Aleksej fon Javlenski rođen je u Rusiji 13. marta 1864. godine. Prešavši iz Moskve u Minhen 1896, slikar je svoje stvaralaštvo vezao za delovanje minhenske ekspresionističke grupe Plavi jahač. Zajedno sa drezdenskim umetnicima, koji su zajednički izlagali pod nazivom Most, ova grupa stvaralaca bila je stožer nemačke avangardne umetnosti početkom 20. veka. Na novom području Javlenski se susreće sa nizom umetnika, među kojima je bio i njegov sunarodnik Vasil Kandinski. Kandinski je tokom svog stvaralačkog puta prelazio više faza, krećući se pravolinijskom putanjom od figuracije ka apstrakciji, od vibrirajućeg, oštrog i otvorenog poteza četkice oku posmatrača do matematičke preciznosti kompozicije, muzičke ujednačenosti tonova boje. Specifično za Javlenskog jeste posvećenost žanru portreta kroz koji je dao svoj doprinos umetničkoj težnji za deskripcijom ljudskog duha bojom i formom.
Grupa Plavi jahač dobila je ime prema boji koju je Franc Mark često upotrebljavao, a koja je za Kandinskog imala značenje duhovnosti, neistraženih oblasti, mističnih dubina ljudske duše i spiritualnosti. Ono što je bila težnja pripadnika minhenske grupe jeste da se kroz umetnost slikarstva, pomoću sredstava koja su njoj svojstevena, izrazi Duh. Prvi svetski rat prekida delovanje grupe. Mark i Make ginu u ratu, Kandinski i Javlenski se vraćaju u Rusiju.
Susrela sam se prvi put sa slikarstvom Javlenskog posredstvom romana Gospođa Bovari Gistava Flobera. Jednom umetničkom delu ponekad je neophodno drugo delo kao ogledalo i posrednik. Prvi put kada sam videla njegovu sliku, odlučila sam, u stvari, da kupim knjigu. Javlenski je bio taj koji je presudio u Floberovu korist. Uprkos velikoj ponudi odabrala sam ono izdanje čija mi se naslovana strana više svidela, ili da budem preciznija, čija mi se slika svidela na toj, u suštini, loše dizajniranoj naslovnoj strani. Bio je 30. mart 2005, dan vrlo topao za to doba godine, što je dodatno iritiralo i naglašavalo moje već postojeće nezadovoljstvo određenim prilikama. Floberovo delo neizostavno mi se čitalo tih dana (koje sam, kupivši ga, ipak, odložila na stranu).
U knjižari koja više ne postoji jedna do druge stajale su, naizgled bez ikakvog reda, Floberova knjiga Gospođa Bovari i Filozofija dosade Laša Svensena. Ništa nije slučajno. Knjiga koja tematizuje fenomen dosade, ne kao pojave koja predstavlja nedostatak obaveza, već nedostatak smisla, bila je položena do knjige koja se na teorijski način bavila problemom dosade kao odlike modernosti. Dosadi nedostaje šarm melanholije, ali i patologija depresije. Dosada je između, stanje u Čistilištu. Siromaštvo doživljaja posredstvom koga siromaštvo smisla ima sve veće prisustvo odavno mi je bila poznata činjenica pa sam naučila da ju prepoznajem u umetničkim delima, posredstvom kojih sam formirala i svoja estetička načela. Kasnije sam detaljnije proučavala slikarstvo Javlenskog koje me je živošću boja asociralo na proleće, ali na ono proleće čije se predispozicije ne iskorišćavaju do kraja.
Sve portretisane imaju istu pozu. One su sa cvećem u ruci ili kosi, imaju predimenzioniran šešir, šarenu lepezu, broš. Slikar je ciničan prema ovim ženama. Boje kojima su stvorene očaravajuće su i žive, ali ništa na tim slikama ne deluje živo. Glava žena položena je na jednu ruku, što je način sugerisanja da je portretisana melanholik. Dosada nije tuga, a nije ni bezrazložna seta, ali jeste tupost, nepodnošljivost Vremena, stanje kada misli ne dolaze, kada Vreme, kao smola niz bor, razlaže na lice osobe svoje guste i podle saučesnike umor, pospanost, lenjost i letargiju. Dosada je poput nemogućnosti odupiranja dugom podnevu kada jedino tišina može biti saučesnik rezignacije pred činjenicom da se ništa novo neće desiti niti doživeti. Javlenski ne laska svojim modelima već prodire u njihovu dušu kao igla u balon.
A . A . A 