O pesmi „Vudstok“ Džoni Mičel

VUDSTOK

Na dijete božje nabasah
Hodao je cestom
I pitala sam kuda ideš
I rekao je

Idem dolje na Jasgurovu farmu
Idem se ubaciti u rokenrol bend
Idem kampirati na zemlji pod nebom
I pustiti dušu na slobodu

Od zvjezdane prašine mi smo
Od zlata mi smo
I moramo se
Vratiti u vrt

Ako je tako smijem li koračati uz tebe
Tu sam jer bježim od smoga
I osjećam se kao zamašnjak
U nečemu što se okreće

Iako, možda je to tek ono doba godine
Ili je možda ipak došlo doba čovjeka
Ne znam tko sam
No život je tu da me nauči

Od zvjezdane prašine mi smo
Od zlata mi smo
I moramo se
Vratiti u vrt

Kad smo napokon došli na Vudstok
Bili smo jači za pola milijuna
I pjesma se širila odasvud
I slavlje

I bombardere vidjeh u snoviđenju
Tamo na nebu drže stražu
I njihovu preobrazbu u leptire
Nad našom nacijom

Od zvjezdane prašine mi smo
Prastari ugljik od milijun godina
Od zlata mi smo
Zarobila nas đavolja nagodba
I moramo se
Vratiti u vrt

Preveli Simo Mraović i Vivijana Radman

U vreme hipi pokreta biti pesnik značilo je slično što i biti trubadur. Trubaduri i truveri su u 12. i 13. veku putovali južnom Francuskom i izvodili pesme sa instrumentom u ruci. Skoro isti model izvođenja i lirsko-muzičkog performansa ponovljen je sedam vekova kasnije, na potpuno drugačijoj teritoriji, pod potpuno drugačijim okolnostima. Laute su zamenjene gitarama. Balade i putovanja su ostali.

Trubadurska pesma Džoni Mičel nosi naziv Vudstok po odredištu putovanja velikog broja ljudi između 15, 16. i 17. avgusta 1969. godine. Postoje dve verzije pesme: prva pripada Džoni Mičel, druga grupi Krozbi, Stils, Neš i Jang. Džoni Mičel ovom pesmom daje konačan obris jednoj kulturi i himnu generacije u trenutku njenog polakog nestajanja.

Pesma nam kazuje o dvoje koji su na zajedničkom putovanju ka Vudstoku. Baš kao i romantičarski samoizgnanici, i ovo dvoje beže pred pritiskom kojim ih društvo opterećuje. Odlazak je jedino moguće suprotstavljanje datim okolnostima. Međutim, sa ove distance, stiče se utisak da je hipi generacija, ipak, načinila i povratak domu, društvu i konvencijama od kojih je bežala, dodatno učvrstivši vrednosti materijalističkog društva protiv kojih je isprva bila.

Od zvjezdane prašine mi smo
Od zlata mi smo
I moramo se
Vratiti u Vrt

Hipi kultura ponavlja rusoističke tendencije, ona teži povratku prirodi. Vrt je mesto nevinosti. Vrt, baš kao na triptihu Hijeronimusa Boša, mesto je slavlja, zajedništva, harmonije i čulnih senzacija. Ali, da li samo toga? Ukoliko se u Vrtu boravi u potpunosti bez svesti, onda Vrt postaje bašta, a njegovi stanovnici izjednačeni su, tada, sa rajskim životinjama. Uostalom, kada već pominjemo Bošov Vrt, moramo uzeti u obzir i sve dvosmislene radnje koje se u njemu uočavaju, a koje su orgijastičkog i opijatskog tipa.

Ženski lirski subjekt u četvrtoj strofi pita svog saputnika da li može da korača uz njega (koga prepoznaje kao srodnu dušu). Mladić je već u drugoj strofi naglasio da je krenuo na Vudstok gde će se pridružiti rokenrol bendu. Primećuje se pasivnost junakinje: i ona je na putu, ali nije krenula ka Vudstoku. Pošto je srela muškarca, ona mu se pridružuje, menjajući svoj pravac. Ona luta, on putuje.

Muškarčeva dinamika je naglašena, raspoložen i lutalački rokenrol karakter suprotan je onome što junakinja kaže za sebe u petoj strofi:

Ne znam tko sam
No život je tu da me nauči

Junaci pesme potvrđuju večitu potrebu da se vrate Edenu, u stanje neiskvarenosti. Da ponovo pronađu raj. Kao i Vitman i Keruak, dvoje nastavljaju samospoznaju na putu, jednom od najčešćih toposa američke književnosti. Autoput objašnjava merkurijansku prirodu američkog duha. On nema početak i kraj, polazište i odredište. Uvek je moguće kružno putovanje. Nijedan autoput sam za sebe nije celina već je povezan sa drugim putevima, deo je mreže. Individualno i kolektivno su, tako, neodvojivi. Vožnja autoputem uz glasnu muziku sa radija kopneni je ekvivalent surfovanju.

San o zajedništvu i miru brzo je, nalik zlatnom prahu u vazduhu, splasnuo, vrativši se na dlanove odakle je isprva i odaslat. Stihovi

I bombardere vidjeh u snoviđenju
Tamo na nebu drže stražu
I njihovu preobrazbu u leptire
Nad našom nacijom

primer su psihodeličnih halucinacija i menjanja percepcije zahvaljujući opijatima. Povratak Vrtu beg je od stvarnosti. Neodrživost samoobmane ubrzo je bila ogoljena, zanos je sprala kiša drugog dana festivala. Idilične livade farme prerasle su u nepodnošljivo blato. Nedugo potom, avgusta ’69, dogodilo se ubistvo Šeron Tejt i njenih prijatelja od strane sekte Čarlsa Mensona a, zatim, u decembru ’69 festival u Altamontu, mestu za auto-trke nedaleko od San Franciska, koji je, konačno, pokazao je svu iluzornost hipi težnji. „A onda su hipici postali zli“.

Pravolinijski put dvoje, nalik reci, širi se i uliva u veću masu dolaskom na odredište. Tu mantra sa početka biva ponovljena i potvrđena – individua u celini nalik je zvezdanoj prašini u nepojmljivoj veličini kosmičkog prostora:

Od zvezdane prašine mi smo
Prastari ugljenik od milijun godina
Od zlata mi smo
Zarobila nas đavolja nagodba
I moramo se
Vratiti u vrt

Džoni Mičel nije učestvovala na Vudstoku, u trenutku održavanja festivala bila je u Londonu (ako se dobro sećam informacija pročitanih u jednim starim muzičkim novinama pre dvanaest godina kada sam duhom bila prisutna u svim mogućim kalifornijskim komunama i umetničkim kolonijama). Pesma Vudstok himna je jedne generacije, talentovane i neusmerene. Dok se američka buntovna omladina okupljala u ime mira, neki su ginuli u Vijetnamu. Njihova angažovanost krajnji je rezultat imala u kupovini droge koju zovu LSD. Ispada da je u ime „droge i igara“ zloupotrebljen prvobitni cilj: zajedništvo, mir i pobuna. Sve kasnije generacije su konzervativnije od hipika, ogorčenije i ciničnije. Pesma je ostala. Naklon Džoni Mičel.

Preporuke:

Kamil Palja, Slomi, sruši, sprži, prevela i uredila Vivijana Radman, Postskriptum, Zagreb, 2006.

Dejan D. Marković, Nije sve to bio samo rokenrol – antologija kontrakulture, Plato, Beograd, 2003.

Fotografija: Džek Robinson, Džoni Mičel sa gitarom, 1968.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.