Путници Небраске

Ово је блог о слободи, путовању и стварању – основним елементима сваке уметности. Њих сам као полазишта препознала и кроз текстове песама које су се нашле на албуму Небраска америчког кантаутора Бруса Спрингстина (Bruce Springsteen). Албум је објављен 1982. године и, заправо, сачињен је од демо снимака. Спрингстин је, изнова слушајући снимљени материјал, схватио да и као демо снимци, условно речено фрагменти, песме имају вредност по себи. Албум захваљујући општим местима кантри поезије, магли у гласу и усној хармоници певача носилац је посебне (баладне) атмосфере резигнације, злочина, вере, лепоте пејсажа америчког запада, љубави, оданости, бесмисла, борбе и прихватања.

Песме, осим музичке, имају подједнако значајну текстуалну вредност. Садржај песама подсетио ме је на стрипове које сам читала, на романе Карла Маја и Зена Греја, на књигу Караван за Орегон (писца се не сећам, знам да је припадала едицији Плава птица), на јунаке Боба Дилена, на касније песме Ника Кејва и његове литерарне отпаднике, на посебну атмосферу коју друга страна Америке, она која је западно од Бостона, Њујорка и Филаделфије, носи са собом. Та страна припадала је ловцима на бизоне, копачима злата, фармерима, физичким радницима, авантуристима, одбеглим робијашима, трговцима, талогу друштва, свакојаком полусвету који је желео нови живот, шансу кроз покајање, рад и љубав. Oво је поезија о најчешћем топосу америчке књижевности – о путу. Било да су у питању прашњави друмови, блатњаве стазе, аутопутеви или уске улице малих града, ови путеви, баш као и приче о њима – некуда воде.

Часопис „Поезија“

Часопис Poetry основала је у Чикагу 1912. године Харијет Монро (Harriet Monroe). Часопис излази и данас, током свог стогодишњег постојања месечно је излазио по један број. Временом, смењивле су се уреднице, визуелни идентитет магазина се мењао, али оно што је остало исто јесу критеријуми који је сваки песник морао да досегне како би црна слова његових песама заблистала на белом папиру магазина. Контраст елеганције остао је императив.

„To print the best poetry written today, in whatever style, genre, or approach“, речи су Харијет Монро које нису изневерене. Часопис је опстао захваљујући строгој и доследној уређивачкој политици, објективности, независности у односу на институције, универзитете, политичка опредељења, финансијере, уметничке покрете, правце или песничке школе.

Часопис је током децнија постојања етаблирао своју репутацију објављујући поезију Т. С. Елиота, Езре Паунда, Јејтса, Вилијама Карлоса Вилијамса, Воласа Стивенса, Роберта Фроста, Ленгстона Хјуза, Мариен Мур, Е. Е Камингса, Силвије Плат, Елизабет Бишоп, Џемса Џојса, Чарлса Буковског, Рејмонда Карвера, Алена Гинзберга, Ернеста Хемингвеја, Тенеси Вилијамса, Гертруде Штајн.

На сајту магазина пише следеће:

Today, Poetry regularly presents new work by the most recognized poets, but its primary commitment is still to discover new voices. In recent years, over a third of the poets published have been new to the magazine.

Имајући у виду тек назнаке, штуре податке о часопису који је имао битан утицај на деловања многих песника, на промоцију и истицање важности поезије и уметничког стварања, стиче се утисак да се рад и истрајност, вера у мисију и идеализам исплате.

Недељно, седам до осам пута посетим сајт овог часописа, уз помоћ опције за претраживање откривам нове песнике, увек запањена количином података. Све се чини једноставно, лако, као да је свима дата шанса – и онима који су писали поезију, и онима који су писали о поезији.

И насловне стране сведоче о таквој уређивачкој политици. Графички дизајн часописа прилагођен је тренутку, времену просечног читаоца, а поседује дозу строгости, елементе који упркос својој поп форми, упућују на традиционалне амблеме поетских слика.

Пегаз је заштитни знак часописа, митски коњ као симбол инспирације и трансцеденције. Наредне приказане насловне стране старе су тек неколико година. Оне садрже појаве које везујемо за свакодневицу – пса, фотељу, биљку, лампу.

Трајност часописа доказ је како мисија поједница може бити доследно спроведена и остварена једино уз помоћ колектива, уз помоћ других, вероватно подједнако креативних, способних и организованих људи. Зато ће овај часопис остати трајна инспирација, добар пример афирмације креативности и рада.

Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

„Историја сексуалности доба просветитељства“, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа комбиновати са писањем о швајцарском уметнику Хајнриху Фислију, али асоцијације се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова чији их садржаји потврђују. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, за мене два најзначајнија, могу се посматрати као интелектуална потпоришта онога што је Фисли представљао на својим платнима и цртежима.

Хајнрих Фисли (Johann Heinrich Füssli) рођен је у Швајцарској, у Цириху, седмог фебруара 1741. године. После образовања стеченог на циришком универзитету, Фисли, рођен у породици уметника, одлучује да настави породичну традицију и да се бави сликарством. Убрзо из Цириха прелази у Лондон где ће остати до краја живота и где ће створити своја најпознатија дела која ће, неколико векова касније, од стране историчара уметности, бити названа проторомантичарским. Такође, ту ће његово презиме добити нову звучност: уместо Фисли прозваће га Фјузели. Ми ћемо се ослањати на немачку транскрипцију презимена.

Један од уметника на које је Фисли утицао био је Вилијам Блејк. Начини представљања тела, нарочито мушке физиономије, ослањају се код обојице поменутих уметника на Микеланђела. Такође, обојица појам слободе, значајан за доба у коме стварају, тематизују, али на другачији начин, на другачијим идејним основама. Блејков човек тежи слободи, Фислијев се одрекао те илузије, сматрајући да је она, заправо, одраз неслободе, човеков нови затвор. Слобода као тежња и слобода као манифестација заробе човека и изједначе га са неслободним.

Тела представљена на Блејковим цртежима, после детаљнијег посматрања, могу бити носиоци два значења, симболичке представе ропства или симболичке представе слободе. У случају Фислија, нага тела, нарочито нага тела мушкараца, слика су само једног значења: затвора.

Познато је да 18. век називамо „доба просвећености“. То је био век успона научног поимања света, век одбацивања народног сујеверја, црквених учења, алхемијских бесмислица (како су их називали тадашњи корифеји новог доба, енциколпедисти). Осамнаести век називан је и прометејским, он је требало да буде век светлости разума. Последње три речи индикативне су: разум, Прометеј, светлост. Ниједна од три поменуте компоненте 18. века, можемо их звати „Светле стране Месеца“, није позитивно афирмисана кроз Фислијеву уметнтност већ је често иронијски подривена.

Фисли преиспитује појам слободе и револуције кроз приказ оргијастичких сцена. То је, заправо, стара прича о богу Дионису. Француска револуција има за циљ ослобађање кроз рушење старог друштвеног поретка у коме су доминирале монархије и утицај цркве. Фисли поручује да се одређене манифестације слободе превиђају и да не морају нужно имати позитиван утицај и резултат. Када се слобода освоји – шта тада са њом? Како себе ослободити порива за слободом? Да ли је слобода тела нужно и слобода духа?

Упоредо са доминантним интелектуалним тенденцијама једног доба, теку, фигуративно речено, и подземне струје, још увек недовољно прихваћена стремљења које ће се тек у неком од наредних периода потпуније афирмисати.  Њих можемо звати „Тамне стране Месеца“. Заправо, унутар једног временског одређења упоредо струји више интелектуалних, културних, уметничких и друштвених тенденција. Зато, не треба рећи “дух времена”, већ “духови времена” (и неки заиста могу бити схваћени као авети).

Оно што ће бити будућност, садржано је у садашњости кроз чије ткиво су прожете тетиве прошлости. Налик процесу галванизације, могућа су оживљавања (наизглед) неживих делова тела. Ти делови подземни су ток, кал који ће испливати, нарочито уз помоћ симболичког посредовања уметности. Доба разума прожето је опречним тенденцијама. Век науке, век је и гиљотине, справе која је одсецала главу, део тела који везујемо за разум. Насупрот разуму 18. века стоје страсти 18. века које ће пуну афирмацију, нарочито у уметности, доживети тек у 19. Доба у коме су се афирмисали сликари попут Давида и Рејнолдса, доба је и сликара о коме говоримо, али и Франсиска Гоје и Вилијама Блејка.

Током 18. века, насупрот писцима сентименталних романа стоје писци готских романа. Истовремено када и Ричардсон, своја најпознатија дела пише и Донасјен Алфонс Франсоа, познатији као маркиз де Сад. Шпански уметник Франсиско Гоја најбољи је пример прелома о коме говоримо. Он је све до почетка свог лудила, изазваног постепеним оглувљивањем, сликао конвенцијалне портрете племства и краљевске породице, повремено их иронијски „обогаћујући“. На Гојином примеру пратимо како цеђ помрачења ума цури низ таблу разума, бришући до тада садржај који је по њој био исписан или му бар да(ру)јући нова значења. Сан разума ствара чудовишта. Серија Гојиних Каприча илустративан је пример. Други пример је његова кућа, познатија као „Црна кућа“ чије је зидове премазао тамним бојама, осликавши их најстрашнијим визијама.

Сексуалност, као и слобода, није јединствено искуство, а ни у потпуности ослобађајуће, то нам Фисли саопштава начином који је својствен његовој уметности. Тело је нови затвор до кога је тежња ка слободи довела. Тела мушкараца на наредним цртежима приказана су као разапета, она пате и визуелизација су колико физичког толико и емотивног искуства. На свим наредним делима мушкарци су пасивни, над њиховим телима надвијају се гротескна женска тела, застрашујуће карикатуре које уживају у њиховој тортури. Видећемо мушкарце који завезани висе са таванице, мушкарце чије су ноге оковане у оргијастичким играма које превазилазе елеменат еротског и прерастају у мучења и иживљавања над, не телом, већ духом.

Прометеја, веру у прочишћујућу ватру, у регенерацијску моћ знања дату људима, Фисли преиспитује злокобним призорима. Његов Прометеј, као што ће се видети на приказаном цртежу, није ослобођен попут Блејковог Албиона, он не еманира енергију слободе и вере у Човека, у његову моћ имагинације. Фислијев Прометеј је и даље у оковима. Он је разапет, у центру композиције су његов полни орган и други наг мушкарац који га окива. Са стране је жена која додатно учвршћују окове. Фислијев Прометеј не пружа отпор, он је пасиван, уморан, предат.

Десна страна мозга Салвадора Далија: „Aлиса у земљи чуда“

Недавно сам наишла на фотографију у чијем је центру људска глава. Лева страна главе била је беле боје (са нијансом сиве), десна страна, првенствено, није била приказана као кохерентна, већ више као заустављени или успорени снимак одређене воћкe која се распрсла услед метка који ју је погодио право у центар, a затим, када већ говоримо о боји, није била ни у једној одређеној, већ се одликовала скупом више боја, углавном ватрених: наранџастом, црвеном, љубичастом, зеленом.

Мишљење науке је следеће: лева страна мозга регулише аналитичност, логику, склоност ка математичком поимању појава, обухвата све што је у вези са стварношћу као таквом, чињеницама, именовањем објеката, поимањем и разлучивањем прошлог од садашњег, довођењем у редослед онога што је обухваћено перцепцијом, стратегијским размишљањем, употребом језика и аналитичким мишљењем.  Десна страна мозга доводи се у везу са имагинацијом, фантазијом, осећањима, симболичким поимањем појава, импулсивношћу, размишљањем о будућности, креативношћу, интуицијом, бојама, музиком.

Подстакнута описаном фотографијом  почела сам да размишљам о подели коју морамо првенствено прихватити као условну јер је сама подела о левој и десној страни мозга директан производ једне стране мозга: леве. Са друге стране, иста ме је, и слика и подела, асоцијативно пренела у размишљање о Салвадору Далију. Серија цртежа о којима ћу данас писати идеална је подлога  за писање о поменутој подели али, још више, и о природи стваралачког поступка и заблудама које се везују за њега. Верујем да човеков ум не би могао да функционише да обе стране подједнако и заједнички не раде у корист опстанка и здравог менталног одржања људског бића. Исто је и са уметношћу.

Стварност и делање кроз живот организујемо поступцима са леве на десну страну. Са леве на десну страну пишемо, писац пре него што да машти замах мора да размисли о језику, форми, да математички организује замишљено. Када чистимо полицу прво полазимо од леве стране и талог прашине гурамо ка десној, сликар пре него што распрсне боје својих визија мора да добро осмотри празну белу површину свог папира и да композицију геометријски правилоно распореди. У уметности машта је тек део креативног поступка. Оно што, није пресудно, али је подједнако значајно, јесте организација замишљеног у правилан след. Другим речима: рад је подједнако битан фактор у креативном процесу.

Зато су ми личност и дело Салвадора Далија илустративни. Далија замишљамо као ексцентрика и необузданог фанатика уметности. Појаве на његовим платнима сведоче о незамисливој количини стваралачке енергије, огромном фантазијском потенцијалу. Сам елемент ониричког у његовим делима је доминантан, а исти се, то врло добро знамо, везује за несвесно, имагинацију, нестварне слике и наративе. Са друге стране, Дали је, уз Пикаса и Матиса, један од најбољих примера уметника 20. века који су били подвргнути невероватној количини дисциплине, добро испланираног режима рада како би изашли у сусрет свим унапред утврђеним обавезама према галеристима, колекционарима, поручиоцима дела.

Серија од тринаест хелиогравура први пут је штампана за њујоршко издање познатог дела Луиса Керола Алиса у земљи чуда. Дванаест примерака односи се на исти број поглавља књиге, тринаести примерак серије рађен је за насловну страну. Везу између Далија и Керола не треба нарочито преиспитивати, као ни везу између леве и десне стране ума у случају обојице. Једна страна без друге не може да опстане зато их ни не треба квалитативно дистингвирати уз помоћ боја (јер и оне са собом носе одређени симболички потенцијал и значење). Овај закључак, да ли је он резултат рада леве стране мог мозга (зато што је закључак) или десне? Овај текст, да ли је он  резултат леве стране мозга или десне? Питање је сад.

Како је Норма помогла Ели

Ево приче о солидарности, о бескрају људске потребе за потчињавањем и понижавањем другога, али и о потреби за одупирањем неправди. Ели Фицџералд, једној од највећих џез уметница, дуго није било дозвољено да наступа у клубу Mocambo из само једног разлога: зато што је била црнкиња. Боја коже била је препрека за даљи развој каријере и заслужена признања путем наступања у клубовима где би могла бити запажена од магната музичке индустрије и новинара (говоримо о догађањима у Америци друге половине 20. века).

Тада је на сцену ступила Мерлин Монро. Како је она обожавала да слуша Елу, нагодила се са власником клуба: он ће пустити Елу да наступа, а за узврат, она ће пет вечери за редом седети за столом до бине. Тако ће бити сви на добитку. Новинари ће полудети, Мерлин ће добити додатни публицитет, клуб ће добити бесплатну рекламу и више посетилаца. Ела ће наступати и сви ће они, упркос њеној боји коже, признали то јавно или не, уживати. Тако је и било. Власник клуба се сложио, наравно из сопствених себичних побуда, Мерлин Монро је заиста одржала обећање и свих пет вечери била у првом реду. Остало је легенда.

Сетила сам се Тарнерове слике где су приказана тела црних робова који су у ланцима бачени усред мора јер на броду није било места, закона о линчовању, јавним сакаћењима, обешеним телима испод којих су се фотографисали родитељи са децом, забранама о узимању воде са јавних чесама, забранама седења у јавном градском превозу, пала су ми на памет силовања, пребијања и још много неправди и зверстава која нису имала адекватне сведоке закона.

Ела Фицџералд је, много година касније, изјавила:

I owe Marilyn Monroe a real debt. It was because of her that I played the Mocambo, a very popular nightclub in the fifties. She personally called the owner of the Mocomabo, and told him she wanted me booked immediately, and if he would do it, she would take a front table every night. She told him – and it was true, due to Marilyn’s superstar status – that the press would go wild. The owner said yes, and Marilyn was there, front table, every night. The press went overboard. After that, I never had to play a small jazz club again. She was an unusual woman – a little ahead of her times. And she didn’t know it.

Путници Џони Мичел

I came upon a child of God
He was walking along the road
And I asked him, „Where are you going?“
And this he told me…

I’m going on down to Yasgur’s Farm,
I’m gonna join in a rock and roll band.
I’m gonna camp out on the land.
I’m gonna get my soul free.

We are stardust.
We are golden.
And we’ve got to get ourselves back to the garden.

Then can I walk beside you?
I have come here to lose the smog,
And I feel to be a cog in something turning.

Well maybe it is just the time of year,
Or maybe it’s the time of man.
I don’t know who I am,
But you know life is for learning.

We are stardust.
We are golden.
And we’ve got to get ourselves back to the garden.

By the time we got to Woodstock,
We were half a million strong
And Everywhere there was song and celebration.

And I dreamed I saw the bombers
Riding shotgun in the sky,
And they were turning into butterflies
Above our nation.

We are stardust.
Billion year old carbon.
We are golden..
Caught in the devil’s bargain
And we’ve got to get ourselves back to the garden.

У време хипи покрета бити песник значило је исто што и бити трубадур. Трубадури су некада давно, у 12. и 13. веку, путовали  јужном Француском и срицали песме под прозорима елегантних госпи. Истоветан модел поновљен је седам векова касније на потпуно другачијој територији, под потпуно другачијим условима. Лауте су замењене гитарама, путовање и баладна поезија остали су као заједнички именитељи.

Управо цитирана песма носи назив Woodstock по одредишту путовања великог броја људи између 15, 16. и 17. августа 1969. године. Сви знају за фестивал Вудсток и хипи културу. Постоје две верзије ове песме – прва припада Џони Мичел (Joni Mitchell), друга групи Crosby, Stills, Nash & Young (CSNY). Џони Мичел овом песмом даје коначан обрис једној (суб)култури, својеврсну химну генерацији у тренутку њеног нестајања.

Два лирска субјекта на заједничком су путовању до поменутог одредишта у америчкој држави Њујорк. Женски лирски субјект себе препушта мушком лирском субјекту и одлучује да га следи у потрази за „ослобођењем душе“. Баш као и романтичарски самоизгнаници, и ово двоје беже пред налетом конвенционалних очекивања друштва. Одлазак је једино могуће супротстављање датим околностима, и он не мора нужно подразумевати и повратак, али стиче се утисак, из данашње перспективе посматрано, да је хипи генерација ипак направила повратак, вративши се, па чак и додатно учврстивши оне вредности друштва против којих је исправа била против.

Лирска јунакиња прихвата поруку свог сапутника: „Од звјездане прашине ми смо / Од злата ми смо / И морамо се / Вратити у врт“ наглашава она у рефрену. Хипи култура понавља русоистичке тенденције повратка природи – врт је место невиности, сада транспоновано на фарму, фестивал организован под слоганом An Aquarian Exposition: 3 Days of Peace & Music. Врт, баш као на  триптиху Хијеронимуса Боша, место је славља, заједништва, хармоније, чулних сензација. Али, да ли само тога?

Женски лирски субјект у четвртој строфи пита свог сапутника да ли може да корача уз њега (кога препознаје као сродну душу). Младић је већ у другој строфи нагласио да је кренуо на Вудсток где ће се придружити рокенрол  бенду (замишљамо скупини музичара сличној какви су били CSNY). Примећује се пасивност јунакиње – и она је на путу, али сревши мушкарца, она му се придружује, на тај начин мењајући правац, али уз слободу, уз сопствену одговорност и одлуку. Мушкарчева динамика је наглашена, расположен и луталачки рокенрол карактер супротан је од онога што јунакиња каже за себе у петој строфи: „Не знам тко сам / Но живот је ту да ме научи“. Сусрет Адама и Еве поновљен је. Баш као и прародитељи, и јунаци ове песме потврђују искушења слободне воље, али и вечиту људску потребу да се врате Едену, у стање неискварености, невиности, поново пронађеног раја.

Као и Витман и Керуак, и ово двоје настављају самоспознају на путу, уобичајеном и једном од, не случајно, најчешћих топоса америчке књижевности. Ауто-пут једна је од метафора која најбоље објашњава меркуријанску природу америчког начина живота и поимања света. Ауто-пут пре свега увек, али увек, иде право. Ауто-пут има и нема почетак и крај, полазиште и одредиште. Увек је могуће и праволинијско и кружно путовање. Ниједан ауто-пут сам за себе није целина, већ је повезан са другима, део је мреже налик концу у хекланом столњаку. Индивидуално и колективно су неодвојиви, а опет, другачији су, одвојени и засебни. Амерички interstate доказ је  материјалне моћи, колективног рада у служби комуникације, повезивања, брзине, флексибилног протока. Ауто-пут је ширина, могућност кретања налик клижењу по површини, копнени еквивалент сурфовању.

Сан о срећи, заједништву, миру, љубави и хармонији брзо је, налик златном праху у ваздуху, спласнуо, вративши се на дланове одакле је испрва и одаслат. Стихови „И бомбардере видјех у сновиђењу / Тамо на небу држе стражу / И њихову преобразбу у лептире / Над нашом нацијом“ пример су психоделичних халуцинација, самообмане, радикалног прилагођавања перцепције захваљујући опијатима. Повратак врту бег је од стварности где се романтичарски идеали повратка природи и братства свих људи указују као једини закони нације Вудстока где ЈА прелази у МИ. Неодрживост оваквог става убрзо је била огољена, занос је спрала киша која је другог дана фестивала пала. Идиличне ливаде фарме прерасле су у неподношљиво блато и мочваре. Већ наредне године, 1970, фестивал у Алтамонту, месту за ауто трке недалеко од Сан Франциска, показао је сву илузорност и крхкост хипи тежњи. Мушкарац и жена јесу Адам и Ева, сву људи јесу браћа, али, сетимо се библијког развоја догађаја приче о Каину и Авељу – брат ће убити брата и неће се либити да то изнова и изнова чини.

Праволинијски пут двоје учесника сада, налик реци, шири се и улива у већу масу доласком на одредиште. Ту мантра са почетка бива поновљена и потврђена – индивидуа у целини није спознатљива, налик је звезданој прашини у непојмљивој величини космичког простора: „Од звездане прашине ми смо / Прастари угљеник од милијун година / Од злата ми смо / Заробила нас ђавоља нагодба / И морамо се / Вратити у врт „. Угљеник од милон година заправо су одјеци Орфејевих речи, прелепи минерали језика којим изражавамо визије и снове.

 Џони Мичел није учествовала на Вудстоку, у тренутку одржавања фестивала била је у Лондону (ако се добро сећам информација прочитаних у једним старим музичким новинама пре 12 година када сам била духом присутна у свим могућим калифорнијским комунама и уметничким колонијама). Ова песма својеврсна је елегија за изгубљеним илузијама, прокоцканим идеалима, неусмереном и узалуд потрошеном енергијом. Песма Woodstock химна је једне генерације, алтруистичне, наивне, талентоване, неусмерене. Замишљено није остварено, постојале су жеља и енергија, али не и остварење.

Где бих подвукла паралелу између себе и песме Џони Мичел? Вероватно у резервисаности према свим великим скуповима, фестивалима, илузијама о заједништву. Истовремено желим да им се придружим, али у њима видим замке, извесну нелагоду, презир према прашини, блату, зноју, стапању са масом, гурању. Писање о овој песми, као уосталом и о другим стварима, било је могућност за реминисценције, подсећања, преиспитивања. Парадоксалности се намећу: онда када ми није било дозвољено, маштала сам о камповима, окупљањима где би уз гитару, алкохол и опијате бивала по сто пута и ниједанпут заљубљена. Када сам се, баш као и актери песме, отргла, кренула на пут, „освојила слободу“, да цитирам Симон де Бовоар, онда ми је све постало страно, беспотребно, излишно – стварност сам истрошила у маштању.

Препоруке:

Камил Паља, Сломи, сруши, спржи, превела и уредила Вивијана Радман, Постскриптум, Загреб, 2006.

Дејан Д. Марковић, Није све то био само рокенрол – антологија контракултуре, Плато, Београд, 2003.

Бордел муза

Бордел муза је назив антологије француске еротске поезије коју је одабрао и препевао Данило Киш. Уз њу, Песме и препеви („Мађарска рапсодија“, „Руска руковет“, „French Cancan“) стоји као још једна књига његових песничких превода.

Музе обично везујемо за Хеликон. Oнда, откуда оне у борделу? Вероватно отуда што су временом постале далеко флексибилније када је у питању одабир места у коме ће преноћити. Зашто да не, мислиле су, зашто већ једном не заменити досадне облине обучених грација, бујним облинама нагих нимфи? Све оне у Венериној су пратњи, а Венера, то је добро познато, воли све што је  – лепо.

Дух славља у част раздевичења, хвалоспеви фалусу, симболика епиталама – античке форме у служби свадбене песме – пренети су у крчме и борделе надомак града у којима се, одувек, стварао дух обнове. Средњевековни карневализам, који свој витализам и жељу ка фриволности црпи још из античких прослава у част култа плодности, пренет је и у каснија дела где се, заједно са елементима дворске поезије, стопио као целина. Чин удварања наглашен je, овога пута, истовременом афирмацијом и пародијом.

Трубадурски однос према љубави напуштен је, уследила је реакција у виду „наопаког петраркизма“ који глорификује телесност, директност, изругивање, натурализам наспрам апсолутне чедности. Но, и то је била тек само фикција и уметничка стилизација у служби замењивања стварности „сном о једном срећнијем животу“.

Француски песник Клод ле Пети спаљен је на ломачи, средином 17. века, због еротског садржаја своје збирке Бордел муза. И поред тога врело галског духа и паганска распусност нису били спутани нити потиснути црквеним забранама, крутим формама академизма, малограђанским идотизмом. Напротив.

ПЈЕР ДЕ РОНСАР (1524-1585): СОНЕТ

Поздрављам те, пукотино дивотна,
Што међ слабинама њеним блисташ вазда;
Нек је благословена та блага бразда
Која ми враћа задовољства животна.

Благодарећ теби нестаде без трага
Стрелац што ми живот смути својом моћи;
Имајућ те само четир кратке ноћи
Осећам у себи да му слаби снага.

О рупице-умилнице, длакавице,
Мекобруца кудравице, маљавице,
Што по жељи кротиш бунџије највеће,

Знај, сви би песници с осећањем части
Морали пред тобом на колена пасти
Држећ у руци упаљене свеће!

МАТИРЕН РЕНИЈЕ (1573-1613): СТАНЦЕ

Жене, што волите јеб више од хлеба,
Што вас сласти јеба уздижу до неба,
Што од својих пица начинисте врело,
Што без јеба, с једа, душа вам изгара, –
Дајте да вас јебем, орна ми је кара,
Па ћете тад рећи: то је рај, зацело.

Мислим свак је јебо кад мене зачеше,
Толико ме сласти јебачке занеше,
Јер с таквом се страшћу сви јепци не граде;
Кад дођем до пице, ја пеним од среће,
И нит муж нит сродник збунити ме неће:
Кара ми и јајца једнако се сладе.
О умрети слатко! О смрти највећа!
Има ли на свету ичег што је срећа,
То је гола рака између белих крака:
Душа лети к неву, душа занесена,
Мре ли озго човек, одоздо мре жена,
Према том блаженству ништа смрт је свака;

То су смицалице причати о части,
И рећи да јебућ не чувствујеш сласти,
И да јебац тобож не живи баш чисто;
Нема друге части но добро јебати,
Без тога врлина ништа не треба ти
Част, јеб и врлина, то је једно исто!

ПЈЕР МОТЕН (1566-1610): СТАНЦЕ

Те пичкице што стекоше славу
И где кара једва меће главу
Задају ми само главобоље;
Ја волим минџе лепих ивица,
Волим кад је крупна и дубока пица,
Где урањам до миле воље.

Те уске пице танка струка
Мећу кару на сто мука
У смиреном дотицању;
Ја више волим да дркам спретно
Но да јебем непокретно:
Сва чар је баш у мицању;

У крупној минџи моје драге
Кара развија све своје снаге,
Иде у корак, па касом јури,
Тражи боље место приде,
Па са спрата на спрат иде,
Час је горе, час се доле сјури.

Ко што је персијски краљ, у стара
Времена, за свако годишње доба
Имао много кућа и соба,
Тако се његово величанство кара
У великој минџи може да одмара
И да живи у свако доба;

Зајеби дакле девичанске пице
Налик на кожне стиснуте торбице,
Где кара слободу иште!
Ја имам сред сусеткине пице
Кујну, предсобље и собице,
Зимско и летње боравиште.

ЖАН ДЕ ЛАФОНТЕН (1621-1695): ЕПИГРАМ

Волимо, јебимо, то двоје
Не треба никад да се раздваја;
Наслада и жуд, па то је
Оно што душа најређе спаја.
Курац, пица и два срца млада
Рађају слогу пуну склада,
Коју лицемер залуду напада.
Амарилис, запамтите сада:
Волети без јеба ако вреди ишта,
Јебат без љубави – то је ништа.

КЛОД ЛЕ ПЕТИ (1683-1662): СТАНЦЕ

Свак сад јебе на Пермесу,
А хеликонске девице
С љутњом дају и у пице
И у дупе да им стресу.
Феб их ни због чега јебе,
Из опреза, да од себе
Не отуђи каћиперке;
Ал не велим да је шоња:
Ко му је већ јебо кћерке
Може да му јебе коња.
Леп је Пегаз када разјапи
Њушку, пропет и пун жуда,
Оборужан силом муда,
Широких и тврдих сапи;
Издвајам из рачунице
Ко воли гуз а ко пице,
Ко барда, ко дрољу слатку;
Ал теже се мислим јебе
Девет кћери по задатку
Него једно добро ждребе.
Ал шта велим? Куд то води?
Бесмртника ко да куди,
Кад смртни грех њему годи,
Јер га нема, и кад блуди.
Том пјанцу са свињским лицем,
Сем за сестру и две птице,
Јебе се за све нас скупа:
Друге стиже казна скупа;
Ал њих наша глупост цени,
Богови су повлашћени.
Јеби дакле до клонућа,
Фебе, боже свих поклада,
Јеби музе, коња, стада
И рибе из зденца врућа.
Бог и ђаво што ме чују
Нек јебу, нек сперму пљују,
Нећу гунђати по своме…
Јебите, уз малу сету:
Јебете л на оном свету,
Ми јебемо – на овоме.

СЕНАК ДЕ МЕЛАН (1736-1803): ЈЕБОМАНИЈА

Лепо је кад љубав узајамна свлада
Сваки неспоразум сред јебачког рада,
И кад неки јебац, спреман, с добрим хицем,
Спопадне живахну, занимљиву пицу,
Неку нову цицу под љубазним лицем,
И почне да гута нежну похотницу.
Хици лете право сред те битке слатке,
А кара голица дно, бокове глатке,
Док клиторис и два јајовода врела
Драшкају безбројна трења врелог тела.
Благородне битке сполова ту воде
Сва чула да сврше, да се ослободе.
Стиснута по својој природи, ту пица
Дизачком мишићу бива огрлица,
По семену течност сише ко вантуза,
Мамећи из каре плач блажених суза.

ПОЛ ВЕРЛЕН (1844-1896): УВЕРТИРА

Хоћу да се удубим у ваша стегна, у ваше гузице,
Курве, једине божије свештенице међ нама.
Зреле лепоте ил не, искусне ил почетнице,
О, не живети више осим у вашим пукотинама и браздама.
Дивне су ваше ноге које иду само к љубавницима
И не враћају се осим са љубавником, и починка немају,
Осим у кревету за време љубави, и док милују ноге онима
Који крај вас, задихани и уморни, дремају.

Ћушкане, њушкане, јебане, лизане од табана
До прстију, сисане једна за другом до бола,
Од глежњева све до плавих вена видљивих извана,
Ноге лепше од стопала хероја и апостола!

Силно волим ваша уста и дивне те игре, о дроље,
Што их изводе усне, зуби и језик што се креће,
Уста што грицкају наш језик и каткад нешто боље:
Ствар исто толико љупка као кад се меће.

И ваше груди, двоструки брег разврата и поноса,
Међ којима се каткад дрчи моја гордост мушка
Да би се ту до миле воље надула и да ту њушка
Ко какав дивљи вепар у долинама Парнаса и Пиндоса.

Ваше мишке! Обожавам и ваше мишке, беле и бесрамне,
Нежне и друсле, нервозне кад треба, беле сред мрака,
Беле и дебеле, ко ваше гузице, и скоро толико замамне.
Топле у љубави, а после, ледене као рака.
А ваше руке, продужетак мишице, гутам пун лакомости!
Њих су благословила миловања и ленствовања.
Укротитељице спласнутог главића који се склања,
Брижне дркачице бескрајне стрпљивости!
Али шта! Све то, о курве, није ништа
Према вашим гузовима и пицама, чији изглед, укус, миомири
И додири, стварају поклонике ваших светилишта:
Табернакули и Свисвети где се бестидност шири.

Па стога, сестре моје, вашим гузицама и бутинама
Хоћу да се сав посветим, једине праве другарице,
Зреле лепоте или не, искусне или почетнице,
И да живим једино у вашим пукотинама и полутинама.

ГИЈОМ АПОЛИНЕР (1880-1918): ЈУЛИЈА ИЛИ РУЖА

Ах милујте ме ружице
Молбу ми саслушајте
Језик хоћу језик дајте
А нудим вам гузице

Јер ми дупе увек зине
Кад се сетим дивног хира
Што Црнкиња научи ме
У хотелу Абукира

Млада носих дугу косу
Црнкиња ме схвати намах
У буљу ми шампон просу
Слађи него сваки замах

Данас косу ја у пунђи
Носим страга на темену
Ал још увек волим пену
Сфинктер ми је сад још луђи
До кукова мало држах
Да би се боље истицала
Та најтртастија од тралала
За набијање на држак

А мој чмар је за те прсте
Најдивнији прстен
Ти мутава ниси почни
Дај пољубац један сочни

Продире твој језик јао
Ја свршавам лепи мој
Дифајел би паре дао
Да сад види кревет свој

Извор: Бордел муза, антологија француске еротске поезије, приредио и препевао Данило Киш, Просвета, Београд, 2001.

Препоруке:

Данило Киш, „О француској еротској поезији“ (предговор антологији Бордел муза)

Лонго, Дафнид и Хлоја, превео Милош Н. Ђурић, Дерета, Београд, 2001.

Џон Китс: „Ода јесени“

Чарлс Браун, Портрет Џона Китса, 1819.

Доба магле, доба берићета штедра,
друго зрелог сунца омиљена ти,
да скупа блаженством испуните недра
лози око сламног крова што се сви:
да јабуке погну маховином гране
обрасле, да сочност у плоду се стиче;
да крупњају тикве, лешник летораст
да зајезгра слатко, и да стално ниче
позно цвеће, да би пчеле ужурбане
помислиле да ће вечно трајат дане
топло лето што им пуни саћа сласт.

И ко те не виде у обиљу твоме?
Понекад пронаћи може тебе свет
где нехајно седиш на гувну житноме
док ти вејалица вије власи сплет;
ил на непожњетој бразди, српа вита
штедећ уплетено цвеће са свих страна,
где мирисом булки опијена сниш;
каткад где пабирчиш, пољем поносита,
прелазећи поток, класјем овенчана;
ил где уз муљачу јабука, стишана,
сатима над самотоком бдиш.

Где су сад пролећа песме занесене?
Ал ти свој склад имаш, не мисли на њих:
Док нежну смрт дана облаци румене
а стрништа одсјај ружичаст и тих,
тада тугованка комараца лака
над врбама лебди, час јаче час тише,
по том како ветрић живне или мре;
и крупна већ јагњад блеје с брежуљака:
цврче из живица попци што се скрише,
црвендаћ из врта звиждуће све више,
цвркутаво јато ласта небом гре.

Енглески песник Џон Китс рођен је 31. октобра 1795. године. Ода Јесени написана је 1819. године, исте године када су настале и друге познате Китсове оде: Ода меланхолији, Ода грчкој урни, Ода славују, Ода Психи, Ода индоленцији. Оно што ову песму одваја од других књижевних дела сличне тематике јесте одустајање од поимања јесењег пејсажа као меланхолије у огледалу. Читајући Китсову песму пред собом видимо пуну корпу воћа, јесење плодове у једром зрењу боја и сокова. Присуствујемо снажној афирмација чула укуса.

Набрајање јесењих плодова, јабука, тикви, лешника, јесењег цвећа, класја, врба, одлазећих јата постепено је градирање опсервација које воде од рога изобиља ка увенућу. И баш као што је све у овој песми, по речима Камил Паље, „чулни водопад“, тако се и у смеру воде одвија природин циклус током доба јесени – од пуне зрелости, од једрих плодова до пада истих са дрвета где ће трунути отровани влагом земље.

Цитат: Џон Китс, „Ода јесени“, превео Владета Кошутић, у: Песништво европског романтизма, Просвета, Београд, 1968.