Икаров пад

Rubens,_Peter_Paul_-_The_Fall_of_Icarus1636

Питер Пол Рубенс, „Икаров пад“, 1636.

Раније сам чешће одлазила у Земун, мој пријатељ је тамо становао. Ретко смо остајали у затвореном простору, а и када бисмо, тема Икара била би индиректно присутна, „високо“ и „ниско“ преплитали би се: правили смо сендвиче и причали о Љоси, јели бисмо и пуних уста сумирали утиске о Маркесу. Онда бисмо изашли и пролазили поред високе сиве зграде, архитектонски лепог решења, на чијем би зиду била скулптура атлетски исклесане мушке фигуре строгог лица са великим крилима. Mој поглед био би уперен у њу док би друг настављао да прича и док ме не би повукао за мишицу, на тај начин ми сугеришући да припазим – испред мене су степенице. Сишли бисмо у оближњи парк, затим смо пролазећи њиме причу настављали, некако је довршавајући, мада чешће не, узаним земунским улицама, пуним старих кућа са високим темељима, фасада ољуштених као коре бреза. Њихови прозори, мусавог стакла и избразданих оквира, заиста би подсећали на „очи“ које се могу препознати по стаблима тог дивног дрвећа, витких бреза.

Али, једанпут сам застала и прекинула га. „Погледај ову скулптуру“, показала сам прстом, „прелепа је. Могу да почнем, да набрајам грчка божанстава у Београду, ако желиш, и тако се воли свој град.“ Одговор не бих ни сачекала а већ бих почела да помињем Меркура у близини зграде мог факултета, кентауре у Бранковој и Његошевој улици, грације у Ломиној, Аполона и Атену изнад улаза у Капетан Мишино здање, Хебу на углу Душанове и Вишњићеве. Наравно, мој занос би, као и увек у његовом присуству, био прекинут, лет би се завршио падом у виду равнодушне, често и надмоћно циничне констатације: „Првим пут је видим, шта је ово?“. Пролазили смо поред зграде ваздухопловства и прича би се наставила, али у правцу његовог доживљаја бомбардовања, кад је од јачине удара бомбе о ту зграду, он био бачен горе па за деведесет степени лево са свог кревета. „Опет Икар и Дедал“, помислила бих. Нисам желела да се надовезујем са свакодневног искуства из непосредне прошлости на митологију и уметност, прозрела бих да ту нема пуно места за моје теме. Ипак, питање сам запамтила. Враћајући се у свој крај града, покушавала сам да закључим ко је, заправо, на скулптури Злате Марков у Земуну, на зиду згграде Команде ваздухопловства која је 1935. године саграђена према пројекту Драгише Брашована. Мој пријатељ је умео, несвесно, да постави право питање.

Зашто је оно у мени изазвало недоумицу а касније и благи немир? Зато што нисам успела да закључим да ли је скулптура мушкарца на фасади Дедал или Икар. Желим да верујем да је то Дедал, онај који је летео, а не Икар, онај који је пао. Али, авиони падају, зар не? Да ли скулптура приказује Дедала, да ли је она представа онога који је летео и, још битније, онога који је слетео, генија, homo faberа, онога ко је захваљујући опрезном коришћењу знања, свесности његових домета, преживео, или је фигура мушкарца Икар, а он је, то сви на основу мита добро знамо, пао. Мит о Дедалу и Икару једнак је многим другим митовима чију окосницу чине родитељ и дете, као и страдање детета због родитељског греха, прекорачења, hibrisa. Мит о Деметри и Персефони један је од оних који би се могли навести као референтни за ову причу. Но, Персефонина клетва, усуд и одсуп од родитељског савета далеко је другачијa од Икаровог и носи са собом другачија значења. Са Икаром се, нарочито на нивоу свакодневног искуства, појединачно људско искуство да поистоветити.

Дедал је био антички изумитељ, конструктор, инжињер, пример за једног од каснијих визионара какав је могао бити Леонардо да Винчи или неки од књижевних јунака Жила Верна. Њега је занимала техничка страна креативности и маште, прогрес и наука који би били на страни човека. Иронија мита одржава мит. Све што је Дедал измислио није преокренуто у корист људи, већ једино на штету људи, а исто важи и за Прометеја. Мит о доброчинству увек има дупло дно. Посредно је био заслужан за рођење Минотаура. Да би га укротио и заробио, изградио је лавиринт, грађевину из које, на крају, сам није умео да изађе. Пошто је постао заробљеник сопственог дела, лавиринта са безброј соба и ходника, морао је да пронађе начин како да изађе одатле (мала дигресија као духовит пример тога како се мит лако може иронијски транспоновати на свакидашњицу: Катарина Анђелић, „концептуалиста и постмодерниста“, јунакиња телевизијске серије Отворена врата, у епизоди „Мува за Токио“, доживљава сличну судбину када се сама зароби унутар скулптуре коју током читаве епизоде конструише). Тада je развио идеју да направи крила уз помоћ птичијег перја и воска која би покретао снагом сопствених руку и на тај начин се издигне над лавиринтом, коначно постајући слободан. Саветовао је сину да не лети превисоко јер ће топлота сунчевих зрака отопити восак. Икар га није послушао, восак се отопио, он је пао у воду, погинувши од јачине пада. Ни овога пута Дедалу знање није могло бити од користи. Шта нам то казује о знању и идеји напретка која је са њим у вези?

Иако је увод о Дедалу био дуг ово је, заправо, прича о његовом сину, Икару. У многима препознајем несрећног митског јунака. Неко би могао додати да је таштина и прецењивање сопствених (људских) могућности била кобна грешка. Јесте, али трагичност не би изостала и да је било другачије. У сваком случају ће се зачути прасак, цнажан налик паду бомбе, који нико неће приметити. Младо тело идеала пада у воду свакодневице. Чини се да је илузија којој је младост склона, баш као и зраци на Бројгеловој слици која тематизује Икаров пад, негде у даљини, на хоризонту, она је бледећи одсјај који се распростире површином воде. Опоре поруке Бројгелове слике или доле цитираних песама остављају нас у недоумици. У питању је стоичка равнодушност која разара, победа практичности наспрам идеалистичких тежњи ка вертикали и другачијем, ка промени и бегу од средине. Као у Флоберовом роману Госпођа Бовари или на крају филма Амадерус, или у песми Када ме питају Лизел Милер, све, свака појава, атом, живо биће, нежива ствар, немо је и разоружавајуће равнодушно пред нечијим падом, пред нечијим болом, пред нечијом смрћу. Пошто је сазнао за смрт своје кћери, отац Еме Бовари посматра јутро и не може да поверује како је то јутро исто као и свако претходно, ништа се није променило, али то не може бити! – његова кћер више није жива! У филму Амадеус ми видимо кочију која односи тело таквог човека док за њом остаје пастир који ни не гледа у кола која пролазе. Он мора да изведе стоку на испашу, зашто би мислио на мртваца. Лирска јунакиња Лизел Милер одлучује да пише да би победила тишину која је издајничка пред сазнањем да њене мајке више нема.

1024px-Pieter_Bruegel_de_Oude_-_De_val_van_Icarus

Питер Бројгел, „Предео са Икаровим падом“, 1560.

На Бројгеловој слици Предео са Икаровим падом у центру пажње није Икар. На слици ћемо прво угледати сељанина који оре земљу, пролеће је, он ју мора припремити за нове плодове. Живот је тежак, људи са села то добро знају, ратар нема времена да гледа у прелепо сунце на хоризонту, нити да разговара са пастиром недалеко од њега, он мора да ради. Услед тих чињеница, борбе за опстанак и преживљавања унутар окрутне свакодневице, влада апсолутна незаинтересованост других за догађаје који се одвијају пред њима. Земља мора бити изорана, стадо на окупу, брод, уз чију помоћ се обавља трговина, мора да настави своје путовање. Нико не може ни помислити да би требало да лети или да од живота затражи више од онога што му је дато. Живот, то је стоичка издржљивост, рад, борба. Од Икара видимо само ноге и то у десном углу слике, над њима је перје, то је једино што сугерише да је он ту, у имагинарном простору слике. Брод се креће, ратар гледа у земљу и оре, пастир је читавом догађају окренут леђима, чак и птица на грани не реагује, није узлетела од звука праска који је у близини. Централно место мита о Икару заузима пад. А пад, пад може значити толико тога: одустајање, укалупљивање, пристајање, унапред познати распоред дневних навика, константно окретање погледа ка часовнику. Пад је када, као у песми Едварда Филда, једини лет појединца, једина висина коју може дневно да досегне, јесте замена сијалице у соби.

Песници, углавном из англо-саксонске традиције 20. века, бавили су се митом о Икару, реконтекстуализацијом постојеће приче. Било да је песма у служби екфразе, описа дела унутар самог дела када се речима предочава неко ликовно дело, као што је то случај у песми Вилијама Карлоса Вилијамса (песник је директно био инспирисан поменутом Бројгеловом сликом), или као код Одена који у песми Музеј лепих уметности одаје пошту фламанском уметнику кроз опис своје контемплације пред сликом, утисак савременог реципијента уметности не изостаје. Поетски обликован мит је пред нама. Значења су многострука, цикличност приче јесте оно што остаје. „Ничег новог нема под Сунцем“.

Три приложене слике које следе видела сам у музеју Каподимонте у Напуљу. Оне су малог формата, рађене су у доба барока вероватно на основу Овидијевих Метаморфоза, књиге у којој је овај мит, уз многе, предочен. Нешто касније настала је и Рубенсова слика, вероватно на основу истог литерарног предлошка, коју сам видела у Музеју лепих уметности у Бриселу. Иконологија Икаревог пада није, пак, новијег датума. Пре ренесансне односно барока, тема је била присутна у зидном сликарству Помпеја, и то је могуће видети у Напуљу. Касније, ову представу сликају многи модерни уметници, међу којима издвајам Шагала и Матиса.

tumblr_pi6ztq7MqY1wx9nveo1_1280

Карло Сарацени, „Предео Икаровог полетања“, 1606.

tumblr_pi6ztq7MqY1wx9nveo2_1280

Карло Сарацени, „Предео Икаровог пада“, 1606.

tumblr_pi6ztq7MqY1wx9nveo3_1280

Карло Сарацени, „Предео у коме је Икар сахрањен“, 1606.