Путник Бајрон

1396458022-noch-na-chernom-more.-1879

Иван Аивазовски, „Месечина – Црно море ноћу“, 1879.

Оно што у нашем времену представља фигура америчког писца Џека Керуака, у 19. веку представљао је енглески песник Џорџ Гордон Бајрон. Реч је о истом миту о проклетом уметнику и самоизгнанику. Форме се мењају, као и простори, али оно што остаје јесу празнина и путовање као полазиштa самообликовања. Празнина, како просторна тако и егзистенцијална, могућност је за наратив. Простори којима праволинијски клизе, један лађом по Медитеранском мору, други својим кадилаком бескрајним америчким ауто-путем, њихова су одговарајућа слика, налик одразу у огледалу. Али, вратимо се почетку, одгрнимо разлоге, уочимо брзину, простор и празнину првенствено у Бајроновом делу Ходочашће Чајлда Харолда.

Доба романтизма, двосмислено и пуно превирања, трајало je довољно дуго да би собом подразумевало више мода. Моду вертеризма, актуелну с краја 18. века и подстакнуту Гетеовим романом Јади младог Вертера, смењује нова мода: бајронизам. Гетеов и Бајронов јунак парадигме су романтичарских хероја, Вертер старије, Чајлд Харолд млађе генерације. „Између Бајрона и Гетеа у зрелој класицистичкој фази постојало је узајамно дивљење“, пише Данкан Хит.

На плану форме Бајрон следи строга класицистичка правила која се односе на стих, сасвим ретко на тематски оквир и обликовање психолошких карактеристика јунака. Доследан строгој форми он се разликује од стваралаца свога доба који наметнута формална правила свесно крше стварајући на тај начин гротеску у језику. Спој неспојивог који гротеска подразумева не огледа се само на плану садржаја, као ни кроз језичко обликовање појава, већ и на плану форме која у том случају, по мишљењима класицистичких аутора,  подразумева у истом делу и стих и прозу, и смешно и трагично, и фикцију и нарушавање исте.

Упркос великој деценијској разлици између два дела, романа Јади младог Вертера и поеме Чајлд Харолд, приче о меланхоличним херојима, „изгнаницима свог мрачног ума“, осетљивим јунацима луталицама актуелне су 1818. подједнако колико су биле 1774. И Гетеов и Бајронов јунак болују од Weltschmertza, светског бола, пренаглашене осећајности која јунака ставља у немогућ положај, нарочито када је у питању друштвена афирмација. Немогућност уклапања у прихваћени конвенционални (мало)грађански поредак њихова је заједничка компонента.

Одлика којом се Бајронов јунак разликује од претходних књижевних јунака романтизма јесте осећање непобедиве досаде коју јунак не уме да превазиђе. Досада, „болест века“, мотив је који ће афирмисати и други уметници у 19. веку, дајући јој многа имена, међу којима ће  најпознатије бити „чамотиња“ или сплин. То је једина особина коју Гетеов јунак не поседује и која га дистанцира од поређења са Бајроновим јунаком.

Бајрон је дуго представљао архетипску фигуру романтичара, (само)изгнаног хероја и луталицу који своја искуства транспонује у дело стављајући знак једнакости између живота и уметности. Додуше, у једном од предговора своје поеме Ходочашће Чајлда Харолда Бајрон се дистанцира од свог литерарног хероја, супротставља се закључцима који воде изједначавању аутора и јунака. Дело не треба тумачити у узрочно-последичној вези са животом свога аутора, нити у њему видети дневнички запис, исповест или путописни фактицитет (иако дело може садржати такве елементе).

Два велика енглеска уметника 19. века била су путници који су за нашу тему значајни: један је песник о коме говоримо, други је сликар Вилијам Тарнер. Обојица замењују мирне језерске области своје земље узбурканим морима Средоземља и алпским пределима. У предговору свог дела Дон Жуан Бајрон поручује песницима Језерске школе, Koлриџу и Вордсворту,  да своја језера замене морем, алудирајући првенствено на њихова уска и традиционална књижевна становишта.

Ходочашће Чајлда Харолда конструисано је на основу архетипске теме путовања. Путовање, нарочито за другу генерацију енглеских романтичара, подразумевало је брзину, промену, кретање које је манифестовано спољашњом, али условљено и унутрашњом динамиком. Бајрон афирмише брзину, линеарно кретање воље које тежи доминацији над простором и обухватању истог властитом имагинацијом. Кретање напред, као и мотив брзине, сугерисани су и чувеном Тарнеровом сликом локомотиве чија брзина парира кретању кише, ветра, магле, облака, и утиче на уметникову перцепцију, на његов доживљај облика и одређење боја. Брзина мења доживљај  простора којим Бајронова лађа додирује површине Средоземног мора.

Мобилност и иронија две су одлике Бајронових јунака. Мобилност је подједнако физичка колико и духовна категорија, она је подложност тренутним импресијама, хировитост и променљивост, пријемчивост на стварање и прилагођавање новим емотивним тоналитетима који су увек у уској вези са пределима којима се јунак креће. Напред је путања тела и воље,  навише је путања духа. Вертикали у природи не припадају само планински врхови већ и човек који жели да се њиховој претећој снази супротстави стваралачком снагом духа. Људска упорност ка пробоју, ка трансгресији, кретањем напред, сугерише снажно и одлучно кретање воље. Волунтаризам је значајна идејна и филозофска појава епохе.

Када је имао двадесет и једну годину Бајрон је кренуо на своје велико образовно путовање. Искуства са тог путовања пренеће у прва два певања спева Ходочашће Чајлда Харолда. Јуна 1809. песник креће на пут, али у неочекиваном смеру. Уместо у Италију, Бајрон полази на Оријент, односно пут територија које су се онда сматрале оријенталним. Због Наполеонових ратова он не одлази на Континент, већ креће на југ, пут Шпаније и Португала. Одатле одлази у Грчку. Ово путовање је кружно, оно подразумева повратак на тачку из које се кренуло, али са искуством које ће писац касније артикулисати кроз своје дело. У прва два певања Бајрон се задржава на опису историјских прилика земаља које је видео, то је битна компонента спева. Револуционарни дух покренут француском револуцијом из 1789. године се  наставља.

james-tibbitts-willmore-or-arthur-willmore-1

Џејмс Тибитс Вилмор, „Бајрон пред Колосеумом“, око 1850.

Други део путовања, представљен у трећем и четвртом певању, песник започиње самоизгнанством. На своје друго путовање Бајрон креће априла 1816. године. Оно је подразумевало кретања по континенталном делу Европе и није било кружно. Повратка на почетну тачку, на место одакле је песник кренуо, није било. Друго Бајроново путовање било је праволинијско. Он умире 19. априла 1824. у Грчкој. Белгијски сликар Жозеф Дени Одеваре представља нам га, већ 1826, на самртној постељи. Ту слику у неокласицистичком маниру, на којој Бајрон више подсећа на Наполеона него на себе, могуће је видети у Брижу.

Бајрон се, као и многи други литерарни јунаци и уметници доба романтизма, дивио се Наполеону Бонапарти. Бајронов јунак посећује Ватерло и посвећује неколико стихова француском генералу који, заправо, одређују самог јунака и више говоре о њему. Сличност, стога, на Одевареовој слици није случајна. Наполеон, иако историјска личност, у романтизму задобија митски статус и постаје књижевни јунак, херој већи од живота, парадигма појединца који својим напорима себе уздиже до трона Генија. Давид га више пута портретише. Бетовен му посвећује Трећу симфонију. Као што нам Давидов портрет сугерише, Наполеон је путник који иде навише и уздиже се до врха. Наполеонов подигнут прст указује подједнако и на географски правац и на правац кретања воље. Пишући у име Наполеона, Бајрон, заправо, говори у име свога јунака.

Али за дивље срце Мир као пакао траје,
То коб твоја беше; ватра која гори,
Комешање духа које не престаје
У сопственом тесном бићу да тавори
И ван својих граница би да се разгори;

Дух Путника изгара у жељи за трансгресијом, за пробојем и превазилажењем физичких граница које га спутавају. Фридрих Хелдерлин је пре Бајрона посветио песму Наполеону. Романтичари идеализују јунака који, за разлику од њих, „живи и траје у свету“. Хелдерлин поручује: „У песми он не може живети ни трајати / Он живи и траје у свету“. Форма песничког духа наспрам садржаја Наполеоновог генија слабашна je творевина.

Свете су посуде песници,
У којима вино живота, дух
Јунака се чува.
Али зар дух овог младића хитри
Зар не би разорио оно
Чиме га обухватити желиш, посуду?

После Ватерлоа, Харолд је у пределима Рајне, истим оним пределима којима су путовали и јунаци Мери Шели, Виктор Франкенштајн и Хенри Клервал. Поред Наполеона Бонапарте, други значајан мотив, како Бајроновог дела тако и књижевности целокупне епохе, јесте мотив рушевина наслеђен из готске књижевности 18. века, Пиранезијевих гравира и Роберових слика донесених са великог путовања. Истим рушевинама којима су се дивили јунаци Мери Шели, диви се, сада, и Бајронов јунак.

Бајрон је догађаје свог спева написао 1816, док Мери Шели роман Франкенштајн пише 1818. Присутност истог мотива вероватно је последица међусобног утицаја јер су се Бајрон и Шели први пут срели, не у Енглеској, већ у Швајцарској. Шели је са Мери и њеном полусестром Клер Клермонт био Бајронов гост у вили на Женевском језеру. О томе пише и сама Мери у предговору свога романа где помиње и ноћ када су сви на окупу причали застрашујуће приче, ослањајући се на теме немачких народних прича. Тај догађај касније је резултирао њеним романом, Бајроновим причама и причама његовог пратиоца, доктора Џона Полидорија. Исте су на српски језик објављене под насловом Вампир (по истоименој Полидоријевој причи). Овај догађај у Бајроновој вили на Женевском језеру касније је транспоновао на филм енглески редитељ Кен Расел, снимивши Готик.

После предела Рајне, јунак је међу рушевинама Рима. Оне му преносе поруку Времена: memento mori. Чајлд Харолд посећује она места која везује за појаве, људе и догађаје који га изнова враћају њему самом. Он, упркос кретању коју путовање подразумева, као да стоји у месту. То је иронија романтичарског јунака и путника. Посета Ватерлу подсећа га на Наполеона у чијој судбини препознаје своју. Такав утисак му се потврђује и при посматрању рушевина Рима.

Све што је тада било више не постоји!
И Рим – царски Рим, бура је разнела,
У црн прах претворила, и ја сада стојим
У костуру његовог титанскога тела,
Сред руине старог света и пепела врела.
[…]
Риме, земљо моја! Душо која патиш!
Приви себи оне што су срцем сирочад,
Ти, која си мртвих империја мати!

Гроб Сесилије Метеле, „тмурна, древна кула што истрајава“, рушевина је која подстиче Харолда да кроз причу оживи заборављену супругу римског племића Краса. Он посредством стихова о рушевини једног гроба обнавља заборављену личност о којој је могао читати у делима римских историографа, обавезној лектири сваког енглеског племића. Винкелман, Дидро, Лесинг, Берк, Кант, филозофи који су теоријски допринели одређењу појма рушевине посредством теорија о узвишеном, стварали су после италијанских уметника Салватора Розе и Ђамбатисте Пиранезија. Одушевљење рушевинама фасцинација је, заправо, даљином и давнином, али и још један начин на који романтичари афирмишу појам фрагмента. Просторна и временска удаљеност дражи машту романтичара, она је последица чежње. Архитектонски или текстуални фрагмент, рушевина у било ком облику, увек тежи целини. Њу оформљује ум посматрача. Стога је фрагмент значајна и потентна форма која креативно афирмише моћ реципијента, сведочећи да је и чин доживљаја уметности, заправо, стваралачки чин.

Рушевина тежи првобитној форми која је једино могућа кроз нарацију, кроз причу. Поред потенцијала за наратив, којим би поново била оживљена, рушевина је и слика (можда) узалудног труда посматрача који неће бити у стању да својим делом одгонетне и превазиђе лепоту њеног првобитног облика. Рушевина је потенцијал за имагинацију, али и за фрустрацију уметника. То видимо на цртежу Хенрија Фјузелија Очај уметника над рушевинама антике. Овај, за тему илустративан цртеж, може се упоредити са Шилеровом песмом Антика путнику са севера. Персонификована Антика иронично се и супериорно обраћа Путнику.

Реке си препливао, и мора што прете броду,
Вртоглав мостић те носио над алпским безданом и стењем
Мене да изблиза видиш и моју да славиш лепоту
О којој запањен свет збори са усхићењем;
Сад ту си, и свету ме можеш дотаћи, овога часа,
Но сада да ли си ми ближи, и теби да ли ближа сам ја?

Гете 1786. године путује у Италију. И он је један од путника који се одушевљава античким римским рушевинама. Његову посету Риму овековечило је неколико сликара. Уметник је, као на Фјузелијевом цртежу, опхрван величином лепоте коју види пред собом. Тишина и рушевине, као и њихово међусобно дејство на посматрача, опет се актуализују у књижевности. Гете је у Римским елегијама писао:

Ослови ме, камење, ти, зборите, високе палате!
Улице, реците реч! Геније, ћутиш зар?
Јесте, има душу све у твојим зидинама светим,
Вечити, Риме; тек за мене ћути још све.

И Шели је био под утицајем античких римских рушевина. Он је 1821. године у елегији Адонис писао:

Крени до Рима – и до рајског врха,
И гроба, и града, и дивљег стања;
Где руине стоје к’о горски ланац скрхан
Покров цвећа и мирисног гаја приања
Преко костију голог очајања;
Иди, док, дух места не доведе право
Твој корак до трема зеленога здања,
Где ко детињи осмех над мртвом главом
Светлост насмејаног цвећа простире се травом

Рушевине подсећају песника на „горски ланац скрхан“. Он пореди рушевину са природном појавом. Можемо уочити тенденцију поистовећивања природног и створеног. Зидови рушевина су надгробни споменик, „кости голог очајања“, које покрива цвеће, симбол невиности, детињства, песника. Сваки цвет који расте над мртвим костима заправо је песма, уметничко дело које то „голо очајање“ обасјава светлошћу. Песма о рушевини „детињи је осмех над мртвом главом“.

Joseph_Severn_-_Posthumous_Portrait_of_Shelley_Writing_Prometheus_Unbound_1845

Џозеф Северн, „Шели међу римским рушевинама“, 1845.

Још једна тема коју ово дело подразумева јесте и пантеистички однос путника према природи и простору којим се креће. Једно је Све, Све је Једно порука је пантеистичке мисли. Бог је иманентан стварима а не трансцендентан у односу на њих порука је Спинозине филозофије.

Нису ли горе, небо и вал што се пени
Једно са мном и ја једно са целином том?

Џон Толанд, енглески мислилац који 1705. године први употребљава термин пантеизам, у свом делу Origines Јudaicae сматра да Бога не треба разликовати од природе и сматрати га различитим и одвојеним од ње. Такав став присутан је и у Бајроновим стиховима:

Читав свод и земља ћуте: сваки зрак
Звезда, и језеро, и планински мрак,
У живот јединствен, снажан се сажима,
Где ниједан дашак, искра, листић лак,
Нису изгубљени, већ у свима њима
Један део Творца и суштине има.

Кључне речи које везујемо за покрет европског романтизма јесу слобода и ново. Слобода је етичка категорија, ново је естетска категорија. По први пут у историји западне традиције категорија новог добија на значају и, чини се, тај значај не бледи ни до наших дана. Вековима су уметници стварали на добро познат начин, користећи боје, мотиве, теме, поступке који су били познати у традицији. Новина у уметности није имала нарочиту вредност нити је била цењена. Романтизам на велика врата инсистира на категорији новог као на вредносној категорији, занемарујући чињеницу да ново по себи може бити бесмислица. Двадесети век радикализује концепт естетске категорије новог као самодовољног начела. У романтизму то још увек није случај. Многе од новина заправо су само опозиција класичним начелима, нешто слично као и у бароку, бар на формалном плану. То нам лепо сведоче примери Давида, као узора класичне норме, и Делакроаа, као представника барокне форме (уколико следимо Велфлинову поделу). Такође, на нов начин виђена је природа, на нов начин истакнута је лепота ружног, истакнут је, насупрот класичном канону, Шекспир као праузор, истакнут је Сатана, готска архитектура насупрот ренесансној, рушевина насупрот архитектонској целини и, најзад, ноћ насупрот јутру односно дану.

Ноћ је омиљено доба путника у књижевности, музици и сликарству романтизма. Ноћу се путује, контемплира, сања, чезне. Ноћ је доба за успављивање разума, јачање чула. То је доба имагинације, снова, кошмарних визија, заноса, интуиције. Ноћ је доба стварања, могућност за контемплацију. Најпознатији песник ноћи јесте Новалис. Он пише Химне ноћи.

Ти шириш тешка крила духа.
И дарујеш нам радости
Мрачне су и неизрециво тајанствене,
Каква си и ти,
Среће које нам
Омогућавају да наслутимо рај.
Како ми јадно и смешно
Изгледа светлост,
Са својим шаренилом
А како пријатно и благословено
Смирај дана.

Мотив ноћи као доба идеалног за сањарења, приче о прошлости и посматрања пејзажа присутан је и у Пушкиновом роману у стиховима Евгеније Оњегин.

Ево  ноћи; али не тамне златасте пруге облака.
Без звезда и месеца озарава се видик.
На далекој морској обали назиру се сребрнаста једра
Једва видљивих лађа, што ко по сињем небу да плове.
Јасном светлошћу блиста се ноћно небо
И пурпур запада слива се са златом истока.

Путник који ноћу неспокојно лута по месечини савладан је меланхолијом и необјашњивом чежњом. Пошто су спољни облици којима се он диви заправо саздани од грађе његовог ума, уживајући у ноћи, он, заправо, ужива у слици себе. Путник гледа, као у огледалу, себи у очи, лутајући кроз ноћ.

Од Фридрихових путника који ноћу пешаче да би уживали у магичном сјају Месеца, преко Вордсвортових искустава описаних у песмама о Луси и Прелудију, Вертерових агоничних ноћних излета у шуме и Франкенштајнових бежања од свог створења, од савести и греха, стижемо и до Бајроновог јунака.

И све то у ноћи: Узвишена ноћи!
Ти ниси  за дремеж! Допусти ми да
Будем део твоје разигране моћи –

Сада правимо и круг, враћамо се на слику Ивана Константиновича Аивазовског са почетка текста. Руски сликар jeрменског порекла, као и многи његови савременици, сликао је бродове у олуји, наглашавајући своју визију природних облика створених посредством воде, ветра, таласа и месечеве светлости. На њима су приказани типични бајроновски мотиви који сумирају све оно о чему је било речи, а највише оно што је срж самог бајроновског сензибилитета: динамика. Њу смо истакли посредством Наполеона, рушевина и ноћи. Све ове теме афирмишу динамику имагинације контемплативног, креативног духа.

Динамика подразумева брзину, слободу и промену, али и краткотрајност. Оба уметника која сам поменула на почетку текста, и Бајрон и Керуак, умрла су млада. Обојица су претече рокенрол културе која је најадекватнији одјек романтизма у 20. веку, од виђења природе до поимања појединца, друштва и уметника. О вези Бајрона и америчке поп културе писала је Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне. Као што је Софија Копола представила Марију Антоанету, прилагодивши лик и епоху сопственом (нашем) времену, тако чини и Паља пишући о Бајрону, нашем савременику.

Бајроновска култура младости цвета у рок музици, свеприсутној америчкој уметничкој форми. Емотивни и поетски стил Дон Жуана репродукован је у класичном америчком искуству: вожња ауто-путем, уз гласну музику са радија. Вожња је узвишено америчко стање које нема правог еквивалента у Европи. Десет миља изван било којег америчког града, границе се широм отварају. Наши дуги, прави аутопутеви пресецају огромна пространства. Самомотивишућа брзина Меркура: модерни аутомобил, са прозорима са свих страна, је тако брз, нечујан и дискретан, да се чини као да представља продужетак тела. Путовати америчким пределом или клизити по њему у једном таквом возилу значи осетити брзину и ваздушасте просторе Дон Жуана. Рок музика која одјекује са радија означава ритам срца овог возила. Европске радио-станице су малобројне и углавном под контролом државе. Али америчке радио-скале врве од музике и гласова, попут разноврсних расположења Бајронових поема. Возећи кроз државу Њујорк, која је хоризонтално испресецана као стрела правим ауто-путем дугим шест часова вожње, чујемо музику из Илиноиса, Кентакија, Северне Каролине, које су одатле удаљене колико и Италија од Енглеске. Бирајући станице на радију током вожње на отвореном путу, амерички возач лебди над непрекидном површином музике, са узвишеним осећањем обухватања огромног простора.

Иван Аивазовски, „Брод у олуји“, 1856.

Иван Аивазовски, „Јак ветар“, 1856.

Цитати:

Џорџ Гордон Бајрон, Чајлд Харолд, превела Наташа Тучев, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005.

Фридрих Хелдерлин, „Buonaparte“, превео Миодраг Павловић, у: Песништво европског романтизма, Просвета, Београд 1968.

Фридрих Шилер, „Антика путнику са севера“, у: Песништво европског романтизма, превео Миодраг Павловић, Просвета, Београд 1968.

Јохан Волфганг фон Гете, „Римске елегије“, у: Песништво европског романтизма, превео Бранимир Живојиновић, Просвета, Београд 1968.

Перси Биш Шели, „Адонис“, превела Ранка Куић, у: Еко Умберто, Историја лепоте, Плато, Београд, 2004.

Ива Драшкић Вићановић, Естетско чуло, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002.

Новалис, „Оде ноћи“, цитирано према: Еко Умберто, Историја лепоте, Плато, Београд, 2004.

Камил Паља, Сексуалне персоне, превела Александра Чабраја, Zepter Book World, Београд, 2002, стр. 313-314.

Данкан Хит, Џуди Борехам, Романтзам за почетнике, превод Санда Корпаш, Хинаки, Београд, 2003.

Зоран Пауновић, „Џорџ Гордон Бајрон: Болно одрастање Чајлда Харолда“, у: Историја, фикција, мит: Есеји о англо-америчкој књижевности, Геопоетика, Београд, 2006.