Сликарство Тамаре де Лемпицке

Сесил Битон, „Портрет Тамаре де Лемпицке“, 1930.

Пољска уметница Тамара де Лемпицка рођена је у Варшави 16. маја 1898. године. Најпре се афирмисала у Паризу а у годинама после Другог светског рата и у Сједињеним Државама. Тамарин живот био је налик високобуџетној филмској нарацији и подударао се са успоном седме уметности, нарочито вајмарског филма и холивудских класика. Њен активан стваралачки период пада између 1920. и 1940. године када је пуно сликала, путовала, упознавала европску авангардну боемију, али и аристократију, чији је друштвени утицај знала да преокрене у сопствену корист. Богат друштвени живот и многобројне еротске везе које је одржавала са оба пола обележиле су њену уметност. Тамара де Лемпицка, изванредно талентована сликарка енгровски високостилизованих портрета, створила је дела чија ме је лунарно хладна атмосфера одувек привлачила и која су ме, док сам их посматрала, неодољиво подсећала и на атмосферу романа Агате Кристи, њене вршњакиње, као и арт деко сензибилитет којима је прожета најавна шпица сваког филма о Херкулу Поароу (овде). У њеном опусу препознајем четири жанровске преокупације: аутопортрет, портрет, акт и мртву природу. У историји уметности било је много мушкараца који су сликали нага тела жена али никада до појаве Тамаре није забележено да је једна жена, у тако великом броју, сликала актове других жена.

Роман Лењивица француског писца Патрика Бесона у преводу на српски језик објављен је средином деведесетих. На корицама књиге била је репродукција Тамарине слике која ми је скренула пажњу. Касније, када бих размишљала о њеном делу и покушала да дефинишем свој однос према њему, а посредством тога и према самој сликарки, само би ми једна реч падала на памет: лењивица. А онда би се ређале и визуелне асоцијације: зелени шал, Бугати аутомобил (по коме је најпознатија, али кога никада није поседовала, имала је мали жути Рено), кале, модернистичка архитектура, ноктурална и геометријски прецизна атмосфера предмета у соби, нехајно распоређених на столу. Модна икона, савременица Лени Рифенштал, Коко Шанел, Агате Кристи, познаница италијанских футуриста и париских надреалиста, редовни посетилац д’Анунцијевих забава, налик онима које су описане у роману Велики Гетсби, где се надала да ће бити представљена Дјагиљеву јер је тих година била, баш као и Шанел, опчињена Руским балетом. Једнога дана у њен париски атеље на Монпарнасу ушао је старац кога је позвала да јој позира. Из џепа је извадио комад више пута пресавијаног новинског парчета папира. На њему је била слика Роденове скулптуре Пољубац. Мушкарац који је у младости позирао Родену, у старости је позирао Лемпицки. С обзиром на финансијску стабилност која је била и резултат успешности наруџбина и продаја слика, Лемпицка је тридесетих купила троспратну кућу на левој обали Париза коју је дизајнирао, и чије фотографије следе у наставку, тада популарни архитекта Роберт Мале-Стивенс.

I  АУТОПОРТРЕТИ

Тамара де Лемпицка, „Аутопортрет у зеленом Бугатију“, 1925.

Тамара де Лемпицка, „Аутопортрет у Сен Морицу“, 1929.

Тамара де Лемпицка, „Аутопортрет са плавим шалом“, 1930.

II ПОРТРЕТИ

tumblr_pp1bpuyooK1qc77b7o2_640

Тамара де Лемпицка, „Девојка са рукавицама“, 1929.

tumblr_pgeafmEfKV1siv3opo1_1280

Тамара де Лемпицка, „Кизет – ћерка сликарке“, 1927.

III ПОРТРЕТИ ДЕВОЈАЧКИХ ПАРОВА

Тамара де Лемпицка, „Пријатељице“, 1927.

Тамара де Лемпицка, „Зелени турбан“, 1927.

IV AKTOВИ

Тамара де Лемпицка, „Четири нага женска тела“, 1925.

Тамара де Лемпицка, „Адам и Ева“, 1932.

IV МРТВА ПРИРОДА

Тамара де Лемпицка, „Кључ и рука“, 1941.

Тамара де Лемпицка, „Кале“, 1941.

V ТАМАРИН АТЕЉЕ У ПАРИЗУ

694

Део Тамарине куће/атељеа у Паризу који је дизајнирао Роберт Мале-Стивенс

695

Део Тамарине куће/атељеа у Паризу који је дизајнирао Роберт Мале-Стивенс

5771

Део Тамарине куће/атељеа у Паризу који је дизајнирао Роберт Мале-Стивенс

VI МОДНА ИКОНА

Тамара де Лемпицка тридесетих година 20. века

Тамара де Лемпицка тридесетих година 20. века

Тамара де Лемпицка тридесетих година 20. века