Десна страна мозга Салвадора Далија: „Aлиса у земљи чуда“

Насловна страна књиге „Алиса у земљи чуда“

Недавно сам наишла на фотографију у чијем је центру била људска глава. Лева страна главе била је беле боје. Десна страна није била приказана као кохерентна, већ као заустављени или успорени снимак одређене воћкe која се распрсла због метка који ју је погодио. Затим, није била ни у једној одређеној боји већ се одликовала скупом више боја, углавном ватрених: наранџастом, црвеном, љубичастом.

Мишљење науке је следеће: лева страна мозга регулише аналитичност, логику, склоност ка математичком поимању појава, обухвата све што је у вези са чињеницама, именовањем, разликовањем прошлог од садашњег, довођењем у редослед онога што је обухваћено перцепцијом, употребом језика и аналитичким мишљењем. Десна страна мозга доводи се у везу са имагинацијом, фантазијом, осећањима, симболичким поимањем појава, импулсивношћу, размишљањем о будућности, креативношћу, интуицијом, бојама, музиком.

Подстакнута описаном фотографијом почела сам да размишљам о подели коју морамо прихватити као условну јер је сама подела о левој и десној страни мозга директан производ једне стране мозга: леве. И слика и подела су ме, асоцијативно, пренеле у размишљање о Салвадору Далију. Серија илустрација о којој ћу писати овом приликом идеална је подлога за писање о поменутој подели али и о природи стваралачког поступка. Верујем да човеков ум не би могао да функционише уколико обе стране подједнако и заједнички не би радиле у корист људског бића.

Стварност и делање организујемо поступцима са леве на десну страну. Са леве на десну страну пишемо (иако арапски језик, па ни кинески, јапански и многи други језици ову теорију не потврђују), писац пре него што машти пружи замах мора да размисли о језику, форми, да математички организује замишљено. Када чистимо полицу прво полазимо од леве стране и талог прашине гурамо ка десној, сликар пре него што распрсне боје мора добро да осмотри празну белу површину свог папира и да композицију геометријски распореди. У уметности машта је тек део креативног поступка. Оно што није пресудно, али је подједнако значајно, јесте организација замишљеног у правилан след.

Зато су ми личност и дело Салвадора Далија илустративни. Далија замишљамо као ексцентрика и фанатика уметности. Појаве на његовим платнима сведоче о великом фантазијском потенцијалу. Сам елемент ониричког у његовим делима је доминантан а исти се, то знамо, везује за несвесно, имагинацију, нестварне слике и наративе. Дали је један од најбољих примера уметника 20. века који су били подвргнути дисциплини, добро испланираном режиму рада како би изашли у сусрет свим унапред утврђеним обавезама према галеристима, колекционарима, поручиоцима дела.

Серија од тринаест хелиогравура први пут је штампана за једно њујоршко издање познатог дела Луиса Керола Алиса у земљи чуда. Дванаест хелиогравура односи се на исти број поглавља књиге, тринаести примерак рађен је за насловну страну. Везу између Далија и Керола не треба нарочито преиспитивати, као ни везу између леве и десне стране мозга у случају обојице.

Наставак серије о Далијевој десној страни мозга читајте ОВДЕ

О овој серији илустрација писали су сајтови Open Culture, Brain Pickings, My Modern Met одакле су илустрације и преузете.