Фотографије Михала Мозолевског и инспирација јесени

Јесен је, моје омиљено годишње доба. Не постоји однос одушевљења као спојна карика ока и пејсажа, већ однос успостављања равнотеже – то нас приближава. Ниједно друго годишње доба на мене не делује толико стимулативно и ослобађајуће од тешких ланаца ума. Период онога што заиста преоптерећује престаје, биће је равнодушно, поништено, најзад ослобођено. Креативни потенцијали више нису потенцијали већ резултати, неочекиван учинак.

Написала сам неколико кутија песама, кратких прича, есеја, дневника, планова, запажања, свега што ме подстиче да по аналогији сортирам прочитано, виђено, доживљено. Пошто увек стављам датуме кад почињем да нешто преносим на папир, прегледајући поменуте кутије, листајући већ омекшале листове, видела сам да при врху свеске преовлађују бројеви 9, 10, 11 – септембар, октобар, новембар. Михољ, период меког зрака, тишине поднева, сећања на празне воћњаке у које сам волела да идем, зраци између грана, магле, мокра земља, труле коре стабала – такви призори мене ослобађају и подстичу.

Свако моје писање на овом месту, схватила сам, није толико о уметницима, колико је о мени. Опростићете ми, надам се, на луцидности, егоцентричности, недопустивој  таштини. Али, не мора бити тако. Уметност, баш као и јесен, није могућност за дивљење, већ је, измећу осталих, могућност самоспознаје, отелотворење древног делфијског начела. Спознаја себе кроз спознају другог (стваралачког) бића, кроз сопствено стварање и, најзад, кроз контемплацију оба дела, и туђег и свог (смемо ли написати „туђег“ за оно што је срасло уз нас?) почетак је проширења уских датости стварности.

Недавно сам наишла на фотографије Михала Мозолевског и у њима препознала место у коме сам била. Наравно, ја никада нисам била тамо, у тим древним шумама, поред тих осамљених језера, али, довољно је пута доказано да је имагинација космос, неимењив атемпорални простор који се сукобљава са основним постулатима физике.  Чињенице су занемарљиве, али осветнички настројене. Но, и поред тога, ја сам волела да их напуштам, да путујем и да се не враћам. Путовање, у реално датим околностима, подразумева враћање и кружност, или, у другом случају, оно подразумева застајање на тренутак, а затим, поновни почетак новог пута,  надовезивање нове стазе на већ постојећу, дакле, праволинијску путању. Тако је и са читањем и писањем – у питању су путовања. Наравно, најлепше је када човек путује сам, а то се, верујемо, односи и на већ поменуте ритуале. Ипак, то се никада не дешава, никада нисмо сами. Рекли смо већ да чињенице нису релевнатне јер човек када је сам, заправо – није сам. Самопоништење као предуслов самостварања за мене су заправо јесен, уметност и, најзад, потреба за путовањем.

Пишући своју прву књигу најбоље тренутке, како инспирације, тако и рада, имала сам између септембра и раног децембра (децембар асоцијативно везујемо за зиму иако је календарски тада још увек јесен). Целокупна позадина моје збирке има изглед који сам препознала на фотографијама пољског савременика чији сам рад недавно открила (збирку сам писала од 2007. године). Изненадила ме је подударност и зато сам написала смемо ли туђим називати нешто што толико осећамо као део себе. Неки од ових пејсажа су ме подсетили на фотографије Едварда Стајхена (у којима сам, исто тако, препознавала места која сам посредством речи створила), иако су оне рађене у знатно другачијој техници. Поред, донекле, заједничких мотива и различитих техника којима предочавају појавност, заједничко за оба поменута уметника заправо сам ја. Наравно, питање је колико би ово поређење било релевантно у било којој другој ситуацији сем у овој, изузетно интимној и, нажалост или на срећу, самодовољној.

Овај мали текст нека буде налик картографској назнаци могућих светова, скица за атлас измаштаних простора који заправо постоје.

И, најзад, ево фотографије из 1904. године коју је начинио Едвард Стајхен, са којом неке од наведених фотографија имају сличности по релацији атмосфере, пре свега ње, a потом и мог имагинативно-асоцијатвног  тока.