Путник Русо

Тема овог есеја биће Русоово жанровски тешко одредиво дело Сањарије усамљеног шетача. Збирка есеја, дневнички запис, наставак Исповести? Сањарије усамљеног читача провоцирају својом жанровском недефинисаношћу.

Русоова дела обележила су мисао и књижевност 18. века, инспирисала су на политичком, етичком, филозофском, педагошком и књижевном плану. Русо политичке иницијаторе француске револуције инспирише Друштвеним уговором, Јулија или Нова Елоиза његов је одговор на Ричардсонове епистоларне романе и парадигма је сентименталног романа, Исповести су пишчев књижевни аутопортрет, а Сањарије сведочанство о обожавању природе, самоће, тишине и изолације.

Русо инсистра на повратку природи, на предцивилизацијску природност и неисквареност. Он доприноси популаризацији институције образовног путовања – сам је препешачио Алпе. Но, он не обраћа пажњу на споменике, артефакте цивилизације, као већина тадашњих путника, колико на пејзаж којим је окружен, узвишену слику природе. Његове јунакиње идеал су природног и парадигме јунакиња сентименталних романа које ће послужити као узор и предложак за многе друге јунакиње каснијих романа – мадам де Турвел Шодерлоа де Лаклоа (Опасне везе), Стендалову госпођу Ренал (Црвено и црно), Флоберову госпођу Арну (Сентиментално васпитање), Татјану Ларину Алесандра Сергејевича Пушкина (Оњегин).

Од Монтења и Паскала, па до Русоа, француску књижевност одликовала су дела која бисмо могли назвати „аутобиографске апологије“. Оне подразумевају, не изношење чињеничних детаља о сопственом животу, већ самопосматрање кроз романсирану или поетску призму. Русо је мизантроп који воли људе кроз идеал који је сам створио о њима, идеал који је неостварив, стога, изневерени појединац повлачи се у изолацију. Бежећи од људи, он склониште проналази у природи. Русо није пантеиста, он се не изједначава, попут Вордсворта, са најмањом влати траве око себе, нити појми себе као сићушни део веће целине. Природно окружење за њега је простор утехе.

Узор свих каснијих бунтовника кроз историју – од шездесетосмаша па до данашњих сквотера – Русо је присталица идеје да је човек добро биће које накнадно бива искварено цивилизацијом, друштвеним и социјалним приликама које га окружују. Човек се рађа добар, али је то последњи пут када  бива такав, сматра Русо. Маркиз де Сад својим деловањем, размишљањима и идејама, пародира Русоа. Његова Јулија пародичан је одговор на Русоово истоимено дело. У Француској 18. века два потпуно супротстављена вида природе и човека заступају маркиз де Сад и Жан-Жак Русо. Тај поларитет уједно је и одлика сложености века чије је исходиште била велика револуција из 1789. Чини нам се, с обзиром на њене резултате, да је Донасјен Алфонс Франсоа боље разумео одређене константе људске природе.

Осамнаести век, „век слободе“, наопако је усмерио своје идеале, преокренувши их у ноћну мору, налик оној на чувеној слици Хајнриха Фислија (Хенрија Фјузелија). Слобода је неостварива илузија која се најлакше осваја на барикадама. Шта је са слободом од природе којом смо условљени и која поруче тако цинично нашу слободну вољу? Ирационално, садизам, кошмари, перверзије појављују се као теме уметности готских романа, маркиза де Сада, Хајнриха Фислија, Вилијама Блејка и Франсиска Гоје. За њих, слобода је нови затвор.

Либертени доминирају француским књижевним и друштвеним животом крајем осамнаестог века. Виконт де Валмон, јунак романа Опасне везе, најпознатији је либертен, неодољиви, пакосни, бескрупулозни заводник. У руској књижевности најпознатији либертен је Оњегин. Маркиз де Сад неке од својих најпознатијих романа пише у истој декади када и Вордсворт пише неке од песама које ће се наћи у Лирским баладама. То је само један у низу примера двоструких  духовних токова и тенденција доба. Русо својим делом и идејама чини само једну страну лица тог интелектуално узбудживог доба. Не треба заборавити: револуција је почела у књижевним салонима.

Француско племство слика је декаденције, покварености, извитоперења основних етичких начела, слика свега онога што по Русоу, директном инспиратору револуције, стоји насупрот природном. Садова дела и поједини Фислијеви цртежи сведоче о темама које се односе на перверзну сексуалност и уживање у свирепости. Уметност 18. века и доба просветитељства обилује елементима који немају нимало везе са просвећеношћу. Касно Гојино сликарство сведочи о томе, са све сликом Сатурна који прождире своје дете, призор који је Гоја осликао за своју трпезарију. Портрете племства сменили су прикази ужаса рата, личних несрећа и фрустрација. Идеализација антике смењена је наглашавањем  епизода насиља и деструкције. Слично је и са темама преузетим из митова.

Неокласицистичка уметност ствара се упоредо са проторомантичарском. Субјективна интима уметника бива разоткривена – налазимо да је била огољено сирова, кошмарна, пуна сујеверја, страха, сексуалних фантазија, ирационалног и необјашњивог. Гоја, Блејк, Фисли, Жак-Луј Давид парадигматични су сликари друге половине 18. века у чијем се стваралаштву уочавају супротстављени и парадоксални елементи. Уметници доба просветитељства су први  романтичари. Романтизам и просветитељство не треба посматрати одвојено. У питању су дневна и ноћна страна истог ума.

Јунакиње романа маркиза де Сада предложак су за сваку каснију романтичарску „лепу даму без милости“, али су и пародија јунакиња сентименталних романа. Уживање у свирепсти кроз понижење тела представља уживање у презиру духа века „светлости“, века новог открића човека који је коначно раскинуо окове цркве и догматичних учења. Раскидању тих окова највише доприноси развој науке. Човек 18. века, наг попут Блејковог Албиона, еманира из себе светлост која више није ван њега, већ  му је инхерентна. Али, као и свака светлост, тако и ова подразумева сенку.

Фаворизација насиља јесте филозофска провокација 18. века. Русоово гађење над цивилизацијом и исквареним човеком подстакнуто је „дефоовским“ типом људи којим његово доба обилује. Данијел Дефо уводи у књижевност нов тип јунака. Мол Фландерс и Робинзон Крусо симболизују рађање модерног капитализма, себичност, самодовољност, отуђење, наглашену самовољу и индивидуалност. Ти људи нису, важно је напоменути, били део племства већ део класе у успону: буржоазије. Русо предвиђа експанзију таквих карактерних особина услед цивилизацијског контекста који преовлађује добом и, стога, он на личном (интелектуалном) плану спроводи идеју промене (у изворном значељу речи, револуције): повратак природи, једноставности, неискварености, детињству.

Морис Квентин де ла Тур, „Портрет Жан-Жак Русоа“, 1753.

Русо први отвара поглавље, боље је можда рећи моду, одлазака и напуштања града. Повратак природи је нови облик побуне. Слично је и данас, и зато је Русо наш савременик, зато је његово дело значајно за наш цивилизацијски тренутак. Назив књиге која је у центру пажње овог есеја представља јунака који је посвећен ходању, који је пре шетач него путник у ужем смислу, коме је природно окружење простор за сањарење и бег. Путник има циљ коме тежи, референтну тачку спрам које се креће. Ходач, шетач, је мање јасно дефинисао своје кретање, а чини се да нема циљ, налик је поветарцу без јасног правца. Такав облик кретања условљава слично кретање мисли којима одговара, пак, само одређена књижевна форма: есеј или дневнички запис пре него роман.

Сањаријама Русо наставља са потрагом за одговором на кључно питање – ко сам ја? За Русоа слика природе је полазиште за размишљања, не о самој природи и њеним појавама, већ о себи. Наш јунак је прави проторомантичаарски херој, егоцентрик кога природа увек враћа њему самом.

Русоове сањарије, размишљања и асоцијације нису непосредно пренети на папир, током његових шетњи. Оне су, као и у случају слика пејзажа, настајале у радној соби, оне су накнадна уобличена контемплација. Уметност не настаје спонтано. Непосредност и спонтаност битна су одлика доживљаја природе, али не и писања о њој. Русо се кроз шетње препушта пасивности сањарења које је за његове савременике била беспредметна делатност која би дозвољавала машти да се расплине и бави мислима које су без чврстог упоришта. У тренутку сањарења, ходач је и пасивни посматрач. У тренутку артикулације својих сањарија, његов дух бива активан. Има, стога, разлике између сањарија у природи и прича о сањаријама.

За великог путника и  луталицу, неуморног шетача какав је био Русо, кретање је последица унутрашњег немира, али и начин да се он савлада. Све што је ван његовог бића, ван сфере субјективног, није му битно уколико није подстицај за размишљање о себи. Ту долазимо до разлика између Русоовог и Вордсвортовог поимања природе. Обојица јој се враћају обожавајући изолацију коју им допушта. Русоа природа подстиче да се још једном врати себи док Вордсворта природа подстиче, не да размишља о себи, већ да њу проблематизује. Вордсворт себе доживљава као нераздвојиви део читавог система природе (који је општији и свеобухватнији појам од оног који се искључиво односи на пејзаж), као фрагмент веће целине којом хода и коју посматара. Он себе поима у заједништву са Природом, као њен неодвојиви део, док, према Русоу, природа без њега не постоји, он јој се намеће као супериорнији јер јој он даје, субјект-посматрач, неопходну дозу духа и одуховљености.

Никада нисам толико мислио, толико постојао, толико био свој, ако тако смем да кажем, као док сам путовао сам и пешице. Ходање на неки начин подстиче и оживљава идеје: готово да не могу ни да мислим када стојим у месту; потрбно је да моје тело буде у покрету да би покренуло мој дух. Поглед на поља, пријатни призори који се ређају један за другим, чист ваздух, добар апетит, здравље које стичем ходајући, слобода птице, удаљеност од свега што ме чини зависним, од свега што ме подсећа на мој положај, све то ослобађа моју душу, даје већу смелост мојим мислима, баца ме на неки други начин у огромни свет бића која могу да спајам, да бирам, да присвајам по сопственом нахођењу и без страха. Господарим читавом природом; лутајући од предмета до предмета, моје се срце спаја, поистовећује се онима који му се допадају, окружују се дражесним сликама, опија надасве пријатним осећањима.

Мирно таласање воде која покреће чамац мотив је који се јавља на више места у књижевности романтизма. Шум и кретање подстицајни су за размишљања јунака који на средини језера лежи у чамцу и, обамрлих чула, препушта се таласању. То је сцена која се јавља у Русоовим делима, у Вордсвортовом Прелудију, у роману Франкенштајн Мери Шели. Треба се сетити и Татјане Ларине док чита Русоову Нову Елоизу у филму Марте Фајнс. Она је у чамцу, током спојокног сунчаног дана ради оно што највише воли: чита. Но, пажњу јој, тога пута, одвлаче Оњегин и Ленски који бацају каменчиће у воду на оближњем доку. Русо је писао:

Искрао бих се док смо још били за столом, ускакао у чамац, одвезао се, када је вода била мирна, до средине језера и ту, испружен колико сам дуг, очију упртих у небо, пуштао да ме вода лагано носи и заноси, каткад и више часова, удубљен у хиљаду неразговетних али чаробних сањарија, без икаквог одређеног или постојаног предмета, али за мене неупоредиво привлачнијих од свега што људи називају задовољствима живота. Уживао бих у томе да пловим дуж зелених обала острва чија су ме прозирна вода и свежа сеновитост често мамиле на купање. Али најчешће бих отпловио од великог до малог острва, где бих се искрцао и проводио подне каткад у већ утврђеним шетњама.

Као Русо и Вордсворт, тако је и Франкенштајн, овога пута фикционални јунак, али такође својеврстан уметник и путник, чула обнавља и поништава лежећи у чамцу на средини језера. Франкенштајн, још један бегунац романтизма, гоњен немирима услед кривице и кајања, жели исто што и Русо – што даље од људи. Ево цитата из романа Мери Шели који би био подударан са претходно цитираним одломком из Русоовог дела:

Често бих када би остали чланови породице отишли на спавање узимао чамац и проводио на води много часова. Понекад ме је, кад бих разапео једра, носио ветар; а понекад сам, довеславши до средине језера, пуштао чамац да плови како хоће и предавао се својим тужним размишљањима.

Русо представља парадоксалност романтичарских хероја. Романтичарски јунак се дистанцира од друштва у својој самодовољности, истовремено жалећи због немогућности да се уклопи у заједницу. Недодирљивост привлачи и одбија, у томе је још једна парадоксалност. Целокупна Русоова Прва шетња заправо је ламент, жаљење због презрености и одбачености од стране других људи.

Најзад сам, ето, сам на земљи. Немам више ни брата, ни ближњега, ни пријатеља – никога, осим себе. Најдружељубивији и најблагодарнији међу људима био је једнодушно прогнан из њиховог друштва. У својој савршеној мржњи они су тражили муке које би биле најокрутније за моју осетљиву душу и грубо су прекинули све споне које су ме за њих везивале. А ја сам људе могао да волим упркос њима. Од моје љубави могли су да побегну само престајући да буду људи. Најзад су за мене само странци, незнанци – ништавни, јер су сами тако хтели. Али одвојен од људи и од свега, шта сам заправо? Преостаје ми још то да испитам.

Русо исписује апологију и ламент сваког будућег Путника.

Искуство ми је тако показало да је извор истинске среће у нама самима и да људи не могу да учине несрећним онога ко одиста жели да буде срећан. Усхићења, заносе које сам понекад осећао шетајући тако сам, дуговао сам, дакле, својим прогонитељима, да њих није било, никада не бих открио ни упознао блага која носим у себи.

Цитати:

Жан-Жак Русо, Сањарије усамљеног шетача, превела Мира Вуковић, Култура, Београд, 1984.

Мери Шели, Франкенштајн, превела Маја Пантић, Чаробна књига, Београд, 2004.

Слика (горе): Морис Квентин де ла Тур, Портрет Жан-Жак Русоа, 1753.

Француско издање Русоове књиге „Сањарије усамљеног шетача“
Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A