Путник Хитклиф

Оркански висови, једино дело Емили Бронте, готска је поема у прози. Готским га чине простори и окружење, атмосфера и снови јунака. Поема је дужа песма са развијеном фабулом у којој су догађаји прожети лирским елементма. Дуго већ, по речима Владиславе Гордић-Петковић, овај роман има завидну читалачку и критичку репутацију захваљујући „готово неодрживој позицији на тромеђи трагедије освете, бајке и грађанског романа“. Двојност, као једна од главних одлика овог дела, огледа се кроз представљање митске симболике у конкретном, јасно дефинисаном социјалном и класном оквиру који је рам за слику сукоба добра и зла, љубави и мржње, али и два различита заплета – првог који подразумева бескомпромисно поистовећивање са вољеним бићем и другог који се односи на наредну генерацију која је одабрала пут зрелости и прихватања разлика.

У роману је посебно изражена опозиција између колриџовског и вордсвортовског виђења природе. Она се огледа у разлици која постоји између идиличне слике природе и природе сабласног, „готског“ изгледа. Разлика између два супротстављена вида поимања пејзажа у енглеској романтичарској традицији огледа се и у изгледу имања две породице, Ерншових и Линтонових. Колриџовска слика природе која преовлађује на имању Ерншових супротстављена је слици природе која доминира мирним, уређеним вртом Линтонових, „Трешкрос Греинџом“.

У питању је опозиција истинске и створене природе, опозиција огромног, изолованог имања које нема ограде и строго уређеног и омеђеног врта. Величине имања сведоче о снази и количини емоција које ће јунаке походити. То је семантички потенцијал слике природе у овом делу. Две супротстављене природе нису помирљиве – Кетрин Ерншо умире. Огромност свога имања она носи са собом, а оно подразумева огромност и дивљину емоција, али и Хитклифа, њеног двојника, духовног, емоционалног и интелектуалног близанца, са којим је заједно стопљена у слику којом је од рођења окружена. Врт Линтонових је узак за титанизам њених емоција. Хитклиф, најупечатљивији јунак дела, је бајроновски јунак који у себе инкорпорира и одлике подмуклог негативца Шекспирове драме. Мрачни, сурови ликови романа слика су мрачне и сурове природе којом су окружени. Атмосфера зловоље, уклетости и безнадежне самоће вије се над имањем Ерншових.

Романтизам тематизује инцест, забрањену љубав која се као таква чини још привлачнијом уклетим херојима, самоизгнаницима и преступницима. У романтизму, када је мотив инцеста у питању, никада није реч о сексуалном, већ о духовном спајању и заједништву. Два бића се идентификују, једно у другом виде и воле себе. Хитклиф и Кетрин чине једно биће, солипсистичко и дивље. Они су деца свога поднебља, самодовољни и необуздани, баш као и ветрови којима су окружени.

Волим земљу по којој гази, ваздух који дише, волим све што он додирује и сваку реч коју изговори. Волим како изгледа у свим расположењима, волим све што ради, волим га целог.

Централна тема романа је страсна узајамна љубав и привлачност између Кетрин Ерншо и необузданог бића природе, луталице Хитклифа који порекло води од Цигана. Управо та јунакова биографска чињеница сугерише његова каснија стална кретања, луталаштво, немиран и страстан дух. Тема Цигана и њихових већ наведених одлика изузетно ће бити привлачна за уметнике доба романтизма. Кроз њу ће афирмисати тему путовања које задобија луталачке и бесциљне обрисе, ослобођене форме какву је претходна генерација уметника у види великог образовног путовања по Италији поштовала.

У роману Оркански висови осећања јунака су попут брзих и узбурканих вртлога ветра који се помиње у наслову дела. Ветрови сугеришу сталну динамику и промену али и неукротиву силу. Јунаци су попут пустих, паганских, друидских предела по којима царују у бесциљној, луталачкој игри дивљи ваздушни вртлози, дарујући им енергију која их покреће и уништава. У лировском пределу, под сивим, тамним небом, нема живота. Предео око имања Ерншових је празан, пуст, пун камења и шибља, усамљен. О ту празнину одзвањају титански јауци ветрова. Суровост, бруталност, насиље емоција јунака одговарају пределима којима се они крећу. У томе је сва симболика природе онако како је представљена у овој књизи.

Сам назив романа звучи снажно, поетски и сугестивно. Пејсаж „Орканских висова“ чине пуста брда и узвишице, каменити предели са понеким усахлим дрветом које је попут окамењене Менаде. Насупрот имању Ерншових налази се имање Линтонових. Изглед природног окружења у којима две породице живе има значењску функцију којом се карактерише сам статус породице и однос према спољном свету. Имање Линтонових је попут љупког рококо врта. Однос природе на имању Ерншових и на имању Линтонових, однос је природног и створеног. Врт није природа, врт је уметничко дело направљено од припитомљених облика природе. Природа је човеку дозволила да се на једном малом простору поигра кроз облике и форме са њеним, изворно грубим и недорађеним формама. Кроз слику врта човек је за себе створио микро природу и псеудо природу, она као таква је безбедна и питома, не може га угрозити, он се у њој осећа сигурно. На имању Ерншових нема врта.

Хитклиф је уклети бајроновски љубавник. Осветник, зао, супериорно интелигентан и у својој злоћи неодољиво привлачан. Хитклиф је негативни јунак. Изневерен, после Кетринине удаје за Едгара Линтона, он напушта предео у коме је одрастао и креће на путовања о којима читаоци не бивају детаљније обавештени. Његове активности, као и земље по којима је путовао, остају нам непознаница, баш као што је и његово порекло. Он је усвојено дете које је отац породице једне вечери, вративши се са пута, донео у кућу.

Природа живи кроз своје јунаке, они су станишта за њене окршаје.

Природа заиста чини позадину овога романа, али то је природа у смислу бурне мужевне силе, а не природа плодности и обнављања живота

пише Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне. Ветрови који дувају око имања Ерншових хладни су, окрутни, бесплодни, они су звук страсти које вежу Хитклифа и Кетрин. Љубав у романтизму увек има уништитељску компоненту, Ерос и Танатос истовремено се призивају. Променљивост правца ветра сугерише несталност Кетрининих инфантилних емоција. Агресивна снага ветра, снага је Хиткифове воље. Поред инцеста, роман тематизује и мотив двојника који је чест у делима романтичарске књижевности. Хитклифов двојник је Кетрин. Кетринин двојник је Хитклиф. Камил Паља наводи да су Хитклиф и Кетрин двојници који се разликују једино по полу.

Не умем то да изразим, али свакако и ти као и сви остали, осећаш да постоји или би требало да постоји твоје постојање изван тебе. Каква би била корист од тога што сам створена ако сам сва садржана овде? Моје велике несреће на овом свету су и Хитклифове несреће, а сваку сам осећала од почетка; он је моја велика мисао у животу. Кад би све остало нестало а он остао, ја бих још увек постојала, а кад би он био уништен а сви други остали, свет би ми постао сасвим туђ, чинило би ми се да нисам део њега. Моја љубав према Линтону је као лишће у шуми – време ће ју изменити, свесна сам тога, као што зима мења дрвеће. Моја љубав према Хитклифу личи на вечите стене испод површине; извор мало видљиве радости али неопходне. Нели ја сам Хитклиф. Увек, увек мислим на њега, не као на неко задовољство, јер ни ја нисам увек задовољство сама себи, већ као на своје сопствено биће. Зато немој више да говориш о нашем раздвајању, то је неизводљиво и …..

Хитклиф нема однос идентификације са сликом природе која га окружује, он не тежи пантеистичком стапању са њом. Ниједан од јунака романа себе не одређује у односу на слику природе, нити према њој има однос као према сопственом огледалу. Ауторка идентификује своје јунаке са пределом који их окружује, а не јунаци сами себе. Кетрин свуда са собом носи дивљину и суровост поднебља на коме је одрастала и стога је врт Линтонових форма која угрожава садржај који она доноси са собом. На хармоничност и уређеност, њена нарав, дивља и дионисијски необуздана, није навикла. Њена природа одупире се форми у коју бива спутана. Суровост и окрутност нису само Хитклифове особине већ подједнако и Кетринине. Русоистички сензибилитет бива надјачан романтичарским мазохизмом – аутодеструкција је принцип по коме делују и човек и природа. Природа оно што унутар себе уништи има могућност да обнови али човек нема ту привилегију. Аутоагресија јунака у овом роману, као и агресија јунака према другим јунацима, евидентна је и огледа се у начину смрти оба главна јунака. И Кетрин и Хитклиф умиру под нејасним околностима. Заправо, обоје извршавају самоубиство – хтонске силе сирове природе саме себе прождиру. Опет долазимо до мотива уробороса.

У Орканским висовима смрт је представљена као кошмаран сан. То искуство сведочи Локвуд, један од приповедача романа. Њега из сна буди ударање нечега о прозор. Уместо грана к њему се крећу руке Кетрин Ерншо која му се јавља у обличју духа, моли га да је пусти да уђе, каже му да је изгубљена у пустари. Иако Локвуд њену руку рањава трљајући је о поломљено стакло прозора, а све у циљу своје одбране, Кетрин не одустаје, она јадикује – већ двадесет година душа јој немирна и усамљена лута.

„Морам некако зауставити то лупање!“, мрмљао сам, пробио песницом окно и протурио руку да дохватим наметљиву грану, али уместо гране моји прсти дохватише прсте једне мале шаке хладне као лед! Обузе ме ужас кошмара. Покушах да тргнем руку, али мала шака ју је чврсто држалла, а сетан глас зајеца: „Пусти ме да уђем, пусти ме да уђем!“. „Ко је то?“, запитах, покушавајући да ослободим руку. „Кетрин Линтон“, одговори дрхтави глас (Зашто ми је пало на памет име Линтон? Прочитао сам Ерншо бар двадесет пута уместо Линтон.) „Дошла сам кући, изгубила сам се у пустари!“ Док је тај глас говорио, нејасно сам назрео једно дечије лице како гледа кроз прозор. Од страха постадох свиреп, а видевши да је узалудно што покушавам да се ослободим тог створења, привукао сам јој ручни зглоб на сломљено окно и трљао њиме о стакло све док не потече крв и не натопи постељу. Глас је и даље јечао: „Пусти ме да уђем!“…

Камил Паља поводом двосмислених пејсажа Орканских висова пише:

Овај непријатељски пејсаж „суморних ветрова и олујних северних облака“ је ремек-дело овог романа. Зима на „Орканским висовима“ засењује и превазилази лето. У томе је најзначајније одступање Бронтеове у односу на остала дела развијеног романтизма у којима природа, чак и у свом  најбурнијем облику, обично представља неисцрпан зденац плодности.

Хитклиф својим изгледом подсећана на дрво, на њега птице желе да слете, духовито наглашава Нели Дин, други важан приповедач романа. Хитклиф је персонификација предела којим је окружен, он је портрет дивље и нетакнуте природе која раздражљиво реагује на сваки спољни упад. Хитклиф је име у коме су садржани облици одговарајући јунаковом карактеру: heath – пустара, cliff – литица.

У тексту Алегорија погрешног читања Владислава Гордић-Петковић пише:

Демонски љубавник и немилосрдни осветник Хитклиф опстаје захваљујући читаочевом предубеђењу да се богатство људске природе може исказати у крајње неочекиваним, разорним противречностима. Синтетишући у њему бајроновског уклетог хероја и шекспировског подмуклог негативца, Бронтеова ствара мајстора демонске акције и демонске реторике. Много ближи трагичкој прекомерености него романескној уверљивости, овако конципиран јунак успева да нас увери у немогуће и неодрживо – у моћ љубави да укине сва остала осећања и да као противтежу обожавања једног бића створи мржњу према целом свету.

Уроборос – симбол романтичарског јунака – јесте змија која гризе властити реп симболизујући у себи затворен развојни циклус. Тај симбол представља самооплодњу, вечно понављање и спајање два супротна принципа: неба и земље, добра и зла, дана и ноћи. Змија у овом случају може бити Хитклиф. Хтонска сила. Круг је Кетрин. Небеска сила. И обрнуто.

Цитати:

Емили Бронте, Оркански висови, превела Зора Миндеровић, Народна књига, 1973.

Камил Паља, Сексуалне персоне – уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, превела Александра Чабраја, Цептер, Београд, 2001.

Владислава Гордић-Петковић, „Алегорија погрешног читања“, у: Политика, април 2005.

Илустрацијe: Фриц Ајхенберг, 1943.

Слика: Роберт Мекгинис

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.