Јужњачка готика Сали Ман и Нине Симон

На дрвећу са југа расте чудно воће
Крв је на лишћу и крв је на корењу
Црна тела клате се на поветарцу
Чудно воће виси на тополама

Пасторална сцена отменог југа
Исколачене очи и изврнута уста
Мирис магнолија, сладак и свеж
А онда изненадан смрад спаљеног меса

Ево воћа да га вране откидају
Киша да га бере, ветар да га сиса
На сунцу да трули, са дрвета да падне
Ево чудног и горког плода

Термин јужњачка готика односи се на књижевна дела чија је радња смештена на америчком југу, у Џорџији, Алабами, Мисисипију и Луизијани. Писци који су прославили жанр били су Вилијам Фокнер, Фланери О’Конор, Тенеси Вилијамс, Харпер Ли, а неки придружују и писце попут Трумана Капота, Кормака Макартија и Ника Кејва поменутој групи аутора. Жанр нема пуно сличности са готским романом 18. и 19. века, али специфичан амбијент америчког југа, са наглашеним пејзажним одликама, асоцијативно се надовезује на поменути књижевни феномен. То је прво поређење. Компарација по линији натприродног јесте валидна, али не и потпуна. Док у готском роману 18. и 19. века натприродно јесте у функцији застрашујућег, које тежи да делује на чула реципијента, натприродно у романима аутора јужњачке готике није извештачено, нити је у домену заиста натприродног. Све је могуће и прихватљиво у свету малих, заборављених кућа, фарми на којима се не чује мук стоке, већ шкрипа старе, споро окрећуће ветрењаче, која налик уморном коњу изнемогло дише док пролазе каравани који су одлучили да га оставе. Натприродно се прихвата као уобичајено, као део свакодневице која искупљења за себе налази у религиoзним заносима преосталих усред мочвара, комараца, запарине, кукуруза, влагом набубрелих дасака ролетни које не спречавају зраке уморних дугих тихих беспризорних жарких мртвих поднева да распростру своју чамотињу по соби. Сиромаштво, расизам, насиље, силовања, убиства, инцести, распадање моралних вредности, сујеверје, нису пред читаоцима због неизвесности (suspense), нити да би подстакли језу, већ да би истакли артефакте америчког југа – живот као такав.

Књижевна одредница слободно се може односити и на друге врсте уметности, а нарочито филм и фотографију. Ово је текст о фотографијама америчке уметнице Сали Ман. Сали Ман је рођена 1. мaja 1951. године у Вирџинији. Од самих почетака њене фотографије надовезују се на елементе који су блиски темама америчког југа. Једна од главних тема у опусу Манове јесте тема смрти, бескомпромисно и натуралистички предочавана током њеног стваралаштва, некада посредно, чешће директно. Подстрек да напишем текст о фотографијама којима се дивим била је песма Strange Fruit у извођењу Нине Симон коју сам за ову прилику превела и приложила на почетку. Глас Нине Симон, пажљива тишина између речи које је певала, наглашавао је опоре стихове Абела Мерoпола написане као реакција на линчовања, пребијања и осуде на смрт афроамеричког становништва. Јужњачки пејзажи (серија фотографија Deep South из 2005.) којима се изнова враћала заправо су некадашња бојна поља или делови њене фарме у јужној Вирџинији. Слике пејсажа су запитаност: где су сада сви они који су остављени на тим бојним пољима? Земља је равнодушна и немо упија сокове мртвих, а да ли они мењају њену топографију, да ли они посмртно обликују пејсаж који, сада, уметница пред собом види? Пејзажи пред нама, усликани специфичном техником коришћења колодијума и фотографског апарата старог више од сто година, заправо су лице одавно мртвих. Поред пејзажа, узајамну везу смрти и лица Сали Ман ће испитивати и кроз серију фотографија What Remains из 2003. Трећа тема која њена дела ставља у однос са поменутим одликама књижевних дела, али их смисаоно надовезује и на друге њене радове, јесте серија под именом Immediate Family из 1992. године по којој је најпознатија а у којој главно присуство остварују њена деца, током игре, обучена, нага, са цигаретом у руци и модрицом испод ока.

Песму чији је првобитни назив био Горко воће написао је Абел Мерепол (под псеудонимом Луис Ален) јануара 1937. године из протеста због учесталих линчовања америчких црнаца које, линчоване па обешене о гране, испод којих би се други, најчешће бели људи, фотографисали, у песми пореди са воћем које се клати на ветру. Песму је прва отрпевала две године касније Били Холидеј. Нина Симон је песму обрадила и отпевала 1965. године. Песма нас, најзад, као и толико других догађаја 20. века, наводи да се озбиљно запитамо о човечанству. То ће на изузетан начин учинити, неколико година касније, и америчка књижевница Тони Морисон са својим романима, остављајући човечанству у наслеђе горка и опора дела епске снаге о расизму и тешком бремену колонијалне и постколонијалне Америке. Оно што је за неког врећа са златом, то је за неког врећа са костима предака. Ко је читао Соломонову песму, величанствену оду Југу и пределима Вирџиније какве је предочила Сали Ман, зна о чему говоримо.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.