Волите ли Брамса?

Johannes Brahms

Јохан Брамс

Музику немачког композитора Јохана Брамса треба слушати како би утисак о празницима који намећу одређена расположења, често беспотребна, конфузна и иритирајућа, био превазиђен или пак адекватно уобличен. Уз Брамсову музику се, једноставно, ужива. Нема филозофских импликација, као у случају Бетовена, или пак надовезивања на литературу и сликарство, као у случају музике Франца Шуберта.

Волите ли Брамса? назив је романа француске књижевнице Франсоаз Саган који ми се учинио погодним за ову прилику. Наслов у облику питања може бити индиректан начин подсећања на дело композитора које као да стоји по страни, признато, али не и довољно пута истицано. Делo којe сам одабрала прво везујемо за Брамсов рад, у питању су Мађарске игре, двадесет и једна композицијa.

 

Срж Брамсовог осећања налазимо пре свега у његовом обимном камерном стваралаштву: у искрености и аутентичности те полетне музике препознајемо све музичке склоности овог уметника који је волео циганску музику и био велики пријатељ и обожавалац Јохана Штрауса, чувеног композитора валцера. Изванредном свежином одликују се Брамсове  Мађарске игре и Валцери, за један или два клавира. Валцерски ритам, са сасвим личним акцентом, јавља се и у дивним Брамсовим песмама, у којима се наставља традиција Шуберта и Шумана; у квартетима, тријима, квинтетима и у изврсном Гудачком секстету такође се чују валцери (са особеном комбинацијом инструмената), финала у циганском духу и мелодија у стилу лида.

Овако изразита зависност од личних маштања и расположења провлачиће се кроз цео Брамсов живот – живот који почиње детињством у беди а завршава се привидно особењачком старошћу, дајући Брамсу лик гозајзног брадатог старца, љубитеља пива и цигара. Испод те спољашњости крије се неугасива свежина осећања, као што нам показује и његова безнадна љубав према Клари Шуман.

Било је неизбежно да у једном тренутку Брамс престане да компонује искључиво за уски домаћи круг, то јест да са камерне музике пређе на симфонијску: тај тренутак су сви у Бечу очекивали.

Он је то знао, пошто је одувек осећао одговорност због великих, пророчких речи којима га је Шуман приказао читаоцима свог листа: „Поздравимо долазак младића уз чију колевку су стајале Грације и Хероји“.

Био је то последњи Шуманов чланак под насловом Нови путеви. Брамсови путеви заиста су били нови, иако су изгледали као повратак на старо („Вратимо се старој музици и бићемо спасени“, говорио је тих година Ђузепе Верди). Били су то, уосталом, и једини путеви који су њему, по природи заиста „ученику Грација“, допуштали да постане музичар и „херој“, како је то захтевала историја.

Извор: Лучано Алберти, Музика кроз векове, превео Иван Клајн, Вук Караџић, Београд, 1974.