Lunarno hladne oči Tamare de Lempicke

Tamara de Lempicka rođena je u Varšavi 16. maja 1898. godine. Njen život bio je nalik visokobudžetnoj filmskoj naraciji i podudarao se sa usponom sedme umetnosti, vajmarskog filma i holivudskih klasika. Njen aktivan stvaralački period vrhunac doživljava u Parizu i pada između 1920. i 1940. kada je puno slikala, putovala, upoznavala evropsku avangardnu, boemiju i aristokratiju, čiji je društveni uticaj znala da preokrene u sopstvenu korist slikajući njihove portrete. Bogat društveni život i mnogobrojne erotske veze koje je održavala sa oba pola obeležile su njenu umetnost.

Tamara de Lempicka, slikarka engrovski visokostilizovanih portreta, stvorila je dela čija me je lunarno hladna atmosfera oduvek privlačila i koja su me, dok sam ih posmatrala, neodoljivo podsećala na atmosferu romana Agate Kristi, njene savremenice, kao i art deco senzibilitet kojima je prožeta najavna špica svakog filma o Poarou. U njenom opusu prepoznajem četiri dominantna žanra: autoportret, portret, akt i mrtvu prirodu. U istoriji umetnosti bilo je mnogo muškaraca koji su slikali naga tela žena ali, do pojave Lempicke, nije zabeleženo da je jedna žena, u tako velikom broju, slikala aktove drugih žena.

Roman Lenjivica francuskog pisca Patrika Besona objavljen je sredinom devedesetih. Na koricama knjige bila je reprodukcija jedne Tamarine slike. Kasnije, kada bih razmišljala o njenom delu i pokušala da definišem svoj odnos prema njemu, ređale bi se vizuelne asocijacije: sivi šal, crvene usne, zeleni Bugati, kale, modernistička arhitektura, nokturalna atmosfera metropolisa, geometrijski precizna raspodela predmeta unutar kompozicije. Ipak, na kraju bih uvek završavala sa slikom njene ćerke Kizet čija je slika krasila naslovnu stranu pomenutog romana.

Lempicka je bila modna ikona, savremenica Leni Rifenštal, Koko Šanel, Agate Kristi, Marlen Ditrih i Grete Garbo, poznanica italijanskih futurista i pariskih nadrealista, redovni posetilac d’Anuncijevih zabava, nalik onima koje su opisane u romanu Veliki Getsbi, gde se nadala da će biti predstavljena Djagiljevu jer je tih godina bila, baš kao i Šanel, opčinjena Ruskim baletom. Njene fotografske portrete tridesetih godina izrađuje Sesil Biton a trospratnu kuću na levoj obali dizajnira Robert Male-Stivens.

Jednoga dana je u njen pariski atelje na Monparnasu ušao starac koga je pozvala da joj pozira. Iz džepa je izvadio komad više puta presavijanog papira. Na njemu je bila slika Rodenove skulpture Poljubac. Muškarac koji je u mladosti pozirao Rodenu, u starosti je pozirao Lempicki. Po izbijanju rata Lempicka sa ćerkom prelazi u Ameriku gde umire 1980. godine.

Slike: Autoportret u zelenom Bugatiju, 1925; Autoportret u Sen Moricu, 1929; Autoportret sa plavim šalom, 1930.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.