Симболизам и минерали

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се металом и камењем прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива.

Аналогије прате сваки истраживачки рад. Управо наведени одломак песме Накит Шарла Бодлера поетска је илустрација теме која ће уследити. Недавно сам наишла на сајт посвећен минералима и док сам посматрала разнолике облике који настају под окриљем природе схватила сам колико је много пута раскидана веза између природе и уметности непотребна. Природа ствара појавне облике који чекају око које ће се довољно дуго задржати на њима, око које ће уочити аналогије између њене и човекове уметности. Та размишљања вратила су ме симболистичкој уметности, бечкој сецесији и периоду енглеске и француске декаденције с краја века (fin de siècle).

Оскар Вајлд је 1889. године писао:

Моје искуство ми говори да што више проучавамо Уметност, то мање маримо за Природу. Уметност нам открива да природа заправо нема концепцију, открива нам њену необичну сировост, изузетну једноличност, њено стање потпуне недовршености.

Овај текст бавиће се преиспитивањем оваквог става уз помоћ визуелних допуна које ће уследити, као и књижевних дела чији би се садржај могао односити на мотиве који су заједнички и за Уметност и за Природу. Посматрајући фотографије минерала, који су пронађени на различитим местима наше планете, видела сам уметност у најузвишенијој форми. За разлику од уметности романтизма, посредством које сам открила природу, овде се десило супротно, посредством природе дошла сам до уметности.

Захваљујући природи вратила сам се уметности, тачније, делу Густава Климта. Лепоту форми на његовим сликама открили су ми разнобојни и разноформни минерали. Такође, сетила сам се Баруха Спинозе, његове теорије о божанству које еманира кроз природу са бескрајним бројем атрибута, од којих човеков ум поима само два: протежност и мишљење (материју и свест). Спиноза је направио дистинкцију: постоји Natura naturans (природа која ствара) и Natura naturata (природа која је створена). Ми на овом месту можемо говорити једино о природи која је створена – минералима чије је форме уметник поновио кроз своје дело, или их унутар њих употребио, и чије сам форме ја препознала, као креативни посматрач, у делу за које његов творац, можда, није имао интенција.

Шарл Бодлер је двадесет година пре Оскара Вајлда писао:

Лепо је увек бизарно. Нећу рећи да је вољно, свесно, хладно бизарно, јер би у том случају било чудовиште исклизнуло из шина живота. Кажем да лепо увек садржи помало бизарности и да га та бизарност баш и чини изузетно лепим.

Облици који окружују Климтове портретисане, налик перлама и драгуљима којима је Бодлерова драгана била украшена, његовим савременицима могли су изгледати бизарно. Нама остају могућности да их поимамо као декорацију, као веома оригинално виђење, или да у њима увиђамо аналогије са одређеним природним појавама. Ја сам у њима препознала, на начин бечке сецесионистичке уметности модификоване, форме упоредиве са шкољкама, минералима, каменчићима, оклопима корњача. Не само да је Климт био творац специфичне линије, корисник оригиналне комбиноване технике, већ је био и творац специфичне естетике, једног новог виђења женске сексуалности и сензуалности.

Густав Климт, „Девојка која игра“, 1910.

У роману Насупрот Жорис-Карл Уисманс је писао о слици Привиђење француског сликара Гистава Мороа, на којој је приказана Салома која плеше пред Иродом. Јудита и Салома су и Климтове омиљене фаталне жене, оне које својим опијеним оријенталним очима блазирано уздишу „Главе ће се котрљати!“. Њихову дескрипцију, сходно поменутим аналогијама, и потребама за имагинативном опализацијом у виду креативног доживљаја уметности, можемо упоредити са наредним Уисмансовим редовима, чије давно прапорекло сјаја и звецкања наслућујемо у роману Саламбо Гистава Флобера.

Она је сва одевена у златни накит, у сјајне минерале. Једна огрлица јој стеже попрсје попут оклопа и, као величанствени брош, чудесни накит прострељује својим муњама њене груди; доле ниже, опасана је и појасом који скрива горњи део бутина о које удара огромни привезак просипајући реку смарагдног драгог камења. Напослетку, на огољеном телу, између огрлице и појаса, трбух се савија, са урезаним пупком чија јамица изгледа као печат од оникса, беличастих тонова попут нокта ружичаста. Испод жарких светала која сијају око главе Претече, све избрушене драгуље обузима ватра; драгуљи оживљавају, исцртавају тело жене усијаним потезима; убадају је у врат, у ноге, у руке ватреним иглицама, црвени као жеравице, модри као млазеви гаса, плави као пламен алкохола, бели као зраци звезда.

Преткиња Уисмансове Саломе, како то уочава и наводи Марио Прац, јесте сестра краљице од Сабе у Флоберовом роману Искушење Светог Антонија:

Њена хаљина од златног броката, правилно подељена наборима од бисера, жада и сафира стеже јој струк у узак појас, изражен апликацијама у боји, које представљају дванаест знакова Зодијака… Њени широки рукави, украшени смарагдима и птичијим перјем допуштају да се њена нага мала округла рука потпуно види… Раван златни ланац, који јој пролази испод браде, пење се уз њене образе, увија у спиралу око косе посуте плавим прахом; затим, поново силазећи, додирује јој рамена и на њеним грудима је причвршћен за шкорпију од дијаманата која пружа јеик између њених дојки.

Обнављање религијских тема одлика је књижевности декаденције. Оне уметнике овог покрета занимају са естетског становишта. Фасцинације Римским царством на издисају (као у Верленовој песми Копњење), уметношћу првих хришћана, византијском орнаментиком, позним латинитетом, „варварским“ средњим веком у служби су преузимања религиозних компоненти и ритуала како би се естетизовале њихове одлике и прилагодиле сентименту епохе стваралаца а не продубила, појаснила или ревитализовала њихова значења. Визуелне одлике претходних доба у симболистичкој уметности биле би идеализоване и уметнику би послужиле као могућност за поновно откривање (или додавање) магијских и окултних елемената нечему што је припадало прошлости. Симболисти фаворизују присуство демонског у животу и уметности. У питању је естетизација зла, греха, окрутних и гротескних обличја.

Дез Есент, јунак Уисмансовог романа Насупрот, опремио је своју вилу на крају града оријенталним теписима, ретким издањима књига на латинском, Редоновим и Мороовим сликама, необичним биљкама, „симфонијама парфема“ и једном корњачом. Када се естети и декаденту тепих у салону учини безличним, он се, како би га визуелно оживео, одлучује за контраст који проналази у џиновској корњачи којој на оклоп инкрустрира безбројно драго камење. Одатле, светлост се преливала у мраку (та корњача са драгим камењем на оклопу може визуелни пандан поменутој опализацији, нека врста њене проширене метафоре, јер као што се кроз драги камен (опал) преливају боје и светлуцања, у књижевном делу се преливају значења речи и слика па је отуда свако уметничко дело та Уисмансова корњача), стварајући визуелне фантазмагорије, симфонију боја насупрот поменутим симфонијама мириса. Дез Есентова идеја била је да оклоп корњаче подсећа на визиготски шлем, он је желео да поновни сјај варварског мајстора. Треба ли нагласити да је корњача убрзо угинула? Барбе д’Орвили је поводом те књиге написао:

Пишући аутобиографију свог јунака, Уисманс не само да на посебан начин исповеда једну изопачену и усамљену личност него, истовремено, пише историју болести друштва иструлелог од материјализма… Свакако, да би могао да се створи декадент такве снаге и да би у људској глави могла да се роди књига као што је Уисмансова, било је заиста потребно да ми постанемо то што јесмо – раса у својим последњим часовима.

То се дешава када естете покушају да природу потчине уметности. Природа је, кажу они, безлична, ружна, неадекватна животу какав се жели и очекује. Идеал је вештачко јер време природе је прошло. Њени пејзажи су монотони и отужни, пред њима се безвољно и млако зева. Али драго камење и минерали позив су на сањарење посредством зачудних облика и необичних боја. У питању је неодређеност и двосмисленост. У питању је недокучивост жене са Медузиним очима и Сфингиним равнодушно презривим осемехом која, одевена у драгуље, плеше и потчињава себи посматрача, својеврсног инсекта у немилости биљке месождерке. Њена тајна је смртоносна попут покрета блуднице који асоцирају на кретања медузе или октопода. Цвеће и драго камење којима је окићена ту су због могућности стилизације, они су орнамент који угађа фантазији посматрача, као у поменутој Бодлеровој песми Накит:

Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, сво озарено њиме,
срећно ко што су каткад маварске робињице.

У роману Слика Доријана Греја Оскар Вајлд је писао о фасцинацији драгим камењем, детаљно га описујући:

Често би провео цео дан аранжирајући и премештајући разно драго камење у кутијама, као што је маслинасто зелени хризоберил који при светлости лампе постаје црвен, те симофан са сребрном нити у себи, те жути топази, те алеми јаркоцрвене боје са треперавим четворокраким звездама, пламеноцрвено циметово камење, наранџасти и љубичасти спинели и аметисти са наизменичним слојевима рубина и сафира. Волео је црвено-златни ћилибар и бисерну белину фелдспата, као и изломљену дугу млечног опала.

На Климтовој слици Јудита из 1909. године можемо уочити како је религиозна сцена тематизована на потпуно нов начин који је био својствен симболистичкој естетици. Слика распоредом елемената као да подражава форму мозаика. У њеном центру је Јудита, библијска јунакиња заслужна за смрт Набукодназаровог војсковође, Холоферна (видети Китсову песму Набукодназар ружан сан је снио). Климта не занима религијски аспект слике и старозаветна прича колико сам приказ жене која држи муку одсечену главу. Таиконолошки важна сцена присутна је у западној уметности још од ренесансе и барока. Уметници симболизма, с краја века, „црног романтизма“ поимају жену као отелотворење окрутности, што је све супротно од романтизма с његовог почетка, који воризује окрутног заводника, Сатану, бајроновског јунака. Зло, тријумф сатанског искушења и греха, овде је присутно на естетски афирмативан начин. Жена је неодољива у својој окрутности, лепота, смрт и грех у њој су пронашли своју идеалну форму. Витким, кошчатим прстима Јудита немарно придржава врх Холофернове косе (али то може бити и Салома која придржава главу Светог Јована Крститеља). Њен поглед није фиксиран, он је слика самозаборава, усхићења и екстазе. Њене руке и врат украшени су блиставим драгуљима, сјајним шареним каменчићима, њене хаљине пуне су звечећих драгоцености и позлате. Слика евоцира прилику византијске царице Теодоре чији величанствен мозаик краси зид базилике Сан Витале у Равени. Византија која блиста под златним куполама цркви, своју слику, оживљену у новим формама, и духовно преображену, препознаје у уметности касног романтизма, декаденције, симболизма и бечке сецесије. Вагнерова музика и Бодлерова естетика су теоријске премисе за овакво сликарство. Уметници конструишу своје слике као симфонијске поеме, претрпавајући их упадљивим украсима. Они користе Оријент, пејзаж или ентеријер, као обојену атмосферу, као пудер густ и магличаст хоризонт својих фантазија.

Густав Климт, „Бетовенов фриз – Горгоне“, 1902. (детаљ)

У питању су могућности рецептивне имагинације. Посматрач, чији је ум склон слободи асоцијација и синестезијских доживљаја, чији је ум жељан путовања и урањања у тамна и густа мора маште, одабраће минерале, њихов сјај и светлосни прелив као могућност за стварнији, снажнији, дубљи, тајновитији свет аналогија. Компатибилност представљених слика и цитата не мора нужно бити подударна са стварном причом о минералним облицима, али нека демон аналогије не изостане. Сличности између уметности коју је створио човек и уметности коју је створила природа (без свести какву је уметник морао имати, дакле, органски, спонтано, слободно), чине се уочљивим и потврђују тезу да велики уметник понавља тенденције космоса. Једна од њих је да се стално шири. Боје и звуци, слике и мириси зазивају једни друге у шуми симбола, а уметник открива њихова сагласја.

Цитати: 

Шарл Бодлер, „Накит“, превео Бранимир Живојиновић, у: Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

Шарл Бодлер, „Сагласја“, превео Борислав Радовић, у: Шеснаест цветова зла Шарла Бодлера, превео Борислав Радовић, Трећи Трг/Часопис Поезија, Београд, 2011.

Оскар Вајлд, Слика Доријана Греја, превео Лазар Мацура, Народна књига, Београд, 2004.

Жорис-Карл Уисманс, Насупрот, превео Живојин Живојновић, Укронија, Београд, 2005.

Умберто Еко, Историја лепоте, превела Душица Тодоровић-Лакава, Плато, Београд, 2004.

Марио Прац, Агонија романтизма, превела Цвијета Јакшић, Нолит, Београд, 1974.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A