Десна страна мозга Салвадора Далија: „Жуте љубави“

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Le poete contumace (The rebel poet)

Серија текстова која се односи на Далијеве мање познате радове, цртеже и графике који су у функцији илустровања другог уметничког дела се наставља. Овога пута Далијеву десну страну мозга инспирисала је књига „Жуте љубави“, Les Amours Jaunesзбирка песама француског уклетог песника Тристана Корбијеа кога је Пол Верлен уврстио међу чувене „Уклете песнике“,  Poètes maudits

Дилема предочена у првом тексту на тему леве и десне стране мозга у процесу стваралачког поступка – Десна страна мозга Салвадора Далија – нека буде довољна за наш став о таквој подели. Први текст на ову тему сведочи о инспирацији књигом Луиса Керола Алиса у земљи чуда. Овога пута реч је о другачијем садржају и о потпуно другом типу уметника као полазиштима за рад. Та разноликост и непредвидивост у погледу садржаја који су могли инспирисати Далија чар је писања на ову тему.

Инспирација и рад, десна и лева страна мозга, подједнако су у битни функцији стварања. Само највећим уметницима полази за руком да нас преваре делима која упућују једино на десну, а Дали је био један од њих. На овим цртежима, насталим 1974. године, све је једноставно и наизглед спонтано, препуштено слободном потезу док је, у ствари, све заправо било резултат препуштања увежбаном потезу.

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / A l’eternelle Madame (The eternal madame)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / A la memoire de Zulma (To the memory of Zulma)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Fleur d’art (Flower of art)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Bonne fortune et fortune (Good fortune and fortune)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Declin (Decline)

 Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Insomnie (Insomnia)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Pudentiane

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Duel aux camelias (Duel with camelias)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Le crapaud (The toad)

Андре де Дијан: Фотографије Мерилин Монро на плажи

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Андре де Дијан, још једна планета у соларном систему Мерилин Монро, невероватан авантуристички дух, фотографски егзибициониста у потрази за различитим облицима који славе нагост женског тела. Објава о његовим фотографијама Мерилин Монро наставак је серије текстова посвећених оном типу жена које са правом имају статус филмских јунакиња: ексцентрична лепотица, непредвидива јунакиња, заљубљује се непосредно – као секира која пада.

Пре него што је секира самој Мерлин пала на ноге, многи фотографи налазили су инспирацију посматрајући америчку pin-up Венеру. Претходни текстoви о Мерилин – Последње позирање Мерилин Монро и Како је Норма помогла Ели – могу бити допуна наративу који овом серијом текстова желим да употпуним. Он је подједнако прича и о његовим ауторима и о периферним јунацима, колико и о хероини у главној улози.

The impact Norma Jeane had on me was tremendous. As minutes passed, I fell more and more in love with Norma Jeane; there was an immediate rapport between us. She responded to everything I said. She started to look around in my room examining all the pictures I put on the walls and began asking questions. I had the immediate feeling that she was something special, something different from most girls and models I had met before her, mainly because she was so eager to ask questions about me and the pictures I put on the walls. She wanted to know many things right away, she was interested in me! She was utterly sincere; she did not wish to speak about herself, except when I asked her my own questions. She was sincere in wanting to know who I was and what I was doing with my life, and I began to amuse her exceedingly with all sorts of stories that ran through my mind and I just kept dishing them out to her. I still remember it as clearly as if it happened just recently.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

 

Хербаријум Мери Дилејни

MD30

MD34

MD40

MD43

Овај пост наставак је серије текстова под називом Хербаријум која је посвећена цвећу, његовим приказима и симболичком потенцијалу које оно може имати у различитим формама уметности и у делима различитих стваралаца. Мери Дилејни рођена је у Енглеској 1700. године и оно по чему је најпознатија јесу њени колажи, папирнато цвеће за које се чини да је право и тек положено на странице хербаријума. Вешто осликани примерци пољског цвећа, као и цвеће састављено од обојених папирних марамица, највећи су део су њене заоставштине.

Добро је подсетити се цвећа, када већ њиме нисмо окружени, па макар и у овако отуђеном облику, двоструко удаљеном од правог цвећа (у питању је колаж, прво удаљавање, па још у електронском облику који нам не омогућава да дело осетимо уживо, друго удаљавање). Цвеће увек чини да поверујемо, за тренутак, како ће лепота и нежност спасти свет. Основна одлика лепоте овако приказаног цвећа је тајна. Њој додатно доприноси црна позадина која нас уводи у свет непредвидивости, завођења мирисом које подједнако буди чула, али их и опија, успављујући нас и обмањујући. Циљ ове серије текстова и јесте да афирмише двосмисленост приказа лепоте. Уметност никада није до краја аполонијског порекла. Лепота на површини има корен у земљи.

Чудновата је ствар то како потпуна може да буде илузија о томе да је лепота нешто добро. – Лав Николајевич Толстој, „Кројцерова соната“, 1882.

За цитирану мисао заслужан је Лав Толстој али је мени прва асоцијација, када већ говоримо о лепоти и тајни, о хербаријуму као метафори фетишистичког односа према сакупљању мртвих форми природе (хербаријуми су, уз кућице за лутке, можда једини аутентични облици женских кабинета куриозитета), прва асоцијација био Томас Ман. Он је идеју лепоте као двосмислене и не нужно истовремено и моралне компоненте развио до у најситнији детаљ. Филигрантски разрадивши идеју лепоте као клице зла, као садржитеља уништитељске компоненте, он је у наш ум призвао фигуру Светог Себастијана, поезију Шарла Бодлера, Ничеову мисао, Каравађово сликарство. Мери Дилејни, несвесна свог учинка, својим колажима доприноси овом подстицајном тематском универзуму.

Mary Delany06.jpgMary Delany07.jpg

Илустратор књига Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори један је од најпознатијих илустратора књига. Насловне стране књига писаца попута Џозефа Конрада, Александра Пушкина, Михаила Љермонтова, Хенрија Џејмса, Франца Кафке, Марсела Пруста и многих других представљене су на непретенциозан а, опет, занимљив начин и скоро у стрип маниру.

У наставку су представљени само неки од његових радова. Поред илустрација књига, Гори се и сам бавио писањем, а био је познат и као обожавалаца филмова, реклама, свих могућих феномена поп културе, балета, телевизијских серија, хорор прича, мачака, сликарства, књижевности и – Бетмена.

Gorey was noted for his fondness for ballet (for many years, he religiously attended all performances of the New York City Ballet), fur coats, tennis shoes, and cats, of which he had many. All figure prominently in his work. His knowledge of literature and films was unusually extensive, and in his interviews, he named Jane Austen, Agatha Christie, Francis Bacon, Balthus, Robert Musil, and Johannes Vermeer as some of his favorite artists. Gorey was also an unashamed pop-culture junkie, avidly following soap operas and television comedies. He treated television commercials as an art form. Gorey was especially fond of movies, and for a time he wrote regular reviews for the Soho Weekly under the pseudonym Wardore Edgy. [1]

Препорука: Edward Gorey’s Elephant House

Cover Art by Edward Gorey

Различите насловне стране Едварда Горија

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Једно Бетовеново писмо

Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”

Писмо на десет страница Лудвига ван Бетовена, упућено непознатој женској особи, открива парадоксалност композиторове личности. Наиме, посматрајући преостале портрете који су до нас стигли, уља на платну или гравире, можемо видети уметника у заносу. Коса, најупадљиви део Бетовенове физиономије, чији интезитет допуњује интезитет продорности композиторовог дубоког и строгог погледа, одаје утисак личности чија је метафора стена. Истој је немогуће наудити, гром који се о њу одбија звучи као уводни тактови Пете симфоније који, према Бетовеновим речима, јесу Судбинa која је једне кишне вечери покуцала на његова врата.

Коса, њен интезитет, рашчупаност и потпуна децентрираност присутна је и у рукопису приложеног писма. Редак случај да је нечија фризура у тој мери репрезент уметникове личности и стваралаштва. Но, ту су и његове многобројне клавирске сонате, као и ово писмо, а они заједно откривају једну сасвим другачију личност – крхку и усамљену. Личност која носи проклетство великог уметника чији је живот, заправо, пример древног митског обрасца. У Бетовеновом случају немогуће га је порећи: бити генијалан композитор и истовремено бити глув једна је од најокрутнијих иронија богова.

Моје мисли иду теби, моја бесмртна вољена. Могу да живим само потпуно са тобом или не уопште! Буди мирна животе мој, моје све, само мирним признањем нашег постојања можемо постићи нашу сврху да живимо заједно. Настави да ме волиш. Никада не потцењуј најверније срце свог вољеног.

Увек твој
Увек моја
Увек своји