Портретни покушај обухватања погледа: Јозеф Рипл Ронаи

Rippl_ronai21

Јозеф Рипл Ронаи, „Дама са црним велом“, 1896.

Maђарски сликар Јозеф Рипл Ронаи рођен је 23. маја 1861. године. Нема пуно биографских података о њему, као ни оних теоријских који би били полазиште за даља истраживања. Сликар о коме пишемо био је фармацеут. После школовања у Будимпешти, одлази у Минхен на студије сликарства одакле 1886. прелази у Париз. Тамо упознаје чланове набистичке  групе и ствара под њиховим утицајем. Оно што је одлика његовог сликарства, a што га доводи у исти тематски оквир са уметницима попут Киза ван Донгена и Алексеја Јавленског јесте посвећеност жанру портретног сликарства кроз који је изражавао своје утиске о психолошким карактеристикама модела, али и о њиховом социјалном статусу.

Портретно сликарство може бити полазиште за психолошку анализу, ласкање, али наглашавање унутрашњих комешања бића. Сликар може и на основу спољашњих детаља који окружују особу сугерисати доминантну карактерну црту, мисао портретисане, расположење, непосредан повод за настанак портрета, намеру. Портретом доминира горњи део тела: глава, лице, очи, понекад руке. Нарочито истицањем очију, њиховог положаја у односу на обрве, као и правца погледа, сликар може посматрачу сугерисати различите утиске: жељу, страх, чежњу, одсутност, бол, циничност, незадовољство, очекивање, изневереност, позив.

Портрет може подразумевати пуну величину портретисане особе или само део тела који се налази изнад груди, профил или положај тела у седећем положају. Портретисани може бити ослоњен, може седети или стајати, бити наг или обучен, бити у простору или на отвореном. Даме које је мађарски сликар портретисао подсећају на француске госпође које би окупљале интелектуалце, уметнике, дипломате на својим соареима. Горе приказана дама одувек ме је подсећала на госпођу де Германт, јунакињу Прустовог романа У трагању за изгубљеним временом. Ево како главни јунак размишља о њој у трећој књизи романа која се зове Око Германтових.

Због свих тих наизменичних појава различитих лица госпође Германт, лица која су, у целини њене тоалете, заузимала један релативан и променљив простор, час скучен, час простран, моја љубав се није везивала за ове или оне променљиве делове пути или тканина који су, како у који дан, узајамно размењивали своја места и које је она могла преиначавати и замењивати готово потпуно новим а да тиме не измени моје узбуђење, јер и кроз те промењене делове, под новим оковратником и непознатим образом, осећао сам да је то још увек гђа Германт. Ту невидљиву особу сам ја волео, ону која је покретала све то, и волео бих да сам могао њен живот, живот ње, чија ме је хладноћа болела, чије ме је приближавање потресало, да сам могао њен живот заробити и растерати њене пријатеље. Могла је она истицати какво плаво перо или показивати зажарено лице а да њени поступци не изгубе зато нимало значаја за мене.

Извор: Марсел Пруст, Око Германтових, превео Живојин Живојновић, Паидеа, Београд, 2007.

shivering-girl-with-a-blue-ring

Јозеф Рипл Ронаи, „Дама са плавим прстеном“, 1916.

Rippl_Parisian_Woman_1891

Јозеф Рипл Ронаи, „Парижанка“, 1891.

111f8fb1db16679b5ab84620ecbcd9a1

Јозеф Рипл Ронаи, „Портрет мађарске пијанисткиње Зденке Тикарик“, 1921.

212

Јозеф Рипл Ронаи, „Зорка“, 1924.

tumblr_o9jem608pW1usnmaqo1_1280

Јозеф Рипл Ронаи, „Дама са кавезом за птице“, 1891.