Годишња доба и уметност: Ђузепе Арчимболдо и Антонио Вивалди

Једна од очекиваних аналогија када мислимо и говоримо о годишњим добима као стваралачкој теми јесте и ова која се односи на два Италијана, на Ђузепеа Арчимболда и Антониа Вивалдија. Сваки се, на начин своје уметности, позабавио симболичким потенцијалом промена годишњих доба. Када сам у есеју о Стравинском, Елиоту и Орфу (линк) писала о пролећу, о одступу поменутих уметника од традиционалних поимања тог годишњег доба, указала сам на чињенице које разликују дела уметника 20. века од њихових традиционалних узора. Оба уметника о којима ћу овом приликом писати припадају традицији, бар у хронолошком смислу, иако, истовремено, и превазилазе њене задате оквире посредством мисаоне и формалне проблематизације самог феномена.

Арчимболдо, као и касније Вивалди, подрива пасторалну слику света, толико омиљену на платнима својих савременика. Изневерити очекивања реципијента, условљена традиционалним очекивањима и навикама перцепције, услов је за корак напред на праволинијској равни историје уметности. Одступ од традиције истовремено је и иронична афирмација исте. Круте портрете племства Арчимболдо оживљава духовитим освртом на њихове личности које представља посредством композитних лица састављених од цвећа, поврћа, воћа, живине или дивљачи.

Антонио Вивалди концерт за виолину Четири годишња доба компонује 1723. године. Идејни аспект његових композиција ближи је добу које треба да уследи: романтизму. Три композиције у оквиру става Лето у потпуности изневеравају традиционална очекивања која и данашњи слушаоци везују за то годишње доба. У Вивалдијевој интерпретацији лето није доба доколице и безбрижности већ је прожето сетом, оно је доба које најављује. Та најава промене разоружава, чини да несталну и пролазну слику света, брзу промену лица природе, посматрач доживи са дозом меланхоличне резигнације. Лето је лепа маска коју ће ветрови и кише убрзо разоткрити. Испод ње ми ћемо угледати смежурано лице јесени. Смрт је друго лице природе, поред оног примарног, стваралачког, и подједнако је заступљено у циклусу сталне промене, опадања и поновног обнављања, циклусу у коме се и огледа кружност времена.

Гротеска је термин који не треба превидети када говоримо о Арчимболдовом сликарству. Спој неспојивог, искривљени осмех, кез, зачудност, противречност пропорцији условљеној класичним каноном одликују гротеску. У том прелазу, изненадном и неприметном, понекад и злослутном, види се да су гротескна обличја инхерентна природи, да она нису само резултат слободне игре уобразиље посматрача. Приказ смене годишњих доба јесте, стога, memento mori које природа исписује њој примереним језиком. Како је човек део њенога лица, односно њених циклуса, ти преображаји морају се односити и на њега.

Ђузепе Арчимболдо, „Пролеће“, 1573.

Ђузепе Арчимболдо, „Лето“, 1573.

Ђузепе Арчимболдо, „Јесен“, 1573.

Ђузепе Арчимболдо, „Зима“, 1573.

Свакој од четири Вивалдијеве композиције претходи поетски увод.

ПРОЛЕЋЕ

Пролеће је ту, веселих птичица
дочекује га пој;
лахор лагано дува,
извор пева жубор свој.

Олује и муње преко
плаветнила раскрилише
црње од ноћи своје плаштеве;
али мир поново наступи и
птичице ускладише
још једном у хору своје
сложне гласове.

На цветној пољани, уљуљкани
замором лишћа,
одмарају се пастир и пас му
верни.

Разлежу се весели звуци фруле,
нимфе и пастири плешу
у славу раскошног пролећа.

ЛЕТО

Лето је стигло, спремно, окупано
топлином, но брзо се уздиже
ветар и најави неизбежну олују
која ће распарати небо и угрозити
жетву.

Неумољив сунчев пламен
мори човека
и његова стада, у огањ
претвара шуму.

Грлица и штиглић одговарају
једноличном зову кукавице.
Ветрић певуши кад се у тај час
северац заковитла и глас му
претвори у прах.

Пастиру сузе у очи натера страх,
престраши га олуја што према
њему хрли.

Страх од олује,
уза слепо зујање
помахниталих мушица,
кида његове уморне удове
жељне одмора.

Ах! Колико су само те
зебње тачне.
Небеса подрхтавају и горе
док град поносно класје носи.

ЈЕСЕН

Без икаквих примисли, јесен је
празник обновљене плодности!
Песмама и плесовима људи
захваљују госпођи Природи на
њезиној поновној дарежљивости.

Плесом и песмом сељаци
обилну славе жетву.
И многи, опијени,
тако у сан утону.

У ваздуху је оштрине све мање
ово је доба што позива на песму,
на плес,
на одмор.

У нову зору, ловац креће
трагом дивљачи
са својим рогом, пушком и
псима.

Плен бежи,
буком престрашен.
Рањен, жели побећи но исцрпљен
умире.

ЗИМА

Хладно годишње доба није
увек и доба мировања и
тишине. Пуно радости, ово
ледено раздобље мало-помало
најављује препород.

Дрхтати услед залеђеног снега,
под снажним ударцима северца;
трчати ударајући о тло
цвокоћући зубима.

Седети покрај ватре, сретан и спокојан
док вани киша натапа земљу,
ходати лаганим корацима по леду,
опрезно; окренути се,
оклизнути, пасти.

Изнова устати
и трчати
до отворене рупе.
Чути срџбу разбеснелих ветрова
ево зиме
са својим радостима.

Вивалдијево дело састоји се од четири композиције. Свака композиција репрезент је једног годишњег доба. Ту репрезентацију она остварује нотама, средствима која су инхерентна уметности музике. Дакле, реч је о сугестивној и подражавалачкој страни звука. У оквиру једне композиције постоје три става. Тако је и са управо наведеним поетским предговорима. У оквиру сваке композиције преовлађују три стања: увод, кулминација и затишје. У оквиру сваког доба предочена је смена која полази од уобичајене представе, преко нарушавања исте, све до коначног резултата: хармоничне синтезе и поновног почетка. Кружење је и на тај начин сугерисано.

Пролеће је представљано и доживљавано као безбрижно доба сво док га Елиот није деконструисао са чувеним стихом Април је најсуровији месец. Но, на овом примеру можемо уочити да је поменуте деконструкције било и пре модернизма. Шаренолико и љупко огледало изненада ће нарушити киша. Цвеће ће бити угажено и превладаће блато. Оно ће својом грозном бојом нарушити ведре боје а грмљавина ће заглушити цвркут птица. Лето је доба доколице, безбрижности, најаве плодности која ће с јесени бити досегнута. Но, лето је и слика постепене деградације. Јесен је зденац плодности али и доба мекшег зрака, увелог лишћа и хладнијих ветрова. Слушалац има представу о зими као добу потпуног замирања. Звуци Вивалдијевих композиција, као и поетски увод који им претходи, изневеравају ово очекивање. Зима је окрепљујуће доба али лако је оклизнути се и повредити, лед којим пешак прелази преко залеђене реке може пући.

Поетски предговор композитору је послужио као средство којим ће слушалац лакше визуелизовати звуке композиција, али и без њих, уколико само слушамо концерте, снага слика коју Вивалди ствара је задивљујућа. Арчимболдо персонификује годишња доба представљајући их у виду портрета, многи плодови, карактеристични за одређено доба, скупа чине лице. Упркос појединачној лепоти плодова, они творе, постављени заједно, на окупу, једно гротескно лице, али ни застрашујуће ни смешно. Ми га доживљавамо више као начин на који нам сликар сведочи о својој машти али и о декаденцији доба, о маниризму и надолазећем бароку који је ове теме често користио. Арчимболдови савременици сматрали су ова дела салонском разонодом. Она се уклапају у моду кабинета куриозитета које тих година формирају Хабзбурзи али и у шири контекст његовог стваралаштва. Измислио је, према казивањима, за потребе дворске забаве немачких царева, карусел. Дизајнирао је грбове, амблеме, таписерије, украшавао намештај. Најзад, како Ролан Барт примећује у свом есеју о Арчимболду (линк), он се користио сликом како би испитао природу језика, поигравајући се са синонимима и хомонимима. Лик Јесени има око које је сачињено од мале шљиве. На француском „la prunelle“ (шљивица) постаје „la prunelle“ (зеница). Ролан Барт закључује:

Његово сликарство је један језички фонд, а његова машта потпуно песничка: она не ствара знакове, она их комбинује, пермутује, обрће – што управо чини и језикословац.

Уметници коју су  поред Арчимболда и Вивалдија тематизовали смене годишњих доба били су Питер Бројгел, Џон Китс, Гистав Флобер и многи други. Уколико својим делом нису тематизовали њихове смене, јесу двосмисленост њихових одлика у односу на традиционалне представе. Представљања се разликују од уметника до уметника.

Најзад, Арчимболдо, главни декоратер дворских гозби и банкета на двору Рудолфа II у Прагу, персонификовао је и елементе. Свакако, то је неодвојива тема када говоримо о природи и њеним циклусима. И кроз ту серију слика повезао је елементе и годишња доба: сваком добу припада неки елемент: пролећу ваздух, лету ватра, јесени земља, зими вода.

Песме које прате Вивалдијева Четири годишња доба цитиране су према: Велики композитори: Антонио Вивалди, Либер Новус, Београд, 2009.

Ђузепе Арчимболдо, „Ваздух“, 1566.

Ђузепе Арчимболдо, „Ватра“, 1566.

Ђузепе Арчимболдо, „Земља“, 1566.

Ђузепе Арчимболдо, „Вода“, 1566.