Напокон сама

Кицоши и сељаци – хтела сам да видим да ли су сви исти; пробала сам страст мушкараца с белим и дебелим рукама, с косом обојеном и слепљеном на слепоочницама; имала сам бледе дечаке, плаве, феминизиране као девојке, који су умирали на мени; и старци су ме прљали својим оронулим радостима, а посматрала сам будећи се и њихове смежуране груди и угашене очи. На дрвеној клупи, у сеоском кабареу, између бокала вина и луле дувана, жестоко ме љубио и човек из народа; примила сам од њега неку интензивну радост и лежерно понашање; али нитков не води љубав ништа боље од племића, а сламарица није нимало топлија од дивана. Да бих им улила више страсти некима сам се подала као робиња и нису ме због тога више волели; за будале сам се спуштала на нискости и бешчасти а заузврат они су ме мрзели и презирали, а ја сам желела да устостручим своја миловања и да их преплавим срећом. Надајући се, на крају, да наказни људи могу боље да воле него други и да се рахитичне природе за живот хватају страшћу, подавала сам се грбавцима, црнцима, кепецима; приређивала сам им ноћи на којима би им позавидели милионери, али можда сам их плашила јер су ме брзо напуштали. Ни сиромашни, ни богати, ни лепи, ни ружни нису могли да ми пруже љубав коју сам од њих тражила;

Наслов Маркесове књиге, Сећање на моје тужне курве, као да именује Лотреков тематски опус који афирмише приказ проститутки током предаха, онда када су оне напокон саме, или са пријатељицама, лишене „радног задатка“, током времена доколице и размене међусобних нежности. Ако су током ноћи Лотрекове пријатељице бивале са мушкарцима, током дана су бивале са женама, у чулној симбиози која није искључивала пријатељско и сензуално.

Анри де Тулуз-Лотрек, „Пољубац“, 1892.
Анри де Тулуз-Лотрек, „Пољубац“, 1892.
Анри де Тулуз-Лотрек, „У кревету“, 1892.
Анри де Тулуз-Лотрек, „У кревету“, 1892.

У претходном тексту о Тулуз-Лотреку акценат је био на жовијалној атмосфери ноћних балова, кабареа и кафеа на Монмартру које је сликар посећивао и приказивао. Овога пута биће речи о другачијем тематском опусу, подједнако заступљеном у његовом стваралаштву: реч је проституткама којима је био окружен. Игра, галама и кан-кан припадали су ноћи. За јутра би преостајале самоћа и тишина. Као и увек, суптилна психолошка студија крије се иза представљених физиономија, грубе линије, експресивно изобличена лица, згужвана и омлитавела тела нису приказана тако да би била сама себи сврха, у сврху мимезе и цинизма. Ноћне сцене замењене су дневним: светлост тада наборе разочарања истиче другачије.

Музе везујемо за Хеликон али их је на прагу модерне сликар препознао у борделу. Његово око окренуто је јавној кући. Врхунац тог интересовања била је серија литографија штампаних 1896. године под називом Оне (Еlles). Албум се појавио у тиражу од сто примерака и није се уклапао у ондашње одлике еротских графика. На насловној страни није била нага већ обучена жена, док се чешља. Лотрек прави одступ од тадашњих приказивачких конвенција ласцивности и еротске графике. Он представља куртизане током јутра, док обављају мале ритуале који су можда једино време које оне заиста посвећују себи.

Када већ говоримо о јутру и његовим непроцењивим тренуцима, светлости која охрабрује, тишини која обнавља, сетимо се уводног дела филма Сати. Контекст је другачији, суштина је иста. Јутро је доба повратка. Овде рефлексију о сопству, уместо женских приказаних прилика, на себе, попут неке покајничке одговорности, прихвата сам сликар. Видећемо лења буђења, мисли уперене у празне просторе сопствених домета, умивања и прања као понављања ритуалних образаца (пр)очишћења и поново задобијене невиности, затезања постељине, размењивања нежности, безличне разговоре током безличних поднева, ишчекивања смисла и неистине да јутро ће променити све. 

Цитат: Гистав Флобер, Новембар, превео Тин Ујевић

 

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A