Десна страна мозга Салвадора Далија: „Жуте љубави“

523067c423fbadde668f65822cb1c28900

Једна од Далијевих илустрација Корбијеове књиге „Жуте љубави“

Серија текстова која се односи на Далијеве мање познате радове, цртеже и графике који су у функцији илустровања неког књижевног уметничког дела, коју сам насловила Десна страна мозга Салвадора Далија, наставља се овом објавом која је у вези са књигом „Жуте љубави“, збирком песама француског уклетог песника Тристана Корбијеа (Верленова категоризација изложена у књизи Les Poètes maudits из 1884. године).

Први текст на ову тему сведочи о Далијевој инспирацији књигом Алиса у земљи чуда. Овога пута реч је о другачијем садржају и о потпуно другом типу уметника као полазиштима за рад. Та разноликост и непредвидивост у погледу садржаја који су могли инспирисати Далија чар је писања на ову тему. Навешћемо да су неке од инспирација Далију биле и Божанствена комедија, као и „објекти будућности“, како их је Дали назвао (телефон-јастог, кревет у облику усана).

Десна и лева страна мозга, са својим специфичним функционалним особеностима, подједнако су битне током уметничког стваралачког чина. Подсетимо се: лева страна мозга регулише аналитичност, логику, обухвата све што је у вези са чињеницама. Десна страна мозга доводи се у везу са имагинацијом, фантазијом, креативношћу, бојама. На цртежима насталим 1974. године, све наизглед спонтано, препуштено слободном потезу руке вођене имагинацијом и заносом, а заправо је све приказано било резултат препуштања увежбаном и синхронизованом потезу руке, ока и ума. Наставите са читањем

Хербаријум Мери Дилејни

md40.jpg

Колаж Мери Дилејни

Овај текст наставак је серије објава под називом Хербаријум која је посвећена цвећу, његовим приказима и симболичком потенцијалу које оно може имати у различитим формама уметности, као и у делима различитих стваралаца.

Мери Дилејни рођена је у Енглеској 1700. године и оно по чему је најпознатија јесу њени колажи, папирно цвеће за које се чини да је право и тек положено на странице хербаријума. Вешто осликани примерци пољског цвећа, као и цвеће састављено од папирних марамица, највећи су део су њене заоставштине.

Добро је подсетити се цвећа, када већ њиме нисмо окружени, па макар и у овако отуђеном облику, двоструко удаљеном од правог цвећа (у питању је колаж, прво удаљавање, па још у електронском облику који нам не омогућава да дело осетимо, што је друго удаљавање).

Цвеће увек чини да поверујемо како ће нежност спасити свет. Основна одлика лепоте овако приказаног цвећа је тајна. Њој додатно доприноси тамна позадина која нас уводи у свет завођења мирисом које буди чула, али их и опија, обмањујући нас. Наставите са читањем

Илустратор књига Едвард Гори

tumblr_pji5w3NNEY1ro04xso1_1280

Ричард Аведон, „Портрет Едварда Горија са мачком“, 1992.

Едвард Гори један је од најпознатијих илустратора књига. Насловне стране књига писаца попут Џозефа Конрада, Александра Пушкина, Михаила Љермонтова, Хенрија Џејмса, Франца Кафке, Марсела Пруста и многих других представљене су на непретенциозан и занимљив начин, скоро у стрип маниру.

Поред илустровања књига, Гори се и сам бавио писањем, а био је познат и као обожавалаца филмова, реклама, свих могућих феномена поп културе, балета, телевизијских серија, хорор прича, мачака, сликарства, књижевности и – Бетмена.

Међу његовим омиљеним књижевницама биле су Џејн Остин и Агата Кристи, али се на списку нашао и аустријски писац Роберт Музил. Сликари којима се дивио били су Балтус и Вермер. У наставку следе радови који су допуна већ написаном, индивидуална интерпретација прочитаног.

Наставите са читањем

Једно Бетовеново писмо

Beethoven - To “Immortal Beloved”

Моје мисли иду теби, моја бесмртна вољена. Могу да живим само потпуно са тобом или не уопште! Буди мирна животе мој, моје све, само мирним признањем нашег постојања можемо постићи нашу сврху да живимо заједно. Настави да ме волиш. Никада не потцењуј најверније срце свог вољеног.

Увек твој
Увек моја
Увек своји

Писмa Лудвига ван Бетовена, која је годинама упућивао непознатој женској особи, откривају нам парадоксалност композиторове личности. Посматрајући његове портрете који су до нас стигли, уља на платну, цртеже или гравире, ми видимо уметника у заносу, строгог погледа, динамичне харизме, олујног темперамента. Коса, најупадљиви део Бетовенове појаве, чији интезитет допуњује продорност дубоког погледа, одаје утисак личности чија је метафора стена. Истој је немогуће наудити, гром који се о њу одбија звучи као уводни тактови Пете симфоније који, према Бетовеновим речима, јесу Судбинa која је једне кишне вечери покуцала на његова врата.

Коса, њен интезитет, рашчупаност и потпуна децентрираност присутна је и у рукопису приложеног писма. Редак случај да је нечија фризура у тој мери одговарајућа темпераменту. Но, ту су и његове многобројне клавирске сонате, као и ово писмо, а они заједно откривају једну сасвим другачију личност, крхку и усамљену. Личност која носи проклетство великог уметника чији је живот, заправо, пример древног митског обрасца. У Бетовеновом случају немогуће га је порећи: бити генијалан композитор и истовремено бити глув једна је од најокрутнијих иронија богова. Наставите са читањем