Путник Вертер

output-onlinepngtools

Јади младог Вертера, епистоларни роман написан 1774. године, првo великo Гетеовo дело, једно је од значајних достигнућа сентименталног романа. Прелазак са сентименталног на романтичарски сензибилитет уочљив је при тематизацији појединих готских елемената које ово дело садржи, а под којима подразумевамо природно окружење којим се јунак (ноћу) креће, као и карактерне особине које условљавају његове поступке. Сентиментални роман одликује се пренаглашеном осећајношћу, извесном наивношћу јунака и јунакиња. Готски роман одликују страсти. Осећања и страсти у својој испреплетености одређују Вертерово делање. Вертер је Sturm und Drang херој који „олујним“ и „продорним“ корацима походи шуме и брда, истовремено бивајући у бегу и потрази. Данашњем читаоцу намећу се као утисак театралност, мелодраматичност и доза патетике којом се одликују јунакова размишљања и поступци. Фридрих Шлегел, темељан Гетеов читалац, у једном фрагменту пише да је самоубиство најчешће догађај, ређе чин. Склона да такав став транспонујем на Вертеров поступак планирања и извршавања сопственог уништења.

Три су типа романтичарских јунака произашла из Гетеовог опуса: Фауст, Вертер и Вилхелм Мајстер. Виктор Франкенштајн, јунак истоименог романа Мери Шели, фаустовски је (прометејски) тип јунака. Каснији бајроновски јунаци – Чајлд Харолд, Печорин, Евгеније Оњегин, Хитклиф слични су Вертеру. Жена, на директан или посредан начин, разлог је њиховог проклетства и самоизгнанства, очајања и злобе. Идеализација провинцијалке која је верена за другог, а која му не узвраћа љубав, Вертера доводи до самоубиства. Велика очекивања подразумевају изгубљене илузије, и то би могла бити једна од порука образовног романа и ли бар оног облика образовног романа који није до краја испуњен. Новалисов Хајнрих, јунак романа Хајнрих из Офтердингена, јунак је који наликује Вилхелму Мајстеру, упркос пишчевој резервисаности према Гетеовом делу Године учења Вилхелма Мајстера коју је на другим местима изражавао.

Ричардсонови романи Памела и Клариса, Тиков Вилијем Ловел, Русоова Нова Елоиза, Последња писма Јакопа Ортиса Уга Фоскола, Опасне везе Шодерлоа де Лаклоа примери су епистоларних романа чија форма одговара духу времена и подвлачи значај субјективне перспективе. Оно што је прозор у сликарству, то су писма, дневници и путописи у књижевности.

Лево: Јохан Кристијан Дал, „Поглед на замак Пилниц“, 1823. Десно: Kонстантин Моају, „Поглед на Рим из уметникове собе“, 1863.

Форма једног дела, начин на који је пишчева мисао текстуално обликована и распоређена, увек има поруку. Не само садржајем, већ и формом дело предочава романтичарско виђење света и стварности који ван субјекта као и да не постоје. Иако епистоларни роман, књига Јади младог Вертера може бити читана и као исповест или дневник. Те формре ослањају се на субјективан доживљај света и предочавање психолошких кретања унутар самог јунака. Исповедна књижевност одувек је била покушај субјективне, индивидуалне усредсређености на доживљај стварности. Перспектива из које читалац овог романа сазнаје о догађајима истовремено је и Вертерова (приповедна) перспектива. Ми читамо само његова писма, не и одговоре његовог пријатеља Вилхелма коме су она упућена. Читалац присуствује субјективном приказу догађаја које му прииповеда помало непоуздан приповедач.

Вертерове промене расположења честе су и праћене су променом годишњих доба. На тај начин јунак је доведен у везу са динамиком природе. Тако дата, Вертерова личност у непосредном је и неодвојивом односу са природом (сликом природе, прецизније, односно пејзажом) коју он обожава, у којој тражи, и на тренутак проналази мир. Вертер није путник у класичном смислу речи, али његови излети, као и ноћна лутања, представљају посебан и за нашу тему занимљив однос који јунак остварује са сликом природе пред собом. Присуствујемо нарцистичком транспоновању себе, својих расположења, у спољни појавни свет. Присуствујемо ефекту огледала. Пејзаж престаје да буде само питорескно и дескриптивно дело онда када се у њега транспонује субјективна емотивност. Тада тек добијамо романтизам. Расположења природе коју Вертер посматра идентична су његовим расположењима. Субјект ствара форму објекту, али у њу уноси и значења. Он изједначава све оно што је ван њега са собом, са оним што би подразумевало његову унутрашњу динамику. Упркос тежњи ка поништењу ега у сусрету и сукобу са титанским обличјима природних појава и њиховим бетовеновским звуцима, парадоксално, тај его бива још интензивније наглашен.

Писмо од 10. маја 1771. одликује се мајским расположењем:

Чудесна раздраганост обузела ми је сву душу, попут слатког пролећног јутра у коме уживам целим својим срцем. Сам сам, и мили ми се живети у овом крају који је просто створен за душе као што је моја. Тако сам срећан најдражи мој, тако да сам сав потонуо у чувство спокојног опстанка.

Почетак писма које Вертер шаље у септембру, у време надолазеће јесени, сасвим је у другом тону. Писмо послато неколико месеци пред самоубиство, пред потпуно затишје природе, одликује се песимистичким тоном.

Јесте, тако је то. Као и природа што се ка јесени клони, тако јесен подилази и мене и све око мене. Лице моје жути, а опало је већ лишће са дрвећа оближњег.

Вертерово прво писмо, оно којим отпочиње роман, написано је 4. маја 1771. Јунак је у новом граду, срећан што је напустио своје претходно место становања. Ту он упознаје Шарлоту и Алберта о којима исцрпно пише Вилхелму, пријатељу са којим се дописује, пасивном јунаку који је налик поштанском сандучету, који је persona muta: прималац садржаја, али не и њихов коментатор. Tоком читавог трајања романа ми не чујемо његов глас, његову реакцију и рефлексију на садржаје који су му упућени. Последње писмо из места у коме је остварено пријатељство троје јунака Вертер шаље Вилхелму 10. октобра. После пет месеци јунак опет одлази у ново месте где почињу његови сукоби са друштвом, са послаником у чијој је служби, а који резултирају поновним одласком, овога пута у родно место, где јунаку кроз шетње навиру успомене на детињство:

Обавио сам ходочашће у свој завичај […] Наредио сам да се кола задрже крај велике липе […] а ја ћу пешице, да бих сваку успомену окушао сасвим изнова, живо, и како ми срце милује. И ето ме тако под липом која ми је некада, у дачачко моје доба, била циљ и граница свих шетњи! Каква разлика! Тада сам чезнуо у срећном незнању да се винем у далеки незнани свет, где сам се надао да ћу наћи толико хране срцу моме, толико насладе; где ћу испунити и задовољити груди своје, раздиране чежњом и трепетном жудњом. А сад, враћам се натраг из широка бела света, о пријатељу мој, са колико нада промашених, са колико срушених планова! Видех планину која се пружала преда мном, њу која је хиљаду и хиљаду пута била предмет жеља мојих. Та ја сам по читаве сате знао преседети овде, обузет чежњом да се винем преко; овде сам се ја губио, душом својом, у горе и долине, које су се низале пред очима мојим, тако љупко осумрачене; а када сам онда, у време одређено, морао натраг, о са каквом сам муком и натегом остављао место ово драго! […] Пошао сам све низ реку, до једног мајура, ту ме је и пре водио пут; […] Опоменух се живо како сам по неки пут стајао и гледао за водом, како сам је пратио очима, уз слутње чудесне; у како сам пустоловном виду замишљао пределе и крајеве куда је отицала, а како ми је за тили часак, уобразиља долазила до својих граница, а ипак сам морао даље да се изувијам, увек даље, док се не бих сасвим изгубио у дочаравању даљине неке недогледне.

Вертер није путник који са јасно одређеним циљем путује из места у место. Такође, његово путовање није ни образовно у ужем смислу. Он је путник који окончава живот самоубиством, његова кретања, спољашња и унутрашња, нису допринела духовној и васпитној динамици, као ни формирању ставова који би га вратили под окриље заједнице у којој би осећао сагласност са другима. Свет и прилике које Вертер затиче и у којима делује непријатељске су по њега. Стога, он се изолује, подухвата се грозничаваих ноћних излета у брда и шуме где мисли да може постићи тренутке узвишености и олакшања. Треаба узети у обзир и његову грађанску позицију и однос спрам двора. Он је доследан у неприлагођености и самодовољности, али оне нису тек речене, његови егзистенцијални услови и друштвени положај условљавају их. Роман поседује и снажан, имплицитан, друштвени коментар. Помирења између њега и других нема, тачка са које је кренуо на своје путовање, иста је она на којој се нашао и на крају свог пута. Стога, овај јунак ближи је типу јунака какве афирмише образовни роман 20. века.

Георг Фридрих Керстинг, „Портрет мушкарца који чита“, 1814.

Вертер напушта родно место. Одлази у посету неименованим рудницима који се налазе у близини Шарлотиног места (рудници су, занимљиво је то напоменути, врло чест топос у романтичарској књижевности, посебно у Немачкој. Поред Гетеа, руднике као места које обилазе и у чије се дубине спуштају јунаци, помињу још у својим делима Лудвиг Тик и Новалис који је студирао рударство). Од септембра 1772. па до своје смрти јунак је у месту у коме је упознао Лоту, вратио се на почетну тачку. И када се не креће, његова статичност је привидна. Он све чешће, нарочито ноћу, одлази да лута по околним брдима и шумама. Немогућност прилагођавања, као остварења љубави, јунака воде пут узаних стаза и стрмих литица са чијих врхова прете да га оборе снажни ветрови. Његова кретања, физичка динамика коју остварује у датом простору, заправо су динамика његових пренаглашених емоција које додатно наглашавају бурна „расположења“ предела којима се креће.

Индикативана је прва реченица којом роман почиње:

Kaкo сам сав радостан што сам отпутовао!

Она првенствено сугерише јунакову радост због промене места и предстојеће динамике. То неће увек бити случај у романтичарској традицији која афирмише јунаке дате путнике више него иједан други књижевни правац јер одлазак увек подразумева последицу прекршаја, прекорачења граница датих моралним или законским начелима. Вертер, као и будући романтичарски (анти)хероји, себе поима као путника чијој је динамици простор неопходан. Иако се одређеним географским подручјем првенствено креће тело, заправо дух је тај који те просторе обликује својом динамиком. Друга реченица романа, која је такође значајна, јер и кроз њу јунак, као и у случају претходе, себе дефинише, гласи:

Јесте, ја сам само блудећи путник, гост и дошљак на овој земљи! А зар сте ви нешто више?

Један од утицаја на Гетеову мисао и стваралаштво била је и филозофија Баруха Спинозе изнета у делу Етика. Пантеистичка мисао трајно је обележила Гетеово поимање света. Вертеров однос према природи пантеистички је а Гетеово одушевљење филозофијом Баруха Спинозе евидентно је у наредном цитату:

Када се ова мила долина сва око мене маглом застре, а високо Сунце почиње на самом овршју шуме моје, непробојно замрачене, и само се тек понеки зрак прокраде у њено скровито светилиште, па кад легнем у високу траву крај потока – стрмопада, и ту кад ми, ближе уз саму земљу, хиљаде разних травчица одједном дођу зачудно значајне, па када осетим блиским срцем својим гамизање сићушног света између влати  […] и када осетим присуство Свемогућега, који нас је створио по своме лику и подобију; када осетим како над нама лахорно подухује Свељубећи који нас носи и одржава […] тада ме, често, обујми чежња, па помислим: ах, кад би ти то могао поново да изразиш, кад би могао хартији да удахнееш све што у теби тако пуним и врелим животом живи – тако да то постане огледало твоје душе, као што је твоја душа огледало бесконачнога бога! – О, пријатељу мој! – Али ја сам сможден, поражен сам силом велелепности која је у тим појавама.

Хегел је више пута читао Гетеов роман о коме пишемо. Ценећи његова естетска својства, није заборавио на њихов значај за филозофију коју је изразио на следећи начин. Као да му је само дело помогло у формирању следећих редова:

Оно што постоји, постоји само снагом јаства; а оно што је само снагом мене, лако могу да преокренем и покренем. Са таквог апстрактног становишта не може потећи било шта осим потпуно празних форми; а ако се задржимо на њима, не постоји ништа што јесте само по себи и што је само по себи вредно, већ зависи само од тога колико је изнесено од субјективности јаства. Али тада јаство може бити господар и мајстор свих ствари.

Ако јаство остане на том становишту, онда ће за почетак све осим његове сопствене субјективности деловати празно и неће ништа казивати. Али затим ће и та субјективност постати празна и неће ништа казивати. И због тога ни јаство не може на дуже време да нађе задовољење само у уживању у самоме себи, него ће приметити своју празнину, и тако почети да жуди за нечим сталним и супстанцијалним, за одређеним и суштинским интересовањима. Тиме се субјективност појављује као несрећна и противречна: са једне стране она захтева да нађе истину, објективно, а са друге стране не успеваа да се ослободи сопствене усамљености, своје самоузроковане самодовољности.

Слика природе условљена је доживљајем посматрача, а сам доживљај се разликује од начина на који је представљен у уметничком делу. Најзад, читалац различито реципира дело у односу на интенцију аутора (ако она постоји). Тако, видимо да смо од објективне слике природе доста удаљени. Процес посматрања истовремено је и процес стварања. Стварање кроз посматрање интуитиван је, динамичан и другачији од оног стварања које се везује за уметничко стварање. Уметничко стварање, као производ накнадног сећања, доживљаја и утиска, тек је „бледа ватра“ у односу на првобитни доживљај.

На овом месту направићемо поређење цитираног пасуса романа Јади младог Вертера са одломком из дела У трагању за минулим временом Марсела Пруста. Поређење је и у вези са цитираним Хегеловим ставом, а може бити и допуна ставу који се односи на троструку удаљеност „објективне“ слике природе од читаочевог доживљаја.

Прустово дело обилује есејистичким екскурсима који могу бити у функцији објашњења феномена којим се ми бавимо. Посматрајмо Пруста као естетичара. Описи природе у његовом делу наглашени су. Слика природе снажно делује на интуитивно и осетљиво биће приповедача али он, за разлику од романтичарских јунака, јесте свестан јаза између природе као такве и свог доживљаја природе. Марсел је свестан разлике између појаве као такве и појаве каква се приказује њему, његовој свести. Ево илустративног одломка из Комбреа:

Да су ми родитељи дозволили, када сам читао неку књигу, да посетим пределе које је описивала, поверовао бих да бих учинио непроцењив корак у освајању истине. Јер премда имамо осећање да смо увек окружени својом душом, то није као да нас окружава какав непомични затвор: више смо као понети заједно са њом у непрекидном полету да је превазиђемо, да допремо до спољашњег, уз неку врсту обесхрабрености, јер увек чујемо око себе то истоветно звучање које није одјек спољнога, него звучање једног унутрашњег треперења.

Разлика између Марсела и Вертера је та што Марсел жели да превазиђе баријере које му његово сопство намеће. Он жели да превазиђе свој утисак и допре до истине, он жели да изађе из предела који је „окружила његова душа“. Вертер жали због немогућности да свој занос артикулише у уметничку форму, снага појава које су пред њим поништава могућност за стварање. Вертер свој нарцизам жели двоструко да потврди, осим у слици природе као свом огледалу, он би да уочи и потврди рефлексију свог бића и кроз ликовно стваралаштво. Наиме, Вертер је сликар, баш као што је и сам Гете повремено био.

Гетеов цртеж

Вертер, попут каснијих романтичарских јунака, пасиван је пред појавом жене коју идеализује. Неузвраћена љубав суштина је његових патњи. Мотив неузвраћене љубави, која је као таква заљубљеноме још привлачнија, позајмељен је из трубадурске поезије. Подстицање ероса посредством чежње најчешћи је облик љубави који афирмишу немачки романтичари. Љубавник чезне и жуди за својом неприступачном драгом, лепом дамом без милости. Неприступачност вољене одржава љубав и даје јој замах. Трубадурску тему преузимају од трубадура песници попут Дантеа и Петрарке. У еропској књижевности мотиви се понављају. Стога, илустративна је за тему, поред Прустовог одломка, и једна Петраркина песма. Реч је о сто двадесет деветој песми Канцонијера, која није у форми сонета. Могућност поређења италијанског песника из 14. века или француског писца 20. века са немачким књижевником из 18, оправдана је и могућа. То поређење уједно је и сведочанство о разноврсности и јединству европске културе, њене књижевне традиције.

Као и Вертер, и Петраркин лирски субјект утеху због немогућности остварења заједништва са својом драгом тражи ходајући кроз тосканске пределе.

С мисли у мисо, с планине у планину
води ме Љубав;

Ако ли самотне воде низ планину
ил’ сјене с хриди негде у дол слазе,
ту збуњена душа немире тажи

Дивљина сура горских шума нуди
одаха мени;

Кораком сваким нова мисо руди
о мојој дарагој

У хлад борића витких гдјекад станем,
Ил каква бријега, и већ, машто, вајај
у првој стијени оно лице меко.

Предамном често (вјеровати се не да!)
врх зелениих трава, и у бистрој води,
искрсне жива и у деблу храста,

сагледат могу са висине мирне
све страдање своје;

Песник, односно лирски субјект, вољено биће изједначава са природним појавама. Стихови нам казују да лирски субјект своју драгу види кроз све облике који му се појављују пред очима: кроз траву, воду, дебло храста. Сви ти облици природе имају њен лик. Разлика између Петраркиног лирског субјекта и Гетеовог јунака је та што Петрарка не изједначава расположења природе са расположењима свог лирског субјекта. Ми кроз песму не назиремо да је стање у природи компатибилно унутрашњем стању њеног посетиооца. Природа у Петраркиној песми није огледало свога Путника већ његове драгане. У Петраркиној песми слика природе исто је третирана као и на појединим ренесансним сликама, она је само позорница на којој се одвија радња, сценографија која није лишена дубине и симболике, али не онакве на какву је каснија књижевност, она о којој говоримо, упућивала. Петраркина слика природе није узвишена у Берковом и Кантовом смислу речи. Амбијент је угодан за лирског субјекта, њему не прети никаква потенцијална опасност, нема назнака готске геологије.

01conver

Томас Гејнсборо, „Аутопортрет са супругом“, 1746.

Шарлота је типска јунакиња. Њени књижевни пандани су Ричардсонова Клариса, Русоова Јулија, Лаклоова мадам де Турвел. По том типу јунакиња касније ће Александар Сергејевич Пушкин формирати лик Татјане Ларине. Шарлотина осећања према Вертеру понекад су амбивалентна, но она остаје доследна врлини. Њено одбијање Вертерове наклоности јунака нагони у поља, брда и шуме:

И блудим тада пољем у даљине; радост ми је тад да се уз окомиту врлет брду пењем на висине; да крчим себи стазу и богазе, пробијајући се кроз непроходију шумску, преко врзина које ме озлеђују, кроз трњаке који ме цепају и раздиру.

Жеља за успињањем ка врху, „тамо где мир почива“, праћена је пробијањима, раздирањем, цепањем. Вертера природа рањава, но он једино у њој проналази спокој, кретање кроз њене просторе озлеђује га, његови походи остављају трага на телу. Раздражљива пасивност и латентни мазохизам јунака, аутодеструкција и самопоништење кроз телесно повређивање и на овај начин су предочени и сугерисани као неке од доминантних компоненти јунакове личности.

Радост је за мене тада пентрати се по стрминни брда, пробијати пут кроз непроходну шуму, кроз  живицу која ме гребе, кроз трње које ме раскида! Буде ми тада мало лакше! Мало! И кад понекад паднем уз пут од умора и жеђи, понекад, у дубокој ноћи, кад пун месец нада мном стоји, седнем у усамљеној шуми на неко криво израсло дрво да израњеним табанима буде лакше – онда, изнемогло миран, заспим у прво свитање!

Вертер је свестан да све оно што види као могућност за своје спасење се окреће против њега и постаје извор страдања.

Снажно и топло осећање мога срца за природу, које је било бујни извор милина за мене, које је свет око мене у рај претварало, сада ми је несносни мучитељ, дух који ме кињи, који ме гони по свим путевима. Када сам раније са стене па преко реке обухватио погледом плодну долину, тамо до оних брежуљака, и  посматрао како све око мене клија и буја; када бих видео брда од подножја до врха, високим, густим дрвећем оденута, долине са њиховим разноврсним кривудањима, под хладом љупких шума, […] како сам све то примао и затварао у срце, осећао се у том просутом изобиљу као да сам бог, док дивни облици бескрајног света пролазе кроз моју душу и оживљавају све. Окружавала су ме огромна брда, провалије су лежале преда мном, а бујице се сурвавале у њих; реке су текле испод мене, и шума и планина су одјекивале; […] Од неприступачних планина, преко пустоши у које нога није крочила, до на крај непознатога океана хуји дух великога стварача, и радује се сваком зрну прашине које га чује и које га живи. – Ах, тада често сам  […] чезнуо за обалом неизмерног мора […] и да за тренутак само осетим у скученој сили својих груди кап од блаженства оног бића које све у себи и кроз себе ствара […] Размакло се нешто испред моје душе, као завеса и позорница бескрајног живота, претвара се пред мојим очима у понор величанствено отвореног гроба. Можеш ли за нешто рећи да јесте кад све пролази? Све прокотрља брзином олуја, тако ретко истраје до краја целе снаге свога бића, ах! Ено га, отргнуто струјом, потонуло, о стену размрскано.

Вертер, пренаглашено осећајан јунак, неспреман је за промене. На лицу зимског пејсажа он не проналази лепоту и утеху, могућност за поновно обнављање. Утвара која је пред њим, та слика природе коју види пред собом, заправо је његово огледало. Суочавање је кобно и пред таквим аутопортретом јунак посустаје. У својој неспремности, немогућности и незрелости да га превазиђе, одлучује да га уништи. Један занимљив облик и предложак за слику Доријана Греја која ће тек доћи.

Приређивач Вертерових писама, онај који их је објавио по његовој смрти (уобичајен романескни поступак пронађеног или предатог рукописа), пиш следеће:

Често би успоравао свој брзи корак, често би застајкивао, изгледало је да хоће да се врати; али је ипак успоравао свој ход једнако испред газећи, и у тој јединој мисли и у тим разговорима са самим собом, најзад је некако, као и против своје воље стигао до ловачкога двора.

Рано Гетеово дело ослања се на русоистички сензибилитет, али га и допуњује мотивом којим ће се одликовати многа каснија дела романтизма – мотивом мазохизма. Самоубиство је мазохистичка потврда. Самодовољност која сама себе прождире: уроборос.

Вертер испрва чита Хомера да би га, касније, заменио Осијаном. Вече пред смрт он Лоти чита свој превод његових стихова. Издавач Вертерових писама, лик који се у роману појављује као свезнајући приповедач, обавештава нас да је Вертер пред смрт читао Лесингову Емилију Галоти. Пушкин ће нешто слично поновити у случају Владимира Ленског који ће ноћ пред двобој са Оњегином читати Шилера. Вертерово огледало јесте, поред слике природе, и његова лектира, исто као што ће и  овај роман бити огледало и лектира будућих генерација романтичарских песника и њихових јунака. У роману Мери Шели Франкенштајново створење дели Вертерову судбину, исту усамљеност, самоћу, осећај одбачености и неприпадања. Франкенштајново чудовиште, кријући се по густим шумама и бежећи од својих прогонитеља, проналази торбу у којој су три лектире сваког јунака њиховог доба: Плутархове биографије знаменитих античких ликова, Милтоново дело Изгубљени рај и, најзад, Гетеов роман Јади младог Вертера. 

Коришћена литература:

1. Јохан Волфганг Гете, Јади младог Вертера, превод Станислав Винавер, Рад, Београд, 1959.

2. Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Естетика, превод Никола Поповић, БИГЗ, Београд, 1986.

3. Марсел Пруст, У Свановом краају, превео Живојин Живојновић, Паидеиа, Београд, 2007.

4. Франческо Петрарка, Сонети и канцоне, превод Круно Квијен, Рад, Београд, 1964.

5. Јохан Волфганг Гете, Страдање младог Вертера, превод Исидора Секулић, Веселин Маслеша, Сарајево 1986.

Напомена: Ауторски текст Ане Арп који је био део семинарског рада на трећој години основних студија. Забрањено је копирање и присвајање текста у штампаном или електронском облику без претходне помене и дозволе ауторке.

B3_Goethe.jpg

Јохан Хајнрих Рамберг, „Портрет Јохана Волфганга Гетеа“, 1792.