ЛАВ

Горња слика тарот карте може бити инспирисана митом – Херакле је победио чак два лава голим рукама.  Да ли је то животињу савладала сирова снага, упорност, вољa за самоодржањем, интелигенција, сујета, ароганција, жеља за победом и славом, или нешто потпуно друго, остаје да се тумачи, што није редак случај када су митови у питању.  Но, суштина је та – човек је победио лава. Према миту први задатак који је краљ Еуристеј одредио Хераклу био је да победи Немејског лава. Неман је живела у пећини са два отвора. Херакле је први затворио каменом, кроз други га је сатерао у пећину. Пошто ни стреле ни батина (Хераклово омиљено оруђе и један од заштитних знакова) нису била довољна средства којим би се животиња убила, Херакле је одлучио (и успео) да рукама задави лава. Пошто га је савладао, јунак је лављу одрану кожу одредио себи за плашт а откинуту главу животиње ставио је себи на главу – она му је истовремено била и шлем и маска. Захваљујући том подвигу Зевс је лик савладане животиње поставио међу звезде и отуда сазвежђе лава. Оно је  првенствено посвећено Зевсовом сину, полу-богу Хераклу. И пре Немејског, Херакле је још у 18. години убио, опет голим рукама, Китеронског лава, који је, баш као и Немејски, узурпирао становништво које је живело у околини његове територије. И ову неман, као и касније Немејску, према легенди ловио је 50 дана.

У Ниниви, граду aсирског владара Асурбанипала (владао од 668-627. године п.н.е), пронађењни су рељефи који предочавају лов краља и његове пратње на лавове. Рељефи у Ниниви, као и митови о лаву распрострањени широм тадашњег познатог света, опис су ритуалне борбе светих краљева са дивљим животињама. Краљ је кроз лов и борбу потврђивао своју моћ, статус, снагу, посвећеност свом народу.  Херакле („Херина слава“) је заоденут лављом кожом, док на глави уместо шлема носи рашчеречену лављу главу – ритуалну маску којом призива моћ и снагу онога чији лик кроз маску преузима на себе. Херакле – човек-лав, двоструки убица својих учитеља, неуморни гонич говеда, краљева, Хериних немани. Херакле –  јунак који је видевши своју статуу у мракуу  (у његову част исклесао ју је Дедал јер је јунак на острву Долихе коначно пронашао Икарово тело и прописно га сахранио) исту уништио гађавши је каменом. У статуи није препознао сопствени лик па га је нагонски уништио помисливши да је у питању неко други. Херакле – један од најтрагичнијих грчких митских јунака.

Дакле, мит о лаву, заправо, није мит о лаву, већ мит о краљу који, иако само човек, преузима на себе божанске прерогариве и снагу оног са ким улази у борбу. Краљ је у античким религијама довођен у везу са сунцем – лавља грива сјајан је начин да се предоче зраци који из главе исијавају енергију и моћ. Мит о лаву, мит је о сунцу, краљу, оданости, борби и снази, али и прецењивању сопствених могућности, окрутности,  бескрупулозној вољи – тема која од мита својим значењским луком и симболиком досеже и до данашњих дана. Август је месец лава, сунце је неподношљиво јако, колеричност и динамика на врхунцу су. Кроз митске и уметничке приказе лава моја имагинација кретала се у правцу појединих жена које су ме током мог развојног процеса фасцинирале и на неки начин обликовале. Схватила сам колико је мит присутан у свакоме од нас, колико је безвремен и прилагодљив многим фабулама посматрајући понашања људи око себе. Познајем неке рођене у знаку лава. Воле накит, имају склоност ка боји, шаренилу, уопште имају склоност ка количини и, оно најфасцинантније, тихо говоре, а то је, сви добро знамо, одлика моћних људи.  Наставак текста посвећен је женама рођеним у овом знаку које су утицале на моје поимање рада, креативности, авантуре и живота уопште, нарочито у детињству. Случајност или не, све су рођене у истом знаку, свака на свој начин поновила је већ предочени митски образац својом судбином, дело сваке од њих у равни је монументалности рељефа из Ниниве. У свакој од њих снага је и слабост лава.

1. МАТА ХАРИ

Margaretha Geertruida „Margreet“ Zelle – 7. avgust 1876.

Холандска плесачица, циркуска јахачица и перформер, модел, куртизана, двоструки агент, међународни шпијун. Оптужена за смрт више од 50.000 војника, осуђена на смрт стрељањем.

2. КОКО ШАНЕЛ

Gabrielle „Coco“ Bonheur Chanel – 19. август 1883.

Француска модна креаторака. Кројачица, кабаре извођачица, љубавница милионера, војвода, нацистичких генерала, морфијумски овисник, љубитељ уметности, мецена. Позната по својим кратким и садржајним изрекама. Верујемо, најбоље се представила кроз следећу:  Arrogance is in everything I do. It is in my gestures, the harshness of my voice, in the glow of my gaze, in my sinewy, tormented face.

3. AMЕЛИЈА ИХАРТ

Amelia Mary Earhart – 24. јул 1897.

Америчка авијатичарка, прва жена пилот. Пре него што је постала пилот радила је као ауто-механичар. Часове летења отплаћивала је радећи као телефонски оператер, фотограф, социјални радник за емигрантске породице. Са 24 године сама купује свој први авион. Сама прелетела Атлантски океан за 15 сати. Сама прелетела U.S.A (без слетања), оборила рекорд у брзини. Сама прелетела Пацифик возећи од Хаваја до Калифорније без престанка. Поставила рекорд возећи без престанка од Мексико ситија до Вашингтона (Washington, D.C). Са 40 година, 1937, одлучила да авионом прелети око света.  Нестaла у водама Пацифика.

4. ЛЕНИ РИФЕНШТАЛ

Helene Bertha Amalie „Leni“ Riefenstahl – 22. август 1902.

Колико је живота имала ова жена? Спортови којима се бавила: пливање, гимнастика, скијање, јахање, пењање уз стене, роњење. Уметности којима се бавила: плес, глума, режија, фотографија. Познаница Јозефа Гебелса и Мика Џегера, режисер филмова који славе снагу воље Трећег рајха. У част Олимпијских игара одржаних у Берлину снимила документарац Олимпија, умeтничко дело епских домета. По слому нацистичке идеологије окреће се  спортовима, фотографији и роњењу. Умире у 101. години.

5. MADONNA

Madonna Louise Ciccone – 16. август 1958.

Причу треба започети онда када се прича заврши, о причи се најбоље пише онда када престанемо да се интересујемо за њу. У случају Луизе Чиконе то напросто не може бити случај. Нагласимо тек: сматрамо да је у досадашњем раду ова жена досегла уметнички зенит почетком деведесетих година 20. века када је објавила албум Еrotica, праћен књигом Sex и видео спотом Justify my Love. Имало би се ту још понешто нагласити, но, разлог изостанка додатних информација дао би се оправдати мудрошћу старих Латина који су понекад знали рећи: vita brevis.

Препоруке:

1 , 2 , 3 , 

Рељефи из Ниниве

Oгледало и сенка Вивијен Мајер

Vivian Maier – Self-portrait

Speculum и umbra, огледало и сенка, два најприсутнија мотива на аутопортретима Вивијен Мајер. Шта им је заједничко? Светлост, појава која доприноси свакој уметности, али ниједној коначна реализација не зависи од светлости у мери у којој зависи фотографији.

Одувек сам се питала, разгледајући фотографије атељеа уметника, зашто у њима врло ретко има огледала.  Оно је, поред радног стола, основни предмет који би сваки уметник требало да има у својој соби. Огледало није инструмент подилажења таштини већ неопходан елемент сценографије. Оно подстиче илузију да се двострукост може измирити – истовремено поседовати и не поседовати.

Огледало умножава светове и симболички ствара растојања између њих. Оно је сценски простор унутар сценског простора, свет у који се не може прећи а у који се непрестано завирује. Је ли свет иза огледала изопачавање реалности или алтернатива изопаченој реалности? Гледати у себе, у обрисе свог тела и лица а видети другога. Огледало као општи принцип маске.  Испред позорнице стоји огледало, глумац себе посматра (док глуми?).

Стајати испред огледала исто је што и заједно глумети са сопственом сенком. „Ја, то су други“ поручује свако огледало ономе ко стане испред њега. Огледало је саће, унутар једне целине много је других. Када уметник стане пред огледало самоотуђење постаје једини начин самостварања. Отуда аутопортрети.

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Свет иза огледала свет  је сенки. Сенка, или umbra, није толико представа нелагоде колико је антиципација исте. Захваљујући светлости сенка је испрва била човеково прво огледало. Сенка, форма меких контура, за човека који би је пред собом угледао била је оваплоћење магијског чина, религиозног искуства, почетка самоспознаје.

Сенка представља почетак спознаје сопствене коначности и, истовремено, сопствене бесконачности – њу је немогуће нагазити. Она је одраз светова, облика постојања који се прикривају, а ипак, откривајући нам се, желећи да буду препознати.

Сенка је старије огледало од самог предмета, она рефлектује облике у другачијој техници од оне на коју смо навикли. Сенка је природнино средство илузије, огледало је човеково. Узајамну везу између сенке, огледала и човека који разговара наглас сам са собом уметност открива, али на исти тајновити начин на који то чине огледала и сенке разоткривајући, уз помоћ светлости, нечије лице.

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Препоруке: 1 , 2 , 3

Џез, лето и апстракције

Mark Rothko

Неподношљиво доба лета. Досада. Неподношљиви часови неподношљиво спорих поднева. Празнина. Смола између прстију као једини адекватан облик материје којим би се предочила немогућност концентрисања, усредсређивања воље, могућности покретања, остварења било какве намере. Изнуреност. Несаница. Бесмисленост града. Бесмисленост колеричних нападних полуголих људи. Мусави тротоари, смрад између зграда. Празан јавни превоз, отуђена изборана и надута лица који отупело гледају гроз масно прозорско стакло. Соба као простор изгона, aли и једино уточиште. Зидови су ужи. Прашина, свуда прашина, одакле толико прашине на свету? Без сећања, без мисли, аутоматизам свакодневних радњи, полу-глад.  Дакле, све је другачије у односу на текст песме Summertime. Livin’ is not easy..

Сицилијанско село, плаво море, бескрај неба, стабло маслине, тамнопуто дете које иде за стадом. Пасторална слика света изгубљена је, лето више не асоцора на овакве призоре. Пасторала једино постоји у уметности, која је била и остала начин њеног потврђивања. У Аркадији нема Времена, али у стварности, бог Сатурн изнова ставља до знања да време ипак протиче. Свако померање казаљке Сатурнова је усна која се развлачи у кез. Иако време споро протиче, разлажући облике око себе, а додатно подржано врелином, оно протиче, остварује континуитет подједнако равномерно као и сваког другог дана, као и током сваког другог доба. Споро или пребрзо протицање времена ствар је утиска, лична и унутрашња категорија. Али, утисак је оно што подстиче асоцијативни ток да своју пузавицу распростре по празном папру. Асоцијације током неподношљивог времена досаде импровизације су форми у спиралном покрету. То је већ – ЏЕЗ.

Могуће је направити поређење естетског доживљаја при рецепцији класичне и при рецепцији џез музике. У питању су два различита канона подједнако комплексне форме. Човек са истанчаним смислом за музику могао би, и умео, на основу формалних одлика поредити Баха и Колтрејна. То је могуће и дозвољено. Оно што је другачије (пишем у сопствено име) јесу доба када се две тако различите музике слушају, као и слике, облици и стања ума  до којих трансцедентални лук композиција поменутих жанрова допире. Ту долазимо до огромне разлике.

Класична музика измешта из простора и времена, она доприноси, као на средњевековној представи краја света, да свест буде иза, измештена у далеко и давно, у простор и време који су непојмљиви и вербално често неисказиви. Реципијент има утисак да је он ту некада био, као пред коначан пад у сан искрсавају му попут бљеска слике, наговештаји који убрзо нестану. Када слушам класичну музику ја себе видим у белој соби високих зидова. Храпав бродски патос исте до пола обасјава директна светлост, половина је у пријатној тами. Мехури прашине споро круже кроз цев зрака, зидом као да плутају маховине.

Када слушам џез музику искуство је другачије. Џез музика, за разлику од класичне, јесте искључиво и само чиста форма. Џез звук је апстракција у равни слика Маљевича, Ротка и Полока. У зависности од музичара могуће је и поређење са неким од поменутих сликара. Ту нема фигурације, све је само боја. Предметност је потиснута, а уколико и постоји, она је апстрактна и геометријска. Боје међусобне границе не прелазе, али стварају својом какофоничном палетом нову боју. На тај начин утисци се гранају као вишећелијски организам. Мајлс Дејвис, Џон Колтрејн, Дејв Брубек упоредиви су са апстракцијама Марка Ротка. Арт Блејки са Полоком. Маљевич са, опет, Мајлсом Дејвисом и многим другим авангардним џез музичарима.

Овај текст сума је мојих преокупација које су се спонтано, налик клупку, или као тело умотано у тепиху, одмотавале последњих месеци. Лети не могу да слушам Моцартове концерте за клавир, то је немогуће у стањима када трење између субјекта и објекта не постоји, када нема релације између свести и предмета. Свест је захваљујући неподношљивим врућинама tabula rasa о коју не могу да се лепе утисци, већ се, прикачени силом на њу, као вода са мокрог сунђера сливају низ таблу, одливајући са собом и део садржаја који је до тада био присутан.

Лети, свест је пасивна и неспремна за предметност, али функционише као сан од рођења слепих људи – ипак има неки свој садржај. Сигурна сам да од рођења слепи знају за боје, да их виде у сну и памте, касније се по њима орјентишући. Свест која садржи најбољу апстрактну уметност јесте свест слепих људи. Они a priori не могу стварност да поимају као суму предметности. Свака џез композиција могла би се поредити са делима апстрактног сликарства. У некима су ноте налик Маљевичевим квадратима круте форме, у некима су растрзане и какофоничне као Полокова стваралачка намера – све је у чину импровизације, док је највећи број оних налик  сликама Марка Ротка, у једној боји, понекад са две или три највише. Све је форма, чврста и недодирљива, но, опет, све је израњајуће и флуидно. Захваљујући диму, облике уместо очију обнављају звуци инструмената. Нептун је божанство џеза, то би требало да је познато.

Слике Марка Ротка репрезентативне су за музику о којој пишем. Оне нису поједностављивање, напротив, оне су на себи својствен начин умножавање света. Шта је црвена боја? То није боја, то је симбол. Чега? Ероса или Танатоса? Марса или Венере? Страсти, афирмације живота или зла? Могућности за интерпретације су неисцрпне. Ротко нас заправо ставља у позицију слепих људи – сами морамо да стварамо облике, да стварамо приче, да посредством њих стварамо себе. Само је велика она уметност која изнова зрак одбије о огледало. То је и џез, он заслепи. У дионисијском самозабораву свест се, налик боји претопљеној течношћу, разлаже и бива као каша, стварајући тако нове нијансе које поредак, ипак, доводе у равнотежу.

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko in his studio

Mark Rothko in his studio

Препоруке: 1 , 2