Фрагменти Фридриха Шлегела

Franz Gareis-Portrait of Friedrich Schlegel

Франц Гарајс, „Портрет Фридриха Шлегела“, 1801.

Фридрих Шлегел, немачки критичар и теоретичар књижевности, важи за једну од најзначајнијих фигура доба романтизма. Романтизам, уметнички правац с краја 18. века доминирао је европском културном свешћу, естетским начелима и уметничком продукцијом све до краја 19. века, упоредо постојећи са другим књижевним правцима и стваралачким тенденцијама доба.

Фридрих Шлегел рођен је 1772. године у Хановеру. После студија права у Гетингену и Лајпцигу, већ 1793, као двадесет једногодишњак, живи као слободан уметник, одлучујући се на ризичну и крајње неочекивану друштвену позицију, с обзиром на чињеницу да је бити уметник у периоду између 13. и 19. века значило бити део шире заједнице, цркве или двора, бити у материјалном и канонском смислу завистан од институције, академије или мецена. Бити слободан уметник, тада, значило је често бити уметник у гладовању. Колико је познато, то није био случај са Шлегелом, али одлука о независности, самосталном деловању, издавању часописа заједно са старијим братом Августом Вилхемом, значилa је, исто као и у случају њиховог савременика Вилијама Блејка, бити уради сам (do it yourself) уметник, бити слободан и независтан у погледу стваралаштва, ослобођен канона и естетских норми наметнутих од стране поменутих институција и друштвених очекивања.

Ни данас познаваоци књижевности, као ни књижевни теоретичари, нису до краја свесни модерности (тачније би можда било рећи савремености) Шлегеловог дела. Пишући фрагменте (у ствари, биле су то у потпуности заокружене мисаоне целине, уколико се поставе у значењски однос са другим фрагментима и уколико се посматрају самостално), Шлегел је истовремено био критичар, теоретичар, филозоф и песник, обједињујући својим стваралачким поступком древно начело, потребу да религијско и филозофско свој најадекватнији израз нађу у песничком.

Према Шлегелу критика књижевности треба да буде поезија поезије и о поезији треба писати једино поезијом. У том циљу браћа Аугуст Вилхелм и Фридрих оснивају магазин Атенеум 1798. године, у исто време када у Енглеској излазе Лирске баладе Вордсвота и Колриџа. Професор Драган Стојановић, један од преводилаца фрагмената Фридриха Шлегела на српски језик, у свом тексту Мислилац романтизма Фридрих Шлегел, написао је следеће: Наставите са читањем

Композиције Франца Шуберта

franz-schubert-1797-1828-watercolour-1825-wilhelm-august-rieder

Вилхелм Аугуст Ридер, „Портрет Франца Шуберта“, 1875.

Франц Шуберт, за тридесет и једну годину живота, компоновао је преко девет стотина дела. Рођен је 31. јануара 1797. године у Бечу, био је Салијеријев ученик и Бетовенов следбеник. Подједнако се кретао међу композиторима, сликарима и песницима свог времена, пред којима је изводио композиције, на чувеним шубертијадама. Првенствено кроз звук и кроз везу његове музике са немачком романтичарском уметношћу биће помињан на овом месту.

Пут ка мом откривању уметности био би празан попут пута који пресеца две ливаде, усред јулског дана, када би оморина склапала очи и руке сваком ко би се латио неког задатка, да се на њему није појавио Путник – Каспар Давид Фридрих. Фридрих је један од уметника који је имао изразито значајан формативни утицај на мене и моје поимање уметности, мисије уметника, самоће, светлости, природе, тишине и религиозности. Управо када посматрамо његове слике намеће нам се једна реч: расположење. Када бисмо то расположење, неодредиво, етерично, меланхолично, превели на језик нота, оно би звучало као Шубертове композиције, или као једно његово писмо које прилажем у наставку.

Једном речју, осећам се као најнесрећнија особа на свету. Замисли некога ко је у опасности да изгуби сав ентузијазам, и упитај се није ли то јадно? Проводим већину дана нерасположен и без пријатеља, наш читалачки круг је доживео добровољну смрт.

Холандски челиста Анер Бијлсма (Anner Bylsma) рекао је поводом музике Франца Шуберта следеће:

Tуга умирања и величина живљења; о томе је Шубертова музика – не треба нам досадно теоријско појашњење да бисмо ово разумели. Пријатељство, усамљеност, чежња, бунтовништво, страх, Природа… све то може бити одмах препознато. Свако ко воли музику носи свог Шуберта у срцу.

Ако је Бетовен, кога Шуберт није познавао, био краљ симфонијске музике, Шуберт је био први у лиду (lied – песма). Њему дугујемо осам симфонија, многобројна триа, један квинтет за гудачке инструменте (два виолончела), слободне комаде за клавир, али због својих шест стотина и три lied-а остаће бесмртан. Оне су компоноване на стихове Гетеа, Шилера, Хајнеа, Уланда, Вилхелма Милера.

Шуберт је био романтичар и импровизатор који романтичарске стихове обавија сањивом и меланхоличном атмосфером којој клавир доприноси да се испољи. Као чист и спонтан геније он је у стању да занесе и зна да с отменим узбуђењем евоцира природу, коју обожава. Компоновао је још и многобројне странице за сцену („Росамунда“), хорска профана и црквена дела (мисе и псалме, мотете). У наставку следи А . А . А листа одређених Шубертових композиција.

Наставите са читањем

Сексуалне персоне Чарлса Буковског

lola1

Последњих година визуелни уметници који своја дела излажу на друштвеној мрежи Tumblr су феномен виртуелних галеријских простора. Захваљујући тим сајтовима излагачки простор максимално је либерализован и доступан. Уметност свако може да излаже, конципира или реципира, али тешко да свако може да одвоји популарно од елитног, чија дистинкција у нашем времену губи смисао, конвенционално од оригиналног, уметност од егзибиционизма, баналност новог од естетски релевантног новог, које, такође, у нашем времену губи на значају. Преведено са језика поезије: има много палпа (енгл. pulp) у контексту савремене уметности. То ме је вратило поезији, мојој преокупацији, па сам подвукла аналогију између сликара чије би теме могле бити блиске циклусу Сексуалне персоне и одређених примера из популарне поезије.

Веома омиљен песник међу конзументима друштвених мрежа и почетницима у читању поезије (односно онога што бисмо могли назвати „изрази кроз редове“, упорно погрешно називаним „стихови“), Чарлс Буковски етаблирано је име књижевности, но поставља се, и увек ће се постављати, питање о уметничкој вредности његовог израза. Искреност никоме није потребна када говоримо о уметности, оно што желимо јесте униврзалност истине коју би једно уметничко дело требало да подразумева. Нема никакве универзалности у делу Чарлса Буковског, у тим редовима нема никакве естетске истине већ једино врло патетично представљене искрености, емоције просуте као вода из кесе у којој кружи златна рибица. Дакле, потенцијал лепоте остаје једино у домену потенцијала, али не до краја искоришћеног, јер би и он бивао просут са висине, одакле тресак воде звучи пискавије него иначе што би. Тематски одабир Чарлса Буковског далеко је од проблематичног али оно што је заиста вредно преиспитивања (и у контексту поменутог америчког песника и у контексту сваког другог уметника) јесте начин на који су те теме преобликоване у естетски израз. Ту ја имам велики проблем са прихватањем поменутог песника, краља дилетаната. Величанственост патње, попут палате огледане у бари, дилетантски је самоуверено представљена а, заправо, веома је патетична. Наставите са читањем