Beležnice Edvarda Hopera

Oduvek sam bila privučena formom knjige, njenim dizajnom, opremom, fizičkim izgledom predmeta, grafičkim rasporedom sadržaja. Obe komponente, i forma i sadržaj, podjednako bi uticale na moj čitalački doživljaj. U formi knjige nije samo ono što je književnost ali jeste neka vrsta imaginativnog sadržaja ili bar nečega što imaginaciju afirmiše. Sveske u službi herbarijuma, ličnih adresara, beležnica, sveske za skice, sveske pesama, putopisa, dnevnika, notnih zapisa, albuma za fotografije, sveske posvećene rok muzičarima koje se sastoje od isečaka iz časopisa, sve te forme za mene bile su polazišta za razmišljanja o njihovom novom, kreativnom i konstruisanom narativnom potencijalu.

Pre nekoliko godina održana je izložba posvećena američkom slikaru Edvardu Hoperu koja je za cilj imala uporedno izlaganje njegovih najpoznatijih slika i skica koje su im prethodile. Skice su pronađene u slikarevim sveskama, beležnicama i blokovima. Na taj način bilo je moguće sagledati gradaciju njegovog stvaralačkog postupka: počelo bi se od fragmenata, od zamisli i utiska da bi se stiglo do celine, do završenog i konačno oblikovanog dela. Tako su Hoperove beležnice zadobile jednu sasvim novu funkciju nego što su isprva imale. Od usputnog stvaralačkog dokumenta postale su sui generis dela umetnosti i estetski predmeti po sebi koje doživljavamo i ocenjujemo nezavisno od slika nastalih po njihovom uzoru.

Po sadržaju tih beležnica vidimo da je slikar naročit akcenat stavljao na prikaze kuća. Kuće koje je Hoper putujujći Amerikom sa svojom suprugom slikao, iste su kao i osobe koje je prikazivao i portretisao. Kuće deluju personifikovano, one su poput ljudi koji su sami i zamišljeni, koji deluju usamljeno i otuđeno. Jedino svetlost, bistar jutarnji zrak kojim su obasjane, ostavlja afirmativan utisak početka. Kada posmatramo kuće Edvarda Hopera biva nam jasno koliko su iste uticale na filmove Alfreda Hičkoka. Setmo se samo položaja kuće u filmu Psiho. I na taj način Amerika gradi svoju tradiciju i fotografski izoštrava portret svog mnogostranog lica.

Slike: Letnje veče, 1947; Soba pored mora, 1951; Jutarnje sunce, 1952; Jutro u Južnoj Karolini, 1955; Žena na suncu, 1961; Hotelski lobi, 1943; Sedam ujutru, 1948.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.