Џез, лето и апстракције

Марк Ротко, „Број 8“, 1952.

Неподношљиво доба лета. Досада. Неподношљиви часови неподношљиво спорих поднева. Празнина. Смола између прстију као адекватна материја којом би се метафорички предочила немогућност концентрисања, усредсређивања воље, покретања, остварења било какве намере. Изнуреност. Несаница. Бесмисленост града. Бесмисленост колеричних нападних полуголих људи. Мусави тротоари, смрад између зграда. Празан јавни превоз, отуђена изборана и надута лица која отупело гледају кроз масно прозорско стакло. Соба као простор изгона, aли и једино уточиште. Зидови су ужи. Прашина, свуда прашина, одакле толико прашине? Без сећања, без мисли.  Дакле, све је другачије у односу на текст песме Summertime. Livin’ is not easy.

Сицилијанско село, плаво море, бескрај неба, стабло маслине, тамнопуто дете које иде за стадом. Пасторална слика света изгубљена је, лето више не асоцира на овакве призоре. Пасторала једино постоји у уметности, која је била и остала начин њеног потврђивања. У Аркадији нема Времена, али у стварности, бог Сатурн изнова ставља до знања да време ипак протиче. Свако померање казаљке Сатурнова је усна која се развлачи у кез. Иако време споро протиче, разлажући облике око себе, а додатно подржано врелином, оно протиче, остварује континуитет подједнако равномерно као и сваког другог дана, као и током сваког другог доба. Споро или пребрзо протицање времена ствар је утиска, лична и унутрашња категорија. Али, утисак је оно што подстиче мисаони ток да своју пузавицу распростре по празном папру. Асоцијације током неподношљивог времена досаде импровизације су форми у спиралном покрету. То је већ џез.

Могуће је направити поређење естетског доживљаја при рецепцији класичне и при рецепцији џез музике. Класична музика измешта из простора и времена, она доприноси да мисао буде иза, измештена у далеко и давно, у простор и време који су непојмљиви и вербално неисказиви. Реципијент има утисак да је он ту некада био, као пред коначан пад у сан искрсавају му попут слике, наговештаји који убрзо нестану. Када слушам класичну музику себе видим у соби високих зидова. Храпав бродски патос исте до пола обасјава директна светлост, половина је у пријатној тами. Мехури прашине споро круже кроз цев зрака. Доминира бела боја.

Када слушам џез музику искуство је другачије. Џез звук је за мене апстракција у равни слика Казимира Маљевича, Марка Ротка, Џексона Полока. У зависности од музичара могуће је и поређење са неким од поменутих сликара. Нема фигурације, све је боја. Боје прелазе међусобне границе и стварају својом какофоничном палетом нову боју. На тај начин утисци се гранају као вишећелијски организам. Џон Колтрејн упоредив је са апстракцијама Марка Ротка. Арт Блејки са Полоком. Мајлс Дејвис са Маљевичем. Неке џез композиције налик су Маљевичевим квадратима: то су јаке и круте форме. У неким другим композицијама, пак, ноте су растрзане и какофоничне као Полокова платна: све је у чину импровизације. Најзад, највећи број композиција јесу налик Ротковим сликама: безобалне и флуидне, налик океану.

Сигурна сам да од рођења слепи људи знају за боје, да их виде у сну и памте. Свест која садржи најбољу апстрактну уметност јесте свест слепих људи. Они a priori не могу стварност поимати као суму предметности. Слике Марка Ротка нису поједностављивање света. Напротив, оне су на себи својствен начин умножавање света. Шта је црвена боја? То није боја, то је симбол. Чега? Ероса или Танатоса? Марса или Венере? Страсти, афирмације живота или рата, уништења, ватре која, истовремено, уништава и прочишћује? Могућности за интерпретације су неисцрпне. Ротко нас, заправо, ставља у позицију слепих људи: сами морамо да стварамо облике, да стварамо приче, да, посредством њих, стварамо себе. У дионизијском самозабораву свест се, налик масној боји натопљеној течношћу, разлаже и бива као каша, стварајући нове нијансе.

Овај текст сума је мојих преокупација које су се спонтано, налик клупку кроз ходнике лавиринта, или телу умотаном у тепих, баш као у оријенталним бајкама, одмотавале последњих месеци. Лети не могу да слушам Моцартове концерте за клавир, то је немогуће у стањима када трење између субјекта и објекта не постоји, када, у мом случају, нема релације између свести и предмета. Свест је захваљујући неподношљивим врућинама tabula rasa о коју не могу да се лепе утисци, већ се, прикачени силом на њу, као вода са мокрог сунђера, сливају низ таблу, посустали од тежине. Но, ипак, нека могућност постоји и у томе: овај текст је написан а, претходно, неке асоцијације, нека размишљања, неки утисци су покренути. Битно је да свако има своју Сицилију у коју може да се склони. Моја Сицилија је уметност.

Mark Rothko