Симболизам и минерали

tumblr_pjbe081dVv1wees83o2_1280

Густав Климт, „Јудита“, 1909. (детаљ)

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се металом и камењем прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива.

Аналогије прате сваки истраживачки рад. Управо наведени одломак песме Накит Шарла Бодлера поетска је илустрација теме која ће уследити. Недавно сам наишла на сајт посвећен минералима и док сам посматрала разнолике облике који настају под окриљем природе схватила сам колико је много пута раскидана веза између природе и уметнсти, заправо, непотребна. Природа ствара узвишене појавне облике који чекају око које ће се довољно дуго задржати на њима, око које ће уочити аналогије између њене уметности и човекове уметности. Та размишљања вратила су ме симболистичкој уметности, бечкој сецесији и периоду енглеске и француске декаденције с краја века.

Оскар Вајлд је 1889. године написао:

Моје искуство ми говори да што више проучавамо Уметност, то мање маримо за Природу. Уметност нам открива да природа заправо нема концепцију, открива нам њену необичну сировост, изузетну једноличност, њено стање потпуне недовршености.

Овај текст бавиће се преиспитивањем оваквог става уз помоћ визуелних допуна које ће уследити, као и књижевних дела чији би се садржај могао односити на мотиве који су заједнички и за Уметност и за Природу. Посматрајући фотографије минерала, који су пронађени на различитим местима наше планете, видела сам уметност у најузвишенијој форми. За разлику од уметности романтизма, посредством које сам открила природу, овде се десило супротно, посредством природе дошла сам до уметности.

Захваљујући природи вратила сам се уметности, тачније, делу Густава Климта. Лепоту форми на његовим сликама открили су ми разнобојни и разноформни минерали. Такође, сетила сам се Баруха Спинозе, његове теорије о божанству које еманира кроз природу са бескрајним бројем атрибута, од којих човеков ум поима само два: протежност и мишљење (материју и свест). Спиноза је направио дистинкцију: постоји Natura naturans (природа која ствара) и Natura naturata (природа која је створена). Ми на овом месту можемо говорити једино о природи која је створена – минералима чије је форме уметник поновио кроз своје дело и чије сам форме ја препознала, као креативни посматрач, у делу за које његов творац, можда, није имао интенција.

Густав Климт, „Јудита“, 1909. (детаљ)

Шарл Бодлер је двадесет година пре Оскара Вајла писао:

Лепо је увек бизарно. Нећу рећи да је вољно, свесно, хладно бизарно, јер би у том случају било чудовиште исклизнуло из шина живота. Кажем да лепо увек садржи помало бизарности и да га та бизарност баш и чини изузетно лепим.

Облици који окружују Климтове љубавнике, налик перлама и драгуљима којима је Бодлерова драгана била украшена, његовим савременицима могли су изгледати бизарно. Нама остају две могућности – или да их поимамо као декорацију или да у њима увиђамо аналогије са одређеним природним појавама. Ја сам у њима препознала, на начин бечке сецесионистичке уметности модификоване, форме упоредиве са шкољкама, минералима, каменчићима, оклопима корњача.

У роману Насупрот Жорис-Карл Уисманс је писао о слици Привиђење, француског сликара Гистава Мороа, на којој је приказана Салома како прелеше пред Иродом:

Она је сва одевена у златни накит, у сјајне минерале. Једна огрлица јој стеже попрсје попут оклопа и, као величанствени брош, чудесни накит прострељује својим муњама њене груди; доле ниже, опасана је и појасом који скрива горњи део бутина о које удара огромни привезак просипајући реку смарагдног драгог камења. Напослетку, на огољеном телу, између огрлице и појаса, трбух се савија, са урезаним пупком чија јамица изгледа као печат од оникса, беличастих тонова попут нокта ружичаста. Испод жарких светала која сијају око главе Претече, све избрушене драгуље обузима ватра; драгуљи оживљавају, исцртавају тело жене усијаним потезима; убадају је у врат, у ноге, у руке ватреним иглицама, црвени као жеравице, модри као млазеви гаса, плави као пламен алкохола, бели као зраци звезда.

Обнављање религијских тема одлика је књижевности декаднеције. Оне уметнике овог покрета занимају са естетског становишта. Импресије Римским царством на издисају (као у Верленовој песми Копњење), првим хришћанима, византијском орнаментиком, позним латинитетом, „варварским“ средњим веком у служби су преузимања религиозних компоненти и ритуала како би се естетизовале њихове одлике и прилагодиле сентименту епохе стваралаца а не продубила, појаснила или ревитализовала њихова значења. Визуелне одлике претходних доба у симболистичкој уметности биле би идеализоване и уметнику би послужиле као могућност за поновно откривање (или додавање) магијских и окултних елемената нечему што је припадало прошлости. Симболисти фаворизују присуство демонског у животу и уметности. У питању је естетизација зла, греха, окрутних и гротескних обличја.

Дез Есент, јунак Уисмансовог романа Насупрот, опремио је своју вилу на крају града оријенталним теписима, ретким издањима књига на латинском, Редоновим и Мороовим сликама, необичним биљкама, симфонијама парфема и – једном корњачом. Када се естети и декаденту тепих у салону учини безличним, он се, како би га визуелно оживео, одлучује за контраст који проналази у џиновској корњачи којој на оклоп инкрустрира безбројно драго камење. Одатле, светлост се преливала у мраку, стварајући визуелне фантазмагорије, симфонију боја, која је стајала у вили насупрот симфонијама мириса. Дез Есентова идеја била је да оклоп корњаче подсећа на визиготски шлем, он је желео да поновни сјај варварског мајстора. Треба ли нагласити да је корњача убрзо угинула?

Густав Климт, „Јудита“, 1909. (детаљ)

Естете покушавају да природу потчине уметности. Природа је безлична, ружна, неадекватна животу какав се жели и очекује. Идеал је вештачко јер време природе је прошло. Њени пејсажи су монотони и отужни, пред њима се безвољно и млако зева. Али драго камење и минерали позив су на сањарење посредством зачудних облика и необичних боја. У питању је неодређеност и двосмисленост. У питању је недокучивост жене са Медузиним осмехом која, одевена у драгуље, плеше и потчињава себи свог посматрача, својеврсног инсекта у немилости биљке месождерке. Њена тајна је смртоносна попут Саломиног плеса, попут покрета блуднице који асоцирају на кретања медузе и октопода. Цвеће и драго камење којима је окићена ту су због могућности стилизације, они су орнамент који угађа фантазији посматрача, као у поменутој Бодлеровој песми Накит:

Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, сво озарено њиме,
срећно ко што су каткад маварске робињице.

У роману Слика Доријана Греја Оскар Вајлд је писао о фасцинацији његовог јунака драгим камењем, детаљно га описујући:

Често би провео цео дан аранжирајући и премештајући разно драго камење у кутијама, као што је маслинасто зелени хризоберил који при светлости лампе постаје црвен, те симофан са сребрном нити у себи, те жути топази, те алеми јаркоцрвене боје са треперавим четворокраким звездама, пламеноцрвено циметово камење, наранџасти и љубичасти спинели и аметисти са наизменичним слојевима рубина и сафира. Волео је црвено-златни ћилибар и бисерну белину фелдспата, као и изломљену дугу млечног опала.

На Климтовој слици Јудита из 1909. године можемо уочити како је религиозна сцена тематизована на потпуно нов начин који је био својствен симболистичкој естетици. Слика распоредом елемената као да подражава форму мозаика. У њеном центру је Јудита, библијска јунакиња заслужна за смрт Светог Јована Крститеља. Поимање жене као отелотворења зла, тријумфа сатанског, искушења и греха овде је присутно, али на, чини се, естетски афирмативан начин. Жена је неодољива у својој окрутности, лепота, смрт и грех у њој су пронашли своју идеалну форму. Витким, кошчатим прстима Јудита немарно придржава врх Јованове косе. Њен поглед није фиксиран, он је слика самозаборава, усхићења и екстазе. Њене руке украшене су блиставим драгуљима, сјајним шареним каменчићима, њене хаљине пуне су драгоцености и позлате. Слика, са јасном намером свог творца или без ње, у ум посматрача евоцира прилику византијске царице Теодоре чији величанствен мозаик краси зид базилике Сан Витале у Равени. Византија која блиста под златним куполама цркви, своју слику, оживљену новим формама, препознаје почетком 20. века у уметности симболизма и бечке сецесије.

tumblr_72b53539b9adf288b8ba40f1a6bb85d0_6073f6ef_1280

Густав Климт, „Пољубац“, 1907.

У питању су могућности рецептивне имагинације. Посматрач, чији је ум склон слободи асоцијација и синестезијских доживљаја, чији је ум жељан путовања и урањања у тамна и густа мора маште, одабраће минерале, њихов сјај и светлосни прелив као могућност за стварнији, снажнији, дубљи, тајновитији свет аналогија. Компатибилност представљених слика и цитата не мора нужно бити подударна са минералним облицима, али нека демон аналогије не изостане. Сличности између уметности коју је створио човек и уметности коју је створила природа (без свести какву је уметник морао имати), чине се уочљивим и потврђују тезу да велики уметник понавља тенденције космоса. Једна од њих је да се стално шири. Томе доприноси лепота коју уметник проналази и потврђује кроз стваралаштво. Боје и звуци, слике и мириси зазивају једни друге у шуми симбола, а уметник открива, или ствара, њихова сагласја.

Цитати: 

Шарл Бодлер, „Накит“, превео Бранимир Живојиновић, у: Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, стр. 131.

Шарл Бодлер, „Сагласја“, превео Борислав Радовић, у: Шеснаест цветова зла Шарла Бодлера, превео Борислав Радовић, Трећи Трг/Часопис Поезија, Београд, 2011, стр. 7.

Оскар Вајлд, Слика Доријана Греја, превео Лазар Мацура, Народна књига, Београд, 2004.

Жорис-Карл Уисманс, Насупрот, превео Живојин Живојновић, Укронија, Београд, 2005.

Умберто Еко, Историја лепоте, превела Душица Тодоровић-Лакава, Плато, Београд, 2004.

Препоруке: 1 , 2 , 3 , 4