Последње позирање Мерилин Монро

Портрети Мерилин Монро које је начинио Берт Стерн

Петог августа 1962. године Мерилин Монро пронађена је мртва. Непуна три месеца раније, 19. маја 1962, отпевала је Happy Birthday, Mr. President Џону Кенедију. То је био вокални увод у последње позирање. Визуелни је уследио са фотографисањем за магазин Vogue. Неколико недеља пре смрти, Норма Џин Бејкер састала се у хотелу Bel-Air са америчким фотографом Бертом Стерном. Каснила је пет сати. Берт имао довољно времена да купи шампањац.

Одакле црвене мрље у облику латиничног слова X? Мерилин их је направила, али не лаком за нокте, већ обичним црвеним маркером. Глумица није одобрила ниједну од ових фотографија, о чему и сведочи акт прецртавања. Није јој се допало како је изгледала, ожиљак од недавне операције на средини стомака био је видљив (изричито је захтевала од Стерна да га уклони каснијом обрадом, што он није учинио). Пијанство је очигледно. Умор и отупелост, то су доминантна стања које најфотогеничније лице двадесетог века oдаје. Оно, из секунде у секунд, поприма готово гротескно обличје, изопачено, злослутно увијеног осмеха, баш као што је и сва каснија, неслућено бестијална конзумација њеног лика. Та конзумација се огледа у декору тинејџерских соба (поред којих свакодневно пролазим), отирача за ципеле (испред станова у које сам улазила), шоља за кафу (из којих сам пила) и свакаквих других, и у новчаном и у естетском смислу јефтиних и беспотребних предмета. И даље учествујемо у експлоатацији лица Норме Џин Бејкер.

Kaда су Берта Стерна после њене смрти питали какав је утисак на њега оставила приликом снимања, одговорио је: „She came alone without makeup. She was gorgeous. I was shocked she was so fit. She was wonderful for photography“. На последњим фотографијама, за разлику од Стерновог утиска, Мерлин Монро изгледа као дух, тело које се бестежински пробија кроз вео сопствене лабилне свести. Крст начињен црвеним маркером акт је разапетог духа који верније него Стерн предочава гледаоцима своје право лице. Најрелевантније за ову причу податке о животу глумице читала сам у књизи Историја љубавница Елизабет Абот. У наставку текста цитирани су одломци, кратки резови који, баш као и приложене фотографије, из цитата у цитат формирају нову слику лица које и даље обожавамо да злостављамо.

Мајка Мерилин Монро доживела је нервни слом и морала да се хоспитализује. Дијагностификована је као параноични шизофреничар. Норма Џин одведена је, уз гласан отпор, у Дом за децу без родитеља и постала сироче број 3463.

Норма Џин је одрастала у тешком сиромаштву. Њене хранитељске породице биле су сиромашне, и бориле су се против велике кризе тако што су примале сирочиће под свој кров. Увек је била последња у реду за недељно купање у заједничкој води и прва коју су кривили ако нешто није у реду.

У цркви Норма се борила са необичном маштаријом – да жели да скине одећу и да стоји гола пред Богом и људима. Ова фантазија није код ње изазивала „никакав осећај стида или греха… Маштање о томе како ме људи гледају помогло ми је да се осећам мање усамљено… Стидела сам се одеће коју сам носила – вечита избледела плава униформа сиромаштва. Гола, била сам као и све остале девојке.“

На врхунцу популарности, упустила се у непромишљену везу са великом звездом бејзбола, Џоом Димаџом. Иако је Џо био опсесивно љубоморан и посесиван, и жестоко се противио њеном начину живота, венчали су се 14. јануара 1954. У нападима љубоморе и фрустрираности, Димаџо није штедео ни на речима ни на песницама. Брак, кратак и очајнички несрећан, завршио се разводом, који је покренут 3. октобра 1954.

Драмски писац Артур Милер, следећи муж, био је подједнако успешан као и Џо Димаџио, и подједнако неприкладан – чудо како је успео да угуши свој здраворазумски предосећај пропасти и да се, у јуну 1956, ипак венча са њом. Али творац Вилија Ломана, лика из драме Смрт трговачког путника, био је опчињен сензуалном лепотом. „Она је такав магнет који у мужјацима изазива основне инстинкте“, дивио се у чуду. Његовој сестри чинило се да Мерлин блиста од радости, што мора да је било тачно. На полеђини слике са венчања, Мерлин је написала: Нада. Нада. Нада.

Режисери и колеге са којима је радила жалили су се да све чешће греши, да увек касни а да се понекад и не појави, да је непристојна, својевољна, дезоријентисана, да није у стању да запамти једноставне реплике. Тони Кертис, који је морао сатима да је чека свакога дана када су снимали Неки то воле вруће, љутито се жалио да после четрдесете клапе исте романтичне сцене, љубити Мерлин пружа исти осећај као љубити Хитлера.

Мерилин је сад почела да се усредсређује на Џ.Ф.К.-ја који је био удобно смештен у Белој кући. Упознала га је средином педесетих, преко његовог шурака Питера Лофорда, који је имао и улогу сводника аматера за Кенедија и армију сексипилних глумица расположених за секс. На известан начин, Мерлин и Џек били су добар спој. Обоје су достигли сам врх својих професија. Неустрашиво су се упуштали у ризике. Били су гламурозни миљеници медија којима је цео свет завидео. Били су бестидно промискуитетни и у свакој афери која је подсећала на везу тражили емоције и потврде сопствене вредности. Обоје су тражили и привлачили пажњу. И у заједничкој потреби да се докажу кроз сексуално освајање, посегли су једно за другим и хвалили се о свом успеху. Међутим, Мерилин је била болесна жена која се упустила у немогућу мисију да нађе мужа и љубавника који ће јој бити и отац. Њена нестабилност и веома лабилно ментално здравље, као и зависност од лекова, није било никаква тајна, најмање Џ.Ф.К.-у.

Без обзира на то да ли су били у Белој кући, где су је неки гости видели, или у хотелу Карлајл, или, најчешће, у дому Лофордових, Мерилин и Џ.Ф.К. увек су били окружени његовим пајташима или колегама. По њиховим причама, увек је била одевена само у грудњак или комбинезон боје шампањца, и потпуно омамљена. Облачила се увек врло сугестивно, сасвим очигледно није носила гаћице, имала је чупаву косу, али је увек била толико сексипилна да је поглед на њу одузимао дах – богиња секса са својим љубавником, председником САД.

Иста она Мерилин која није могла да устане из кревета и која је бркала и заборављала реплике, испланирала је свој наступ на љубавниковој прослави до најситнијег детаља. Наложила је свом модном креатору, Жан-Лују, да јој сашије спектакуларну хаљину боје коже од провидне свиле, опточену огромним лажним дијамантима; била је толико тесна да је морала да се нашива на голо тело. Преко хаљине носила је бунду од хермелина, а плаву косу натапирала тако да јој локнице шармантно падају преко лица.

Чак и на овако важан догађај Мерилин је каснила. Када се коначно појавила, после духовите најаве Питера Лофорда као „жене која ће и на небо каснити, Мерилин Монро“ на сцени се појавила нестварна визија жене. Мерилин је отпевала песму, посебно компоновану за ту прилику, и маса је одушевљено аплаудирала. Џ.Ф.К. се попео до ње на бину и изјавио да „сада, пошто му је отпевана рођенданска песма на тако чедан и здрав начин, може мирне душе да се повуче из политике“. Те ноћи Мерилин је провела два сата са Џ.Ф.К.-ом. Више га никад није видела.

Мерлин, још увек понета успехом који је доживела на рођенданској прослави, сигурна у моћ своје лепоте и непоновљивог тела, чврстих дугих ногу, пуних груди и обле задњице којој се Џ.Ф.К. посебно дивио: „Какво дупе!“, уздисао је. То феноменално дупе није могло да схвати зашто је одједном само отписана.

И Мерилин је била страховито љута и дубоко повређена. „Баш бих могла да одржим конференцију за штампу. Имала бих штошта да кажем!“, рекла је свом пријатељу Роберту Слејцеру. „Испричаћу све што имам на ову проклету тему! Сад ми је сасвим јасно да су Кенедијеви добили од мене све што су хтели и после наставили да живе свој живот!“

Умрла је 4. августа, пре него што је успела да проговори, од превелике дозе барбитурата, за које се не зна ко јој је дао – можда их је сама узела, можда јој је неко помогао. Необично је то што, иако су бројни докази у вези са Мерилином смрћу уништени или су нестали, потрага и жеља за правом истином и даље траје.

Извор: Елизабет Абот, Историја љубавница, превеле Зиа Глухбеговић, Наташа Каранфиловић, Милана Тодоресков, Бојана Вујин, Геопоетика, Београд, 2007.