Holandski slikar Kes van Dongen rođen je 1877. godine u Roterdamu. Danas kvart u kome je odrastao čini predgrađe ovoga grada koji je i tada morao imati sve odlike naselja sa periferije. Žovijalna atmosfera bučnih kabarea u kojima su pralje i kćeri ribara plesale pred umornim rudarima i izneverenim pesnicima. Komešanje boja u dimu, u mirisima koji su se razlagali prljavim zidovima, po stolovima izbrazdanim morfijumskim iglama, noktima prostitutki i noževima mornara. Posete kafeima u kojima se ispijao apsint i javnim kućama čijim vlažnim hodnicima odurni miris prožimao bi svaku iluziju, a crveni pliš salona, natopljen kapima jeftinih parfema, pružao posetiocu, u trenutku iščekivanja Dame, tog „cveta zla“, utisak praznine i bestijalno razdražene čežnje.
Već u ranoj mladosti scene gradske periferije izvršile su uticaj na ovog umetnika, na njegov tematski odabir, afirmaciju subjektivne psihologije posredstvom jarkih, retko kompatibilnih boja, koje bi, karakterišući osobu ispred štafelaja, istovremeno doprinosile i da utisak recipijenta bude neodređen, nepodudaran, kakofoničan. Jarke boje afirmišu energiju, doprinose utisku glasne muzike koja dopire sa starog gramofona u sobi punoj ljudi koji plešu, glasno se smeju i ispuštaju čaše iz ruku. Sve se pretapa, sve prima i daje moć zanesenosti, dekadenciji i erotskim fantazijama sparne letnje noći. Tu moć sutradan potiru duga tiha umorna podneva čiju bezizražajnost boje sunčevog zalaska ne bi iskupile.
Takvim podnevima morale su nastajati Dongenove slike. Oči na ženskim licima, čiji je prikaz bio trajna slikareva fascinacija, izbezumljene su, umorne, ravnodušne. One nisu platna za muzeje nevinosti. Kafkino pismo Oskaru Polaku od 8. novembra 1903, priloženo u nastavku, kao da opisuje odnos slikara i modela. Usamljeni kao deca u šumi, model i slikar zagledani su jedno u drugo. Nema pasivnih pozicija u trenutku poziranja jer i energija modela odlučno upravlja četkicom koja bi, vođena rukom umetnika, da saopšti svojim potezom nešto o patnjama, umoru, praznini i iluzijama.
Napušteni smo kao deca zalutala u šumi. Kada stojiš preda mnom i gledaš me, šta znaš o mojim patnjama, a šta ja o tvojim? A kada bih pao pred tebe na kolena, plakao i pričao da bi o meni trebalo da znaš više nego o paklu koji ti je neko okarakterisao kao nešto goruće i strašno? Već zbog toga mi, ljudi, trebalo bi da stanemo jedni naspram drugih, kao što stojimo zamišljeni i samilosni pred ulazom u pakao.
Ako ih je umetničkim sredstvima sugerisao, da li je Drugi i razumeo patnje Drugog? Kafka dvaput pominje reč „pakao“, oči van Dongenovih modela imaju nešto od estetike koju dekadencija s početka 20. veka poima kao demonsku a erotski neodoljivu energiju. Kao Kafka, koji je bio šest godina mlađi od slikara, i van Dongen ima dvosmislen smisao za humor. U šta ili u koga je zagledana prikazana devojka? Zašto ju slikar prikazuje beživotnu, kao lutku, i cinično? O ovom Kafkinom pismu, Gustav Herling-Gruđinski je pisao:
Radi se o potpunoj neprozirnosti ljudi; o potpunoj zatvorenosti jednih pred drugima, istovremeno uvereni da se svaki od nas zatvara u vlastiti pakao; o nesposobnosti jezika da izrazi ili makar saopšti individualne patnje.
Portretisana na van Dongenovim slikama ima oči koje se crne, podočnjaci i obrazi upadljivo su joj crveni, ima šešir prenaglašene veličine koji neravno stoji na glavi. Narandžasti obrisi šešira jak su kontrast crvenim podočnjacima i hladnoj pozadini koja kao da horizontalno vibrira, širi i sakuplja energiju njenih misli i disanja. Devojčin levi dlan, verovatno po slikarevoj preporuci u tom položaju, kao da drži neodredivu količinu izmaglice, srce nalik vati. Erotičnost Dongenovih muza je laskavo predočena grimasa. Dongenove kokete boginje su po merilima perifernih kulturnih institucija. Ali njihove oči objedinjuju koliko i kontrastiraju utiske, tajnovite su. U njihovoj neodređenosti pluta komentar o odsutnosti. Dongen protivreči buržoaskim idealima lepote, društveno prihvaćenim konvencijama svoga doba.
Pokret koji je, nadovezavši se na impresionističko slikarstvo, ipak prevazišao njegove postulate, koliko tematskim odabirima, toliko i zamenom eksteriornih scena kamernim, jačim bojama, naglašenijim i grubljim potezima četkice, jeste pokret koji je pežorativno nazvan fovizam. Les Fauves ili „divlje zveri“ naziv je grupe koja je delovala između 1900. i 1910. godine. Fovisti raskidaju sa tradicionalnim prikazima. Njihova reakcija je subjektivna, spontana, ekspresivna. Otvoren i naglašen potez četkice, koji bi doprinosio vibrantnom utisku boja, pojednostavljivanje prikazanih predmeta do apstrakcije, uticaj je Van Gogovog postimpresionističkog perioda, Sezana, Seraa, Gogena i Sinjaka. Fovisti su imali svega tri izložbe. Već na zalasku njihovih stvaralačkih dometa, oko 1910, u Drezdenu se formira grupa slikara koji će izlagati pod imenom Most. Oni će, zajedno sa minhenskom grupom Plavi jahač biti stožer onoga što nazivamo nemačkim ekspresionizmom.
Citati: Gustav Herling Gruđinski, Dnevnik pisan noću, prevela Biserka Rajčić
A . A . A 