Mađarski slikar Jozef Ripl Ronai rođen je 23. maja 1861. godine. Nema puno biografskih podataka o njemu, kao ni onih teorijskih koji bi bili polazište za dalja istraživanja. Slikar o kome pišemo bio je farmaceut. Posle školovanja u Budimpešti, odlazi u Minhen na studije slikarstva odakle 1886. prelazi u Pariz. Tamo upoznaje članove nabističke grupe i stvara pod njihovim uticajem. Ono što je odlika njegovog slikarstva, a što ga dovodi u isti tematski okvir sa umetnicima poput Kesa van Dongena i Alekseja Javlenskog jeste posvećenost žanru portretnog slikarstva.
Portretno slikarstvo može biti polazište za psihološku analizu, laskanje, naglašavanje unutrašnjih komešanja bića, isticanje društvenog statusa. Slikar može i na osnovu spoljašnjih detalja koji okružuju osobu sugerisati njenu dominantnu karakternu crtu, misao portretisane, raspoloženje, neposredan povod za nastanak portreta. Portretom dominira gornji deo tela: glava, lice, oči, ponekad ruke. Naročito isticanjem očiju, njihovog položaja u odnosu na obrve, kao i pravca pogleda, slikar može posmatraču sugerisati različite utiske: želju, strah, čežnju, odsutnost, bol, ironiju, nezadovoljstvo, očekivanje, izneverenost, poziv.
Portret može podrazumevati punu veličinu portretisane osobe ili samo deo tela koji se nalazi iznad grudi, profil ili položaj tela u sedećem položaju. Portretisani može biti oslonjen, može sedeti ili stajati, biti nag ili obučen, biti u prostoru ili na otvorenom. Dame koje je mađarski slikar portretisao podsećaju na francuske gospođe koje bi okupljale intelektualce, umetnike, diplomate na svojim soareima. Gore prikazana dama oduvek me je podsećala na gospođu de Germant, junakinju Prustovog romana U traganju za minulim vremenom. Evo kako glavni junak razmišlja o njoj u trećoj knjizi romana koja se zove „Oko Germantovih“.
Zbog svih tih naizmeničnih pojava različitih lica gospođe Germant, lica koja su, u celini njene toalete, zauzimala jedan relativan i promenljiv prostor, čas skučen, čas prostran, moja ljubav se nije vezivala za ove ili one promenljive delove puti ili tkanina koji su, kako u koji dan, uzajamno razmenjivali svoja mesta i koje je ona mogla preinačavati i zamenjivati gotovo potpuno novim a da time ne izmeni moje uzbuđenje, jer i kroz te promenjene delove, pod novim okovratnikom i nepoznatim obrazom, osećao sam da je to još uvek gđa Germant. Tu nevidljivu osobu sam ja voleo, onu koja je pokretala sve to, i voleo bih da sam mogao njen život, život nje, čija me je hladnoća bolela, čije me je približavanje potresalo, da sam mogao njen život zarobiti i rasterati njene prijatelje. Mogla je ona isticati kakvo plavo pero ili pokazivati zažareno lice a da njeni postupci ne izgube zato nimalo značaja za mene.
Izvor: Marsel Prust, Oko Germantovih, preveo Živojin Živojnović, Paidea, Beograd, 2007.
A . A . A 