Часопис „Поезија“

Часопис Poetry основала је у Чикагу 1912. године Харијет Монро (Harriet Monroe). Часопис излази и данас, током свог стогодишњег постојања месечно је излазио по један број. Временом, смењивле су се уреднице, визуелни идентитет магазина се мењао, али оно што је остало исто јесу критеријуми који је сваки песник морао да досегне како би црна слова његових песама заблистала на белом папиру магазина. Контраст елеганције остао је императив.

„To print the best poetry written today, in whatever style, genre, or approach“, речи су Харијет Монро које нису изневерене. Часопис је опстао захваљујући строгој и доследној уређивачкој политици, објективности, независности у односу на институције, универзитете, политичка опредељења, финансијере, уметничке покрете, правце или песничке школе.

Часопис је током децнија постојања етаблирао своју репутацију објављујући поезију Т. С. Елиота, Езре Паунда, Јејтса, Вилијама Карлоса Вилијамса, Воласа Стивенса, Роберта Фроста, Ленгстона Хјуза, Мариен Мур, Е. Е Камингса, Силвије Плат, Елизабет Бишоп, Џемса Џојса, Чарлса Буковског, Рејмонда Карвера, Алена Гинзберга, Ернеста Хемингвеја, Тенеси Вилијамса, Гертруде Штајн.

На сајту магазина пише следеће:

Today, Poetry regularly presents new work by the most recognized poets, but its primary commitment is still to discover new voices. In recent years, over a third of the poets published have been new to the magazine.

Имајући у виду тек назнаке, штуре податке о часопису који је имао битан утицај на деловања многих песника, на промоцију и истицање важности поезије и уметничког стварања, стиче се утисак да се рад и истрајност, вера у мисију и идеализам исплате.

Недељно, седам до осам пута посетим сајт овог часописа, уз помоћ опције за претраживање откривам нове песнике, увек запањена количином података. Све се чини једноставно, лако, као да је свима дата шанса – и онима који су писали поезију, и онима који су писали о поезији.

И насловне стране сведоче о таквој уређивачкој политици. Графички дизајн часописа прилагођен је тренутку, времену просечног читаоца, а поседује дозу строгости, елементе који упркос својој поп форми, упућују на традиционалне амблеме поетских слика.

Пегаз је заштитни знак часописа, митски коњ као симбол инспирације и трансцеденције. Наредне приказане насловне стране старе су тек неколико година. Оне садрже појаве које везујемо за свакодневицу – пса, фотељу, биљку, лампу.

Трајност часописа доказ је како мисија поједница може бити доследно спроведена и остварена једино уз помоћ колектива, уз помоћ других, вероватно подједнако креативних, способних и организованих људи. Зато ће овај часопис остати трајна инспирација, добар пример афирмације креативности и рада.