Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

1024px-Füssli_-_Symplegma_eines_gefesselten_nackten_Mannes.jpg

Историја сексуалности доба просветитељства, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа доводити у везу са писањем о швајцарско-енглеском уметнику Хајнриху Фислију (Хенрију Фјузелију, како гласи енглеска транскрипција његовог имена), но асоцијације нам се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, за нас два најзначајнија, могу се посматрати као интелектуална потпоришта онога што је Фисли представљао на својим платнима и цртежима.

Хајнрих Фисли (Johann Heinrich Füssli) рођен је у Швајцарској, у Цириху, седмог фебруара 1741. године. После образовања стеченог на циришком универзитету, Фисли, рођен у породици уметника, одлучује да настави породичну традицију и да се бави сликарством. Убрзо из Цириха прелази у Лондон где ће остати до краја живота и где ће створити своја најпознатија дела која ће, неколико векова касније, од стране историчара уметности, бити названа проторомантичарским. Такође, ту ће његово презиме добити нову звучност, уместо Фисли прозваће га Фјузели. Ми ћемо се ослањати на немачку транскрипцију презимена.

Један од уметника на које је Фисли утицао био је Вилијам Блејк. Начини представљања тела, нарочито мушке физиономије, код оба уметника под утицајем су Микеланђела. Такође, обојица уметника појам слободе, значајан за доба у коме стварају, тематизују, али на другачији начин, на другачијим идејним основама. Блејков човек тежи слободи, Фислијев се одрекао те илузије, сматрајући да је она, заправо, одраз неслободе, човеков нови затвор. Слобода као тежња и слобода као манифестација заробе човека и изједначе га са робом.

Füssli_-_Symplegma_eines_Mannes_und_einer_Frau_mit_helfender_Dienerin.jpg

Тела представљена на Блејковим цртежима, после детаљнијег посматрања, могу бити носиоци два значења, симболичке представе ропства или симболичке представе слободе која се увек огледа у ентузијазми стваралаштва и потенцијалу имагинације. У случају Хајнриха Фислија нага тела мушкараца слика су затвора, агоније, мучења, патње (страст, страдање, немачка реч Leidenschaft где leiden значи патња, патити).

Познато је да 18. век називамо доба просвећености. То је био век успона научног поимања света, век одбацивања сујеверја, многих црквених учења и објашњења света и човека, алхемијских бесмислица (како су их називали тадашњи корифеји новог доба, енциклопедисти). Осамнаести век називан је и прометејским, он је требало да буде век светлости разума. Три речи индикативне су: разум, Прометеј, светлост. Ниједна од три поменуте компоненте 18. века, можемо их звати светла страна Месеца, тог двосмисленог и противречног доба, није позитивно афирмисана кроз Фислијеву уметност. Он иронизује и доводи у питање дате постулате, одређене тежње.

Фисли преиспитује појам слободе и револуције кроз приказ оргијастичких сцена. То је, заправо, стара прича о богу Дионису. Француска револуција има за циљ ослобађање. Она жели да уруши стари друштвени поредак у коме су доминирале монархија и црква, краљ, аристократија и свештенство, корупција, лењост и лаж. Фисли поручује да се одређене манифестације слободе превиђају и да не морају нужно имати позитиван исход. Када се слобода освоји – шта тада са њом? Како себе ослободити порива за слободом? Да ли је слобода тела нужно и слобода духа?

1280px-Füssli_-_Erotische_Burleske.jpg

Упоредо са доминантним интелектуалним тенденцијама једног доба, теку, и друга, недовољно прихваћена стремљења које ће се накнадно открити и потпуније афирмисати кроз мишљење и уметност. Њих можемо звати тамна страна Месеца. Заправо, унутар једног временског одређења упоредо струји више интелектуалних, културних, уметничких и друштвених тенденција. Зато, не треба рећи дух времена, већ духови времена (а неки и заиста могу бити схваћени као авети).

Оно што ће бити будућност, садржано је у садашњости кроз чије ткиво су прожете тетиве прошлости. Налик процесу галванизације, могућа су оживљавања наизглед неживих делова тела. Ти наизглед неживи делови подземни су ток и тамна страна Месеца која ће се одразити у огледалу симболичког посредовања: у уметности. Доба разума прожето је опречним тенденцијама. Век науке, век је и гиљотине, справе која је одсецала главу, машине коју је произвео разум и преокренуо ју против себе.

Насупрот разуму стоје страсти, насупрот рационалном ирационално, насупрот светлости тама, насупрот Енциклопедији гиљотина, насупрот салону булевар, насупрот рококо ласцивности Фјузелијеве оргијастичке сцене. Доба у коме су се афирмисали сликари попут Давида и Рејнолдса, доба је и Фислија, Гоје, Блејка.

Johann_Heinrich_Füssli_-_Brunhilde_Observing_Gunther,_Whom_She_Has_Tied_to_the_Ceiling_-_WGA08337.jpg

Током 18. века, насупрот писцима сентименталних романа налазили су се писци готских романа. Истовремено када и Ричардсон, своја најпознатија дела пише и Донасјен Алфонс Франсоа, познатији као маркиз де Сад. У знаку божанског маркиза протекао је читав 19. и прва половина 20. века. Шпански уметник Франсиско Гоја најбољи је пример прелома о коме говоримо. Он је све до почетка свог лудила, изазваног изненадним и неочекиваним оглувљивањем, сликао конвенцијалне портрете племства и краљевске породице, не без дозе цинизма и рококо ироније. На Гојином примеру пратимо како цеђ помрачења ума цури низ таблу разума, бришући до тада садржај који је по њој био исписан: сан разума ствара чудовишта. Серија Гојиних каприча илустративан је пример, као и црна кућа чије је зидове осликао најстрашнијим визијама.

Сексуалност није ослобађајуће искуство. Тело је затвор. Тела мушкараца на Фислијевим цртежима приказана су као разапета, визуелизација су физичке и духовне агоније. Мушкарци на датим цртежима су пасивни, над њиховим телима надвијају се злокобна и гротескна женска тела, застрашујуће карикатуре које као да уживају у бестијалности и тортури (погледати кез на лицима жена) сексуалних игара. Видећемо мушкарце који завезани висе са таванице, мушкарце чије су ноге оковане у оргијастичким играма које превазилазе елементе еротског и прерастају у мучења, не над телом већ над духом.

Веру у прочишћујућу ватру, у регенерацијску моћ знања, Фисли преиспитује  овим злокобним призорима. Његов Прометеј, као што ће се видети на приказаном цртежу, није ослобођен попут Блејковог Албиона, он не еманира енергију слободе и вере. Фислијев Прометеј је у оковима. Он је разапет, у центру композиције су његов полни орган и други наг мушкарац који га окива. Са стране је жена која додатно учвршћују окове. Фислијев Прометеј не пружа отпор, он је уморан, предат.

Између 1770. и 1778. године Фисли је нацртао многобројне еротске цртеже које је назвао Симплегма (Symplegma). Ти цртежи разликују се од еротских цртежа његовог времена, приказа какви су били уобичајени за рококо период, где су ласцивне сцене приказане као угодне, пуне задовољства и разлога за срећу. На Фислијевим цртежима еротски елеменат у вези је са патњом, потпуним самозаборавом, садизмом који није експлицитан и који нам је, баш зато, неугодан. Тек је Обри Бердсли, око 1900. године, на сличан начин доживљавао и приказивао сексуалност.