Путници Бруса Спрингстина

Једна од мојих билдунгс фаза подразумеала је и слушање овог албума који је обележио одређен, и формативно доста значајан, период моје стварности. Албум је унео у моју свакодневицу дозу шарма који је био оваплоћен у врло евокативном звуку американе. Ту су, наравно, биле и слике које је звук асоцијативно подстицао.

Спрингстинов албум Небраска звучи литерарно, а своје књижевне узоре ни сам аутор није крио. Албум је концептуалан, састављен је од демо снимака, и носилац је носталгичне и меланхолилчне атмосфере. Осећате као да сте на неком уском, тек недавно асфалтираном путу, између бескрајних њива. Фотографија са омота заиста је одговарајућа утиску који стичете док слушате баршунасти и као кроз измаглицу и пару проткан Спрингстинов глас.

Он пева о изгредницима, o друштвеним отпадницима и аутсајдерима, o онима које зовемо, подцењивачки, red necks. Сви његови антихероји теже слободи на својим бескрајним аутопутевима, тој најскупљој америчкој речи. Слобода се осваја на различите начине, најчешће посредством новца, кога никада нема довољно и за све, па је логичан пут до истог, у фикционалном ноар-вестерн свету Бруса Спрингстина, кроз злочин. Но, нису све песме о томе. Неке су о (безразложном) злу, неке су о сећању на детињство, сасвим су личне и сентименталне.

Песме које издвајам са овог албума су Nebraska, My Father’s House i Mansion on the Hill. Песма по којој је албум добио назив је о двоје злочинаца, мушкарцу и жени, који возе северо-западом Америке и убијају људе, истовремено се одлично забављајући. Мушкарац по хапшењу бива осуђен на смрт и једино што жели је, док му каишеви на електричној столици буду стезали тело, да му његова драга саучесница у злочинима седи на крилу. На крају песме сазнајемо шта је одговорио судији када га је овај питао зашто је починио све те злочине: Well sir I guess there’s just a meanness in this world. „На свету, господине, једноставно постоји зло. Убити је лако. И забавно. И не знам ни сам зашто сам то радио.“

Следећа песма, једна од оних које по мом суду имају антологијску вредност, јесте Кућа мога оца. Реч је о сну који наратор сања и кога се, дан касније, присећа. Он сања да је дете и да покушава кроз шуму борова да стигне до куће пре мрака. Он трчи ка кући док ослушкује злокобне гласове кроз ветар. Грање и трње му цепају одећу али он проналази излаз и види очеву кућу која сија. Пошто се пробудио наратор јаше до те куће и мисли о ономе што је њих двојицу у међувремену раставило. Он и на јави види светла која долазе иза њених прозора. Пење се уз степенице и стиже до прага. Жена коју не препознаје дочекује га, говорећи му да нико под тим именом које он помиње више не живи ту. Кућа и даље светли, налик светионику у ноћи, чинећи видљивим пут „где наши греси леже неискупљени“.

Најзад, Вила на брду је песма која, опет, тематизује кућу, иначе чест топос у америчкој књижевности и култури, од Едгара Алана Поа до Едварда Хопера, од Вилијама Фокнера до Алфреда Хичкока. За разлику од претходне песме, ова кућа не припада наратору и његовој породици, али је део сећања на детињство, и она му на тај начин припада. Та кућа је била чест повод за шетњу са оцем. Она се налазила на самој ивици града, изнад фабрика и поља, окружена тешком оградом од кованог гвожђа. Некада би дечак са оцем јахао до тамо или са сестром кроз високе кукурузе слушао музику која је одатле допирала, гледао светла како горе, слушао људе како се смеју. Те вечери које нам наратор прича своје сећање он чује аутомобиле како пролазе и види пун месец како светли изнад виле на брду.

Зашто сам ословила овај текст како сам га ословила? Зато јер је ово нека врста on the road албума који атмосфером и текстовима асоцира на кретање, било да је у питању сећање или стварна физичка динамика. Спрингстинови путници типични су за доба у коме он ствара, ми их можемо поистоветити са многим филмским јунацима, негативцима или аутсајдерима различитог кова којима је прожета америчка поп култура. О овом албуму и о својим песмама најбоље је писао сам Спрингстин у аутобиографији, одакле, за крај, преносим одломак.

Без дома и без идеје куда бих кренуо, одлучио сам да се изгубим у нешто лакше контролисаној области мог музичког живота. Како се паукова мрежа прошлости лепила преко мог писања, окренуо сам се свету куда сам пролазио као дете, који ми је остао препознатљив и чији сам зов чуо и сада.

Албум „Небраска“ зачет је као насумично промишљање о детињству и његовим тајнама. Нисам имао свестан политички програм или тему. Трагао сам за осећањем, за звуком који би дочаравао свет какав сам познавао и још увек га носио у себи. Остаци тог света и даље су се налазили на свега десетак минута и петнаестак километара од места где сам боравио. Духове албума „Небраска“ призивао сам многобројним проласцима кроз улице малог града у коме сам одрастао. Моју машту покретали су моја породица, Дилан, Вуди, Хенк, америчке мрачне кратке приче списатељице Фленери О’Конор, црноталасни романи Џејмса М. Кејна, пригушено насиље филмова Теренса Малика и прича о пропасти као у „Ноћи ловца“ режисера Чарлса Лотона. Све то, као и једнолични, посмртни глас који је струјао улицама мог града у ноћима без сна. Тај глас сам чуо када у трансу ситних сати истумарам на трем своје куће како бих осетио лепљиву врелину ноћи и слушао тишину улица тек повремено прекинуту шкрипом мењања брзина трактора с приколицама који су, стењући попут диносауруса, у облацима прашине одлазили Јужном улицом ка Магистрали 33 и даље ван града. Онда… тишина.

Песме за албум „Небраска“ написане су брзо и све су изникле на истом тлу. Сваку од њих снимио сам после три или четири покушаја. Мислио сам да радим демо-снимке. Песме „Highway Patrolman“ и „State Trooper“, снимио сам из прве. „Mansion on the Hill“ је била прва, „My Father’s House“ последња, а сама песма „Nebraska“ послужила је као чвориште читавог албума. Користио сам се белим госпелом, раном музичком традицијом са обронака Апалачких планина и блузом. Писао сам обраћајући пажњу на детаље. Ове песме су своје личности градиле додиривањем прстена или окретањем пендрека. По угледу на „Ноћ ловца“, често сам писао из перспективе детета. „Mansion on the Hill“, „Used Cars“ i „My Father’s House“ биле су риче проистекле из искустава с мојом породицом.

Желео сам страшне приче пред спавање. Размишљао сам о плочама Џона Ли Хукера или Роберта Џонсона, музици која је најбоње звучала када се угасе светла. Желео сам да слушалац чује како размишљају моји ликови, да осети њихове мисли, њихове недоумице. Ове песме су биле супротност рок музици коју сам писао. Биле су суздржане, а испод површине осећао се читав свет испуњен моралним недоумицама и нелагодностима. Напетост која је прожела срж ових песама јесте танка линија између стабилности и оног тренутка у коме човека изневере ствари што га везују за овај свет, његов посао, његова породица, његови пријатељи, љубав и топлина срца. Желео сам музику са осећајем кошмара из кога желиш да се пробудиш и текстове који клизе као поезија Желео сам да крв ових песама делује предодређено и судбински.

Изнервиран чињеницом да сам највећи део новца спискао на студијске термине, послао сам свог техничара за гитаре по магнетофон, мало боњи од касетофона који сам раније користио да забележим идеје. Био ми је потребан бољи, а мање скуп начин д проценим колику су моје нове песме вредне снимања. Вратио се са четвороканалним јапанским касетофоном марке таскам 144. Поставили смо га у мојој спаваћој соби. Певао сам исвирао гитару, а преостала су ми јошђ два канала да додам пратећи глас, још једну гитару и даире. То је све што можеш да урадиш са четири расположива канала. Миксовао сам снимке кроз ехоплексов ефекат за гитару на „бит бокс“ касетофон какав се носи на плажу. Укупни трошкови читавог пројекта били су око хиљаду долара. После тога, ушао сам у студио, довео бенд, и све песме поново снимио и измиксовао. Преслушавајући урађено, схватио сам да сам успео само да покварим оно што сам направио. Добили смо чистији, хај-фај звук, али ни близу атмосфери и аутентичности коју сам сам постигао.

Сви успешни извођачи некада се нађу заглављени између снимања и стварања музике. Ако ти се посрећи, то буде јединствен процес. Док учиш занат студијског бележења своје музике, нешто увек добијаш, а нешто губиш. Опуштеност неспутаног гласа уступа место формалности представљања. На неким снимцима ова размена може уништити суштину онога што си створио. На крају, задовољан сам што сам истражио могућности ових песама залазећи у сваки расположиви ћорсокак, извадио сам оригиналну касету, коју сам носио у џепу својих фармерки, и рекао: „То је то.“

Извор цитата: Брус Спрингстин, Born to Run, превео Дејан Цукић, Лагуна, Београд, 2017.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.