Сексуалне персоне Хајнриха Фислија (слобода)

Историја сексуалности доба просветитељства, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно Фукову теорију доводити у везу са писањем о швајцарско-енглеском уметнику Хајнриху Фислију, но асоцијације нам се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, за нас два најзначајнија, могу се посматрати као интелектуална потпоришта онога што је Фисли представљао на својим платнима и цртежима.

Хајнрих Фисли (Johann Heinrich Füssli) рођен је у Швајцарској, у Цириху, 1741. године. После образовања стеченог на циришком универзитету, Фисли, рођен у породици уметника, одлучује да настави породичну традицију и да се бави сликарством. Убрзо из Цириха прелази у Лондон где ће остати до краја живота и где ће створити своја најпознатија дела која ће, неколико векова касније, од стране историчара уметности, бити названа проторомантичарским. Такође, ту ће његово презиме добити нову звучност, уместо Фисли прозваће га Фјузели. Ми ћемо се ослањати на немачку транскрипцију презимена.

Један од уметника на које је Фисли утицао био је Вилијам Блејк. Начини представљања тела, нарочито мушке физиономије, код оба уметника под утицајем су Микеланђела. Такође, обојица појам слободе, значајан за доба у коме стварају, тематизују на различит начин, на другачијим идејним основама. Блејков човек тежи слободи, Фислијев се одрекао те илузије, сматрајући да је она, заправо, одраз неслободе, човеков нови затвор. Слобода као тежња и слобода као манифестација, човека изједначе са робом.

Тела представљена на Блејковим цртежима, после детаљнијег посматрања, могу бити носиоци два значења, симболичке представе ропства или симболичке представе слободе која се увек огледа у ентузијазму стваралаштва и потенцијалу имагинације. У случају Фислија нага тела мушкараца слика су затвора, агоније, мучења, патње (страст или страдање је од немачке речи Leidenschaft где leiden значи патња, патити).

Познато је да 18. век називамо доба просвећености. То је био век успона научног поимања света, век одбацивања сујеверја, многих црквених учења и објашњења света и човека, алхемијских бесмислица (како су их називали тадашњи корифеји новог доба, енциклопедисти). Осамнаести век називан је и прометејским, он је требало да буде век светлости разума. Три речи индикативне су: разум, Прометеј, светлост. Ниједна од три поменуте компоненте 18. века, можемо их звати светла страна Месеца, тог двосмисленог и противречног доба, није позитивно афирмисана кроз Фислијеву уметност. Он иронизује и доводи у питање дате постулате, одређене тежње.

Фисли преиспитује појам слободе и револуције кроз приказ оргијастичких сцена. То је, заправо, стара прича о богу Дионису. Француска револуција има за циљ ослобађање. Она жели да уруши стари друштвени поредак у коме су доминирале монархија и црква, краљ, аристократија и свештенство, корупција, лењост и лаж. Фисли поручује да се одређене манифестације слободе превиђају и да не морају нужно имати позитиван исход. Када се слобода освоји – шта тада са њом? Да ли је слобода тела нужно слобода духа?

Упоредо са доминантним интелектуалним тенденцијама једног доба теку и друга, недовољно прихваћена стремљења која ће се накнадно открити и потпуније афирмисати кроз мишљење и уметност. Њих можемо звати тамна страна Месеца. Заправо, унутар једног временског одређења упоредо струји више интелектуалних, културних, уметничких и друштвених тенденција. Зато, не треба рећи дух времена, већ духови времена.

Оно што ће бити будућност, садржано је у садашњости кроз чије ткиво су прожете тетиве прошлости. Налик процесу галванизације, могућа су оживљавања наизглед неживих делова. Ти наизглед неживи делови подземни су ток и тамна страна Месеца која ће се одразити у огледалу симболичког посредовања: у уметности. Доба разума прожето је опречним тенденцијама. Век науке, век је и гиљотине, справе која је одсецала главу, машине коју је произвео разум и преокренуо ју против себе.

Насупрот разуму стоје страсти, насупрот рационалном ирационално, насупрот светлости тама, насупрот Енциклопедији гиљотина, насупрот салону будоар, насупрот рококо ласцивности Фјузелијеве оргијастичке сцене. Доба у коме су се афирмисали сликари попут Давида и Рејнолдса, доба је и Фислија, Гоје, Блејка.

Током 18. века, насупрот писцима сентименталних романа постојали су писци готских. Истовремено када и Ричардсон, своја најпознатија дела пише и Донасјен Алфонс Франсоа, познатији као маркиз де Сад. У знаку божанског маркиза протекао је читав 19. и прва половина 20. века. Шпански уметник Франсиско Гоја најбољи је пример прелома о коме говоримо. Он је све до почетка свог лудила, изазваног изненадним и неочекиваним оглувљивањем, сликао конвенцијалне портрете племства и краљевске породице, не без дозе цинизма и ироније. На Гојином примеру пратимо како цеђ помрачења ума цури низ таблу разума, бришући до тада садржај који је по њој био исписан: сан разума ствара чудовишта. Серија Гојиних каприча илустративан је пример, као и црна кућа чије је зидове осликао најстрашнијим визијама, парадоксалности 18. века.

Сексуалност није ослобађајуће искуство. Тело је затвор. Тела мушкараца на Фислијевим цртежима приказана су као разапета, визуелизација су физичке и духовне агоније. Мушкарци на датим цртежима су пасивни, над њиховим телима надвијају се злокобна и гротескна женска тела, застрашујуће карикатуре које као да уживају у бестијалности и тортури сексуалних игара. Видећемо мушкарце који завезани висе са таванице, мушкарце чије су ноге оковане у оргијастичким играма које превазилазе елементе еротског и прерастају у садизам и најбизарнији фетишизам. Дух је разапет.

Веру у регенерацијску моћ знања, Фисли преиспитује овим злокобним а не толико ласцивним призорима. Његов Прометеј, као што ће се видети на приказаном цртежу, није ослобођен попут Блејковог Албиона, он не еманира енергију слободе и вере. Фислијев Прометеј је у оковима. Он је разапет, у центру композиције су његов полни орган и други наг мушкарац који га окива. Са стране је жена која додатно учвршћују окове. Фислијев Прометеј не пружа отпор, он је уморан, предат.

Између 1770. и 1778. године Фисли је нацртао многобројне еротске цртеже које је назвао Симплегма (Symplegma). Ти цртежи разликују се од еротских цртежа његовог времена, приказа какви су били уобичајени за рококо период, где су ласцивне сцене приказане као угодне, пуне задовољства и разлога за разбибригу. На Фислијевим цртежима еротски елеменат у вези је са патњом, потпуним самозаборавом, садизмом који није експлицитан и који нам је, баш зато, неугодан. Тек је Обри Бердсли, око 1900. године, на сличан начин доживљавао и приказивао сексуалност.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.