Фовистичка декаденција боје: Кeс ван Донген

6b33aaa6

Кес ван Донген, „Портрет девојке са шеширом“, око 1903.

Холандски сликар Кес ван Донген рођен је 26. јануара 1877. године у Ротердаму. Данас кварт у коме је одрастао чини предграђе овога града који је и тада морао имати све одлике насеља са периферије. Жовијална атмосфера бучних кабареа у којима су праље и кројачице плесале пред уморним рударима и изневереним песницима. Комешање боја у диму, у мирисима који су се разлагали прљавим зидовима, по столовима избразданим морфијумским иглама, ноктима проститутки и ножевима морнара. Посете кафеима у којима се испијао апсинт и јавним кућама чијим влажним ходницима одурни мирис прожимао би сваку илузију, а црвени плиш салона, натопљен капима јефтиних парфема, пружао посетиоцу, у тренутку ишчекивања Даме, тог „цвета зла“, утисак празнине и бестијално раздражене чежње.

Већ у раној младости сцене градске периферије извршиле су утицај на овог уметника, на његов тематски одабир, афирмацију субјективне психологије посредством јарких, ретко компатибилних, наглашено вриштећих боја, које би, карактеришући особу испред штафелаја, истовремено доприносиле и да утисак реципијента буде неодређен, неподударан, какофоничан. Јарке боје афирмишу енергију, доприносе утиску гласне музике која допире са старог грамофона у соби пуној људи који енергично плешу, гласно се смеју и испуштају чаше из руку, неартикулисаног кикотања, жамора, џеза. Све се претапа, све прима и даје моћ занесености, декаденцији и еротским фантазијама спарне летње ноћи. Ту моћ сутрадан потиру дуга тиха уморна поднева чију безизражајност боје сунчевог заласка не би искупиле.

Таквим подневима морале су настајати ван Донгенове слике. Очи на женским лицима, чији је приказ био трајна сликарева фасцинација, избезумљене су, уморне, равнодушне. Оне нису платна за музеје невиности. Кафкино писмо Оскару Полаку од 8. новембра 1903, приложено у наставку, као да описује однос сликара и модела. Усамљени као деца у шуми, модел и сликар загледани су једно у друго. Нема пасивних позиција у тренутку позирања јер и енергија модела одлучно управља четкицом која би, вођена руком уметника, да саопшти својим потезом нешто о патњама, умору, празнини и илузијама.

Напуштени смо као деца залутала у шуми. Када стојиш преда мном и гледаш ме, шта знаш о мојим патњама, а шта ја о твојим? А када бих пао пред тобом на колена, плакао и причао да би о мени требало да знаш више него о паклу који ти је неко окарактерисао као нешто горуће и страшно? Већ због тога ми, људи, требало би да станемо једни наспрам других, као што стојимо замишљени и самилосни пред улазом у пакао.

Aко их је уметничким средствима сугерисао, да ли је Други и разумео патње Другог? Кафка двапут помиње реч „пакао“, очи ван Донгенових модела имају нешто од естетике коју декаденција с почетка 20. века поима као демонску, а еротски неодољиву енергију. Као Кафка (који је био шест година млађи од сликара), и ван Донген има двосмислен смисао за хумор. У шта или у кога је загледана приказана девојка? О овом Кафкином писму, Густав Херлинг-Груђински је написао:

Ради се о потпуној непрозирности људи; о потпуној затворености једних пред другима, истовремено уверени да се сваки од нас затвара у властити пакао; о неспособности језика да изрази или макар саопшти индивидуалне патње.

Портретисана на ван Донгеновим сликама има очи које се црне, подочњаци и образи упадљиво су јој црвени, има шешир пренаглашене величине који неравно стоји на њеној глави. Наранџасти обриси шешира јак су контраст црвеним подочњацима и хладној позадини која као да хоризонтално вибрира, шири и сакупља енергију њених мисли и дисања. Девојчин леви длан, вероватно по сликаревој препоруци у том положају, као да држи неодредиву количину измаглице, срце налик вати. Еротичност Донгенових муза је ласкаво предочена гримаса. Донгенове кокете богиње су по мерилима периферних институција. Али њихове очи обједињују колико и контрастирају утиске, мистериозне су. У њиховој неодређености плута коментар о одсутности. Донген противречи буржоаским идеалима лепоте, друштвено прихваћеним конвенцијама свога доба.

Најзад, напишимо нешто и о покрету у који историчари уметности сврставају Донгенове слике. Покрет који је надовезавши се на импресионистичко сликарство ипак превазишао његове постулате, колико тематским одабирима, толико и заменом екстериорних сцена камерним, јачим бојама, наглашенијим и грубљим потезима четкице, јесте покрет који је првобитно пежоративно назван фовизам. Les Fauves или „дивље звери“ назив групе која је деловала између 1900. и 1910. Фовисти раскидају са традиционалним приказима. Њихова реакција је субјективна, спонтана, експресивна. Отворен и наглашен потез четкице, који би доприносио вибрантном утиску боја, поједностављивање приказаних предмета до апстракције, утицај је Ван Гоговог постимпресионистичког периода, Сезана, Сераа, Гогена и Пола Сињака. Фовисти су имали свега три изложбе. Већ на заласку њихових стваралачких домета, око 1910. године, у Дрездену се формира група сликара који ће излагати под именом Мост. Они ће, заједно са минхенском групом Плави јахач бити стожер онога што немачким експресионизмом.

Цитати: Густав Херлинг Груђински, Дневник писан ноћу, превела Бисерка Рајчић

Препорука: All Eyes on Kees van Dongen

Kees Van Dongen (2)

Кес ван Донген, „Жена са црним шеширом“, 1908.

Kees van Dongen (Dutch-French, 1877-1968) - Catherine La Rose (1)

Кес ван Донген, „Le Coquelicot“, 1960.

tumblr_p6w4jaBsAC1tuur8fo1_1280

Кес ван Донген, „Пријатељице“, 1910.

tumblr_p8qovk2BrF1s8lsgno1_400

Кес ван Донген, „Дама у црном“, 1924.

tumblr_om9f2kvhuQ1u6x3h6o1_1280

Кес ван Донген, „Лице жене“, 1910.