Ogledalo i senka, speculum i umbra, dva su česta motiva na autoportretima Vivijen Majer. Šta im je zajedničko? Svetlost, pojava koja doprinosi svakoj umetnosti. Međutim, nijednoj umetnosti konačna realizacija ne zavisi od svetlosti u meri kojoj zavisi fotografiji.
Oduvek sam se pitala, razgledajući fotografije ateljea umetnika, zašto u njima retko ima ogledala. Ono je, pored radnog stola, osnovni predmet koji bi svaki umetnik trebalo da ima, i nije instrument podilaženja taštini, već neophodan element scenografije. Važno je imati ogledalo jer je to način podsećanja na delfijski imperativ samospoznaje.
Ogledalo umnožava svetove i simbolički stvara rastojanja između njih. Ono je scenski prostor unutar scenskog prostora, svet u koji se ne može preći ali u koji se neprestano zaviruje. Gledati u sebe, u obrise svoga lica, a videti drugoga: ogledalo stoji tako kao opšti princip maske. U kakvoj su, stoga, vezi persona (maska) i ogledalo? „Ja, to su drugi“, poručuje nam ono. Otuda autoportreti.
Svet iza ogledala je svet senki. Senka, ili umbra, nije predstava nelagode koliko je anticipacija iste. Zahvaljujući svetlosti, senka je isprva bila čovekovo prvo ogledalo. Senka, forma mekih kontura, za čoveka koji bi je pred sobom ugledao, bila je ovaploćenje magijskog čina, religijskog iskustva, početak samospoznaje.
Senka predstavlja i početak spoznaje sopstvene konačnosti ali, istovremeno, i sopstvene beskonačnosti: nju je nemoguće nagaziti. Senka je odraz oblika koji se prikrivaju tako što nam se eksplicitno otkrivaju, želeći da budu prepoznati.
Senka je starije ogledalo od samog ogledala (predmeta), ona odražava oblike koristeći se drugačijom tehnologijom. Senka je sredstvo iluzije prirode dok je ogledalo čovekov izum. Uzajamnu vezu senke, ogledala i čoveka koji razgovara sam sa sobom pred ogledalom otkriva nam umetnost.
Živimo u dobu vizuelnih umetnosti, pre svega fotografije i filma. Izloženi smo informacijama uskladištenim u vizuelnoj formi, i često, a na osnovu metoda pogrešno, određenim fenomenima kulture pristupamo sa tog aspekta. Misli su nam zamenile slike koje se pred nama nižu. Ovo je doba potpune sekularizacije umetnosti. Instrumenti stvaranja, kao i galerijski prostori, udaljeni od nas nekoliko klikova. To je dobro i korisno. Međutim, sve je moguće bez previše truda. Nema iščekivanja, radoznalosti, istraživačkog rada. Umetnik koji je predmet interesovanja ne živi dugo u nama jer već u narednom trenutku nećemo odoleti da drugoj asocijaciji ustupimo nekoliko sati svog dana, asocijaciji koja će samo, kao kada domine jedna na drugu počnu da naležu, povlačiti za sobom drugu asocijaciju, pa treću, pa četvrtu, a suma svih biće neraspoređene informacije, retko bilo kakvo koherentno znanje. Možda je doba u kome se ostvarujemo prevrednovalo vrednosti pa je doprinelo da informacija postane znanje?
Umetnica o kojoj pišem nije želela da bude prepoznata, niti je želela da izlaže. Došli smo do njenih dela zahvaljujući internetu, najvećem i najposećenijem izlagačkom prostoru današnjice. Vivijen Majer rođena je 1. februara 1926. godine u Njujorku. Period rane mladosti provodi u Evropi. Po povratku u Ameriku živi u Njujorku gde radi kao dadilja. Iz Njujorka prelazi u Čikago, izdržavajući se i u tom gradu na isti način, zadržavajući navike pasioniranog čitanja dnevne štampe, sakupljanja isečaka, hodanja beskrajnim i dinamičnim ulicama na kojima bi fotografisala, umetnički dokumentujući skrivene trenutke megapolisa. Upotrebljene filmove nije razvijala. Istrošivši jedan film, umetnica bi ga zamenila drugim dok bi iskorišćeni materijal završavao u kutiji za odlaganje stvari. Na ulicama pomenutih gradova nastajale su njene fascinantne fotografije koje bi se dale opisati nazivima romana Albera Kosrija – Ljudi koje je bog zaboravio, Boje prljavštine, Siroti i gordi.
Njene fotografije izraz su snažne ukorenjenosti u dinamiku, duh i strukturu modernog grada. One nisu samo slika nedavne prošlosti već su dokument posredstvom koga se dopire do određenog istorijskog trenutka. Fotografije Vivijen Majer istorija su posvedočena, ne po nekom opštem merilu iz istorijskih knjiga, već po Vivijen Majer. Opšte saznajemo na osnovu pojedinačnog. Umetnica nije zabeležila istoriju, ona ju je stvorila. Njene fotografije vizuelni su narativ, reljef, trenutak života grada, zbir malih, svakodnevnih, ličnih istorija koje nas mogu vratiti nama samima, a prvenstveno naučiti nas da u kontekstu drugih gradova, bolje upoznamo sopstveni. Vivijen nam saopštava da ne postoji istorija Amerike već samo istorija svakog pojedinačnog Amerikanca. Ono što umetnicu ne čini pripadnicom svog vremena jeste ignorisanje mogućnosti da se skrene pažnja na sebe i na svoje delo posredstvom izložbi, štampanja monografija, medijske prisutnosti. Kao što sam naglasila, doba u kome živimo, doba u kome je Vivijen živela i stvarala, doba je izloženosti, doba apsolutne demokratizacije umetničkog rezultata. Ova umetnica je volela da posmatra, ali ne i da bude posmatrana.
Gledanje se uči, ono je proces, rezultat upornog mentalnog treninga. Vivijen nas uči da je gledanje veština. Sočivo foto-aparata onome ko ume da gleda poklanja način da izađe iz sveta, a da istovremeno ostane u njemu. Stoga, Majer je pravi primer nekoga ko je pripadao svetu, a da je svo vreme bio na diskretnoj udaljenosti od njega. Vivijen Majer otkrivena je 2010. godine. Tada sam prvi put, posredstvom bloga mladića koji je na aukciji kupio njene filmove, otkrila umetnost ove žene. Njene fotografije su opčinjavajuće, na osnovu njih se može napisati bezbroj kratkih priča, stilske vežbe radi.
Sve fotografije Vivijen Majer možete pogledati ovde
A . A . A 