Композиције Франца Шуберта

Франц Шуберт, за тридесет једну годину живота, компоновао је преко девет стотина дела. Рођен је 31. јануара 1797. године у Бечу, био је Салијеријев ученик и Бетовенов следбеник. Подједнако се кретао међу композиторима, сликарима и песницима свог времена, пред којима је изводио композиције, на чувеним шубертијадама. Првенствено кроз звук и кроз везу његове музике са немачком романтичарском уметношћу биће помињан на овом месту.

Пут ка мом откривању уметности био би празан попут пута који пресеца две ливаде, усред јулског дана, када би оморина склапала очи и руке сваком ко би се латио неког задатка, да се на њему није појавио Путник – Каспар Давид Фридрих. Фридрих је један од уметника који је имао изразито значајан формативни утицај на мене и моје поимање уметности, мисије уметника, самоће, светлости, природе и религиозности. Управо када посматрамо његове слике намеће нам се једна реч: расположење. Када бисмо то расположење, неодредиво, етерично, меланхолично, превели на језик нота, оно би звучало као Шубертове композиције, или као једно његово писмо које прилажем у наставку.

Једном речју, осећам се као најнесрећнија особа на целоме свету. Замисли некога ко је у опасности да изгуби сав ентузијазам за лепоту, и упитај себе није ли то мизерно? Проводим већину дана нерасположен и без пријатеља, наш читалачки круг је доживео добровољну смрт.

Холандски челиста Анер Бијлсма (Anner Bylsma) рекао је за Шуберта следеће:

Tуга умирања и величина живљења; о томе је Шубертова музика – не треба нам досадно теоријско појашњење да бисмо ово разумели. Пријатељство, усамљеност, чежња, бунтовништво, шарм, страх, Природа… све ово може бити одмах препознато. Свако ко воли музику носи свог Шуберта у срцу.

Ако је Бетовен, кога Шуберт није познавао, био краљ симфонијске музике, Шуберт је био први у lied-u. Њему дугујемо осам симфонија, многобројна триа, један квинтет за гудачке инструменте (два виолончела), слободне комаде за клавир, али због својих шест стотина и три lied-а остаће бесмртан (Lied – песма). Оне су писане према поезији Гетеа, Шилера, Хајнеа, Уланда, Вилхелма Милера.

Шуберт је био романтичар и импровизатор који песнички објашњава одабране стихове и обавија их сањивом и меланхоличном атмосфером којој клавир само доприноси да се испољи. Као чист и спонтан геније он је у стању да занесе и зна да с отменим узбуђењем евоцира природу, коју обожава. Компоновао је још и многобројне странице за сцену („Росамунда“), хорска профана и црквена дела (мисе и псалме, мотете).

Лучано Алберти, италијански историчар и критичар музике, о Шуберту је у својој књизи Музика кроз векове, написао следеће:

*

Бетовеново време и амбијент уједно су и време и амбијент Франца Шуберта, који се родио у Бечу 31. јануара 1797. и ту умро у тридесет првој години живота, 19. новембра 1828, а да се његова слава није проширила дање од круга његових пријатеља.

Једва за годину дана надживео је Бетовена, коме је по годинама могао бити син. И, заиста, тај младић који је, усамљен и у сузама, ишао за ковчегом великог композитора и који ће неколико месеци касније, на самрти, затражити да буде сахрањен покрај његовог гроба, био је први од многобројних духовних ученика Бетовенових.

Али откриће Бетовена, силом прилика, дошло је касно у Шубертовом животу, надовезујући се на његово дотадашње стваралаштво и бурно га подстичући. То стваралаштво је било до крајности једноставно и простодушно, популарно, сасвим „обично“, мада са изузетним квалитетима, ослоњено не само на изванредну осећајност и укус, него и на солидне школске темеље.

Као и толиким другим бечким музичарима његовог доба, и Шуберту је био учитељ славни Антонио Салијери, легендарни непријатељ Моцарта (према једној мрачној и грубо преувеличаној верзији Салијери је отровао Моцарта).

Његовим посредством, пре него што се под Бетовеновим утицајем буде „преобратио“, Шуберт се везује за весели и површни музички Беч XVIII века.

Могли бисмо рећи да он представља музичко лице свога града, уколико се сложимо да је Бетовен представљао његову напаћену савест (што није сасвим тачно: Бетовен својим највећим делима не представља никога до самог себе).

То је Беч историјског Конгреса 1814-1815. године у коме су се састали шефови држава целе Европе да поново саставе оно што је разбацао Наполеонов циклон. То је пружило повод за гозбе, за светковине, за ништа мање славне музичке приредбе.

На тој позадини разиграног Беча, који ужива у повраћеној снази и угледу као стожер средње Европе, изграђена је читава једна мала литература у чијем је средишту симпатични лик младог Шуберта. Он нам описује вечерње састанке пријатеља, за које је он компоновао праве музичке цветове (отуда је чак и симфоније писао тако да би их одмах могао извести на клавиру: „Седма“ је сачувана само у том облику, без оркестрације), или они кермеси у Пратеру који су крштени шаљиво-епским именом „шубертијаде“: вожња препуним кочијама, ручкови на трави, састанци музичара, песника и сликара, у друштву које ниуколико није било раскалашно, тако да су га слободно похађале и девојке из добрих породица.

Заиста, музика Франца Шуберта, који никад није добијао поруџбине од нарочито угледних личности, скоро увек задржава значај и лепоту пријатељског геста. Таква су и дела с највећим претензијама, такве су и последње симфоније, које се рађају као одјек херојског Бетовеновог узора и стреме ка џиновским размерама: два постојећа става „Недовршене“ су обимна, али бистра и течна, као и четири става „Велике симфоније у Ц-дуру“, и поред извесне пренаглашености и претеривања.

Поред неколико занимљивих позоришних покушаја, Шуберт је превасходно композитор песама. Он еј тај који у први план музичке историје, под светлост која ће га обасјавати преко једног столећа, доводи лид, стари облик немачке вокалне музике, заступлјен код мноштва композитора почев од „минезенгера“ па све до Моцарта и Бетовена.

У својој зрелој и савршеној фази лид се јавља у два облика: један строфичан, у коме се иста музика понавља за сваку строфу песме, други слободнији, када текст захтева већу изражајну покретљивост, услед чега свака строфа има нову музику.

Величина лида лежи у мелодијској инвенцији, у углађености фразе, не у развијању или супротстављању различитих тема. Па ипак, строфични лид има свој музички живот и значај који превазилази прву експозицију теме, пошто се изненађење проузроковано једноставном појавом мелодије претвара у уживање у поновним сусретима. Понављање значи постепено уживљавање у лепоту те музичке идеје, која нам приликом сваког повратка постаје све приснија. Велики песници као Гете, Шилер и Хајне, поред мањих или непознатих песника, били су аутори стихова на које је Шуберт компоновао својих шест стотина песама: њихова музичка вредност, међутим, никада није условљена вредношћу текста.

У том мору мелодија истичу се циклусу „Лепа млинарка“, „Зимско путовање“, „Лабудова песма“: меланхоличне или нежно радосне песме, најчешће о љубави. У њима се оцртавају зимски и пролећни пејзажи, промичу људски ликови, сенке живота, а – пред крај све мрачније – и сенке смрти. И у својим сонатама, квинтетима и квартетима, као и у симфонијама, Шуберт, мада се покорава (понекад не без напора) правилима класичних облика, полази готово увек од мелодија вокалног типа.

Није случај што су његове најчувеније камерне композиције везане за одређене песме: квинтет „Пастрмка“, на пример, или „Смрт и девојка“. Такозвана „Wanderer“ фантазија, композиција сасвим слободног састава, заснована је на истоименој песми („Путник“).

Нова слобода се осећа и у минијатурним димензијама његових „Емпромптија“ и „Музичких момената“: историјски, она је аналогна (или бар паралелна) слободи последњих Бетовенових дела, али за разлику од ове постигнута је без напора и без опасности, природна и пријатељски забавна.

Извор цитата: Лучано Албеерти, Музика кроз векове, превео др Иван Клајн, Вук Караџић, Београд, 1974.

Слика: Вилхелм Аугуст Ридер, Портрет Франца Шуберта, 1875 .

Препорука: Schubert and His World