Једно Бетовеново писмо

Beethoven - To “Immortal Beloved”

Моје мисли иду теби, моја бесмртна вољена. Могу да живим само потпуно са тобом или не уопште! Буди мирна животе мој, моје све, само мирним признањем нашег постојања можемо постићи нашу сврху да живимо заједно. Настави да ме волиш. Никада не потцењуј најверније срце свог вољеног.

Увек твој
Увек моја
Увек своји

Писмa Лудвига ван Бетовена, која је годинама упућивао непознатој женској особи, откривају нам парадоксалност композиторове личности. Посматрајући његове портрете који су до нас стигли, уља на платну, цртеже или гравире, ми видимо уметника у заносу, строгог погледа, динамичне харизме, олујног темперамента. Коса, најупадљиви део Бетовенове појаве, чији интезитет допуњује продорност дубоког погледа, одаје утисак личности чија је метафора стена. Истој је немогуће наудити, гром који се о њу одбија звучи као уводни тактови Пете симфоније који, према Бетовеновим речима, јесу Судбинa која је једне кишне вечери покуцала на његова врата.

Коса, њен интезитет, рашчупаност и потпуна децентрираност присутна је и у рукопису приложеног писма. Редак случај да је нечија фризура у тој мери одговарајућа темпераменту. Но, ту су и његове многобројне клавирске сонате, као и ово писмо, а они заједно откривају једну сасвим другачију личност, крхку и усамљену. Личност која носи проклетство великог уметника чији је живот, заправо, пример древног митског обрасца. У Бетовеновом случају немогуће га је порећи: бити генијалан композитор и истовремено бити глув једна је од најокрутнијих иронија богова.

Цитирани редови на почетку нису редови који су на наредним приложеним сликама али припадају циклусу који се данас штампа заједно под називом Писма Бесмртној Вољеној. Писма су пронађена у Бетовеновој заоставштини и откривају нам једну сасвим другу боју црног лабуда уметности романтизма.

Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”