У почетку беху Море и Тишина: Масао Јамамото и Џон Зерзан

Тишина је тако прецизна. Марк Ротко

Сви предмети говоре језиком који се може дешифровати само у потпуној тишини. – Емил Сиоран

Тишина и Море нераскидиво су повезани. У раним јутрима небо их одражава и доприноси хармонији. Тако је било у почетку: безброј могућности у празнини. У одсутности је пут ка самостварању.

Пронашли смо је. Кога? — Вечност.
To је море које одмиче, заједно са сунцем.

писао је Артур Рембо, писали су многи у њему препознајући рељефе својих лица. Пред основним елементом протерана је свака присутност, јер пред њим, свака појава  је кап, песма тек стих. Пред морем, све је хаику.

Фотографије малог формата дело су јапанског уметника Масао Јамамота (Masao Yamamoto) рођеног 1957. године у Јапану. Џон Зерзан (John Zerzan), амерички мислилац и припадник покрета анархо-примитивиста, рођен је 1943. у држави Орегон. Два савременика кроз различите медије сведоче о суштински истој потреби – повратку Тишини и Мору.

Џон Зерзан у есеју „Море“ пише:

У дубини леже лепота и музика; њено неодољиво гибање одише неупоредивом снагом, неуморним духом слободе. Томас Мертон је у свом дневнику из 1952. записао да је сваки морски талас слободан. Могли бисмо трагати за срцем које би било као море: увек отворено и слободно.

Тишина је разастрта над празнином, над морем и обалама. Зерзан у есеју „Тишина“ пише:

Тишина није само одсуство нечег другог. Иза захтева за обновом тишине налази се жеља за новим почетком на плану перцепције и културе. Зен подучава да се тишина никада не мења.

Масао Јамамото у интервјуима наглашава да су његове слике намерно малог формата – скромне и порубљене, баш налик сећањима. Када излаже своје фотографије, он их ређа тако да се од редоследа може начинити неки наратив. Сваком новом изложбом тај наратив је другачији, јер је и редослед фотографија на зиду другачији.

И Јамамотове фотографије и Зерзанова мисао покушај су обнове Тишине или истицања њене важности. Говор је често ексцес, немир, неодговарајуће средство правог разумевања.

Најјаче страсти сазревају тихо, у највећој дубини. Како бисмо иначе најречитије изразили поштовање према мртвима, најбоље пренели интензивну љубав, дошли до својих најдубљих мисли и визија или на најдиректнији начин окусили неискварени свет?

Најзад, када смо код Мора и Тишине, чини нам се да је овој скромној антологији цитата значајно и придружити Кејт Шопен, америчку књижевницу која је у свом роману Буђење, управо писала о томе, поистовећујући емоционалне прелазе и нијансе своје јунакиње са природним појавама око ње, светлошћу и морем.

У њој је нејасно почела да се рађа извесна светлост – светлост која јој указује на пут, а уједно забрањује њиме крене.

Али почетак свега, посебно света, мора бити неодређен, замршен, несређен и изузетно узнемирујућ. Колико мало нас уопште изрони из тог почетк! Колико душа нестане у том метежу!

Глас мора је заводљив; непрекидно шапуће, звецка, мрмља позивајући душу да накратко залута у поноре осаме; да се изгуби у лавиринту унутрашњег дубоког размишљања.

Глас мора обраћа се души. Додир мора је чулан, обухвата тело својим влажним, присним загрљајем.

Напомена: Сви цитати Џона Зерзана дати су у преводу Алексе Голијанина. Сви цитати Кејт Шопен дати су према преводу Гордане Кораћ.

 

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A