошлости која као да није била у потпуности прошлост када су Стравински и Елиот стварали своја дела. Читаво време вечно је присутно, оно је апстракција чијем конкретизовању на известан начин доприноси уметничко стваралаштво. Оно, уметничко дело, лоцирајући идеју у одређеној тачки, у одређеном просторном контексту, доприноси трајној могућности времена, даје му облик и смисао.

Пролеће је доба када се истовремено осећа дах влажне земље, мирис пољског цвећа и воњ крви жртве. У уметничким приказима пре 20. века, концентрација уметника била је на мирису цвећа. Оно што је сан о животној срећи појединца или колектива изнова разарало, било је сазнање о неопходности жртве. У делу Посвећење пролећа Игора Стравинског,  жртва је неопходна компонента, док Елиот сматра да ни она није довољна, да ни она није гаранција за плодна поља и наставак вегетације.

Да ли је леш што си га лане посадио у башти
Почео да клија? Хоће ли цветати ове године?

Одговор следи на почетку трећег дела поеме, „Проповед ватре“:

Ветар
Прелази мрком земљом, нечујан. Нимфе су отишле.

Све је супротно атмосфери Ботичелијеве или Вивалдијеве уметности. Ветар који се не чује сугерише празнину, кретање је заустављено, земља је мрачна, на њој нема шаренила цвећа, нимфе су нестале, место је без богова, простор без садржаја и будућности.

tumblr_pi0shmEAkF1uvv9igo1_1280

Сандро Ботичели, „Пролеће“, 1478. (детаљ)

Током пролећа интензитет живота наглашен је звуковима, бојама, зрацима. Ипак, плодност није унапред поклоњена, њу треба заслужити жртвовањем девице (у случају Стравинског) или младића (Елиотов мотив позајмљен из Фрејзерове књиге Златна грана и књиге Џеси Л. Вестон From Ritual to Romance). У оба случаја људска жртва сматра се најприроднијом жртвом.

Сличне мотиве жртвовања налазимо, касније, у Пазолинијевом филму Медеја, док паганске ритуале дозивања пролећа, који су се дуго опирали експанзији хришћанства, видимо у филму Рубљов Андреја Тарковског. Пратећи нит од италијанског ренесансног мајстора до руског редитеља увиђамо како су се пагански ритуали и њихови прикази одржали у културној историји Европе. Уколико је њихово емпиријско постојање потпуно нестало то не значи да је мисао о окрутности и жртви изостала. Њу је одржала уметност.

Буђење природе подразумева анксиозност због свести о неопходном продужетку циклуса, понављањем истог ритуала – припремом жртве и сахраном мртваца. У Елиотовом делу страх од смрти представљен је сликом празног и јаловог предела. Истовремено, та слика приказ је духовне стерилности 20. века и анксиозности појединаца у свету после Првог светског рата. Некохерентне слике прошлог и садашњег које се у тексту смењују, редослед којим су предочене, а који је само привидно нелогичан, има јасно значење – резигнацију.

Овде нема воде него свуд је камен
Камен а нема воде и песковит пут
Пут што вијуга горе међу брдима
Што су брда камена без воде
Да има воде стали би и почели пити
Сред камења не може стати и замишљен бити
Зној је осушен а стопала су у песку
Да је само воде међу тим камењем

Прво извођење балета Посвећење пролећа збило се у Паризу 29. маја 1913. године. Поред Стравинског, који је компоновао ово авангардно дело, доказавши да су авангарда и традиција у нераскидивој вези, што нас може вратити и на почетне Елиотове стихове, Васлав Нижински осмислио је кореографију, Николај Рерих сценографију и костиме. Све се дешавало у продукцији Руског балета у Паризу на чијем челу је био Сергеј Дјагиљев.

Елиотова поема Пуста земља објављена је у форми књиге први пут децембра 1922. године. Она важи за једно од најпознатијих дела англосаксонске модернистичке литературе, а најпознатија је по стиховима „Април је најсвирепији месец“ или „Показаћу ти страх у прегршти праха“.

Дело је високог интелектуалистичког набоја, што често може засметати читаоцу, који није дужан да познаје све референце којим дело обилује, као и језике, као и антрополошке студије. Референце, као и фрагментарност, његове су главне одлике. Поема нас, поређења ради, не подсећа на музику Стравинског, са којом дели тему, већ, изнутра, структурално, са музиком Арнолда Шенберга, још једног јунака модернистичке литературе кога је Томас Ман овековечио у роману Доктор Фаустус, једном, исто тако, алузивном делу које, често, преоптерети читаоца референцама а, понекад, чини нам се, изневери естетски критеријум (уколико под естетским критеријумом подразумевамо количину досаде коју осећамо односно не осећамо док читамо одређено дело).

Цитати: Томас Стернс Елиот, Пуста земља, превео Иван В. Лалић, Мали врт, Београд, 2011.

tumblr_ff74d38ecdf07d6b2651075360410178_33b146cb_1280

Сандро Ботичели, „Пролеће“, 1478. (детаљ)