Волфганг Амадеус Моцарт: „Четрдесета симфонија“

Barbara Krafft - Wolfgang Amadeus Mozart

Барбара Крафт, Портрет Волфганга Амадеуса Моцарта, 1819.

Понеки критички часопис прави грешку због које је тако често чињен прекор Моцартовој уметности: повремено неумерена употреба дувачких инструмената. – Фридрих Шлегел

Ова симфонија, једно од најпознатијих Моцартових дела, позната је и под називом „Симфонија у ге-молу“. Моцарт је током зреле стваралачке фазе бележио уредно датум започињања и датум завршетка својих дела па тако знамо да је са радом на овој симфонији почео 25. јула 1788. Истовремено је радио на 39. и 41. симфонији. Касније, обе нотне верзије овог дела откупио је Јохан Брамс који их је потом поклонио Бечком музичком удружењу.

Овај Шлегелов цитат учинио ми се адекватним за ову прилику. Моцарт, звезда свог времена, није био звезда само кроз анегдоте или у анемичном писаном облику. У филму Софије Кополе о Марији Антоанети краљичин кружок, док игра игру асоцијација и погађања путем имитирања, помиње Моцарта. Шлегел је слушао извођења његове музике, али тешко да га је могао видети уживо (Моцарт умире 1791. када млађи Шлегел има 19 година), а касније је и Милош Форман снимио чувени филм који нам нешто сведочи о рецепцији уметника и његовом статусу код савременика.

Прва извођења ове симфоније била су у Дрездену, Лајпцигу и Франкурту 1789. и 1790. године. Дело је утицало и оставило позитиван утисак на Шумана, Бетовена, Шуберта и Хајдна. О утисцима који прожимају слушаоца док инструменти оживљавају ноте немогуће је описати, неимењиви су. Снага њиховог звука је речима непозната. Оскар Вајлд је рекао да је музика узор за форме а позориште за осећајност. Међутим, слободно би могли рећи да музика остаје узор и за ову другу компоненту стваралаштва, а као алиби нам може послужити управо ово Моцартово дело које својим првим тактовима сажима крај 18. века и најављује 19. Дух једног доба сажет је у музици.

Цитат: Фридрих Шлегел, Иронија љубави, превео Драган Стојановић, Цептер издаваштво, Београд, 1999.