Фрагменти Фридриха Шлегела

Franz Gareis-Portrait of Friedrich Schlegel

Franz Gareis – Portrait of Friedrich Schlegel

Немачки књижевни критичар и теоретичар Фридрих Шлегел важи за једну од најзначајнијих фигура европског романтизма. Романтизам, уметнички правац с краја 18. века доминирао је европском културном свешћу, естетским начелима и уметничком продукцијом све до краја 19. века, упоредо постојећи са другим књижевним правцима и стваралачким тенденцијама доба.

Фридрих Шлегел рођен је 1772. године у Хановеру. После студија права у Гетингену и Лајпцигу, већ 1793, дакле са 21 годину, одлучује да живи као слободан уметник, одлучујући се на ризичну и крајње неочекивану друштвену позицију, с обзиром на чињеницу да је бити уметник у периоду између 13. и 19. века значило бити део шире заједнице – цркве или двора, бити у материјалном и канонском смислу завистан од институције академије или мецена. Бити слободан уметник, све до краја 19, па чак и у 20. веку, значило је бити уметник у гладовању. Колико је познато, то није био случај са Шлегелом, али одлука о независности, самосталном деловању, издавању часописа заједно са старијим братом Августом Вилхемом, значилa је, исто као и у случају њиховог савременика Вилијама Блејка, бити do it yourself уметник (дакле, бити уредник онога што ми данас називамо фанзин), бити слободан и независтан у погледу стваралаштва, ослобођен канона и естетских норми наметнутих од стране поменутих институционалних и друштвених очекивања.

Ни данас познаваоци књижевности, као ни књижевни теоретичари, нису до краја свесни модерности Шлегеловог дела. Пишући фрагменте (у ствари у потпуности заокружене целине, уколико се поставе у значењски однос са другим фрагментима) Шлегел је истовремено био критичар, теоретичар, филозоф и песник, обједињујући својим стваралачким поступком древно начело, потребу да религијско и филозофско свој најадекватнији израз нађу у песничком.

Према Шлегелу критика је поезија поезије и о поезији треба писати једино поезијом. У том циљу браћа Аугуст Вилхелм и Фридрих оснивају магазин Атенеум (Athenäum) 1798. године, у исто време када у Енглеској излазе Лирске баладе (Lyrical Ballads) Вордсвота и Колриџа.  У поговору преводима Шлегелових фрагмената – Мислилац романтизма Фридрих Шлегел – професор Драган Стојановић, један од преводилаца Шлегела на српски језик, пише: „Самопосматрање и приказ оног при при том опаженог, као и реферат о сопственом настанку и условима тог настајања, одавно постоје у делима књижевне уметности као особен вид или резултат списатељске праксе. Поетика се, међутим, до немачких романтичара тиме није бавила, а што је у романтизму то постало тема дана има се захвалити пре свега Шлегелу.“.

Романтизам своја почетна обележја формира кроз заједнички рад, независност, слободну форму. У питању је, као и са одлуком да се постане слободан уметник, развијање самосвести појединца који себе сматра Уметником, особом која кроз процес стварања преузима прерогативе Творца. Уметник у току процеса писања бива „подељен“, истовремено се предајући процесима „самостварања“ и „самоуништења“. Стваралачки чин истовремено је настајање уметника и разградња уметника. Такође, уметничко дело, као резултат стваралачког чина, истовремено је уметност и рефлексија о уметности, дело и критички осврт на исто. Бити испред и иза огледала, не интересовати се за свој предмет, а истовремено бити усисан у вир његовог унутарњег језгра, тенденција је романтичарског уметника.

Француски афористичар Шамфор извршио је утицај на Шлегелово поимање фрагмента и одлуку да се користи том формом при писању својих поетичких ставова. Шлегел своје појединачне фрагменте поима као да су јеж. У фрагменту 206 из Атенеума, Шлегел пише да фагмент мора „попут малог уметничког дела да буде сасвим одвојен од околног света и довршен сам у себи, као јеж“. Оваква метафорика уобичајена је за Шлегелову мисао дајући јој на тај начин сасвим специфичан израз који и јесте оно што задржавао читаочеву пажњу, независно од самог значења или разумевања поетичке тенденције Шлегелових фрагмената. Зачудна, или пак неочекивана метафорика, поређења, закључци изван очекивања читаоца, хумор, поигравања значењима, утисак конверзације и досетљивости, али и истовремена усмереност, заокруженост и јасна идеја о ономе што самим тим треба бити речено, одлике су Шлегелових фрагмената чија би се метафорика дала упоредити са каснијим метафорама Хенрија Џејмса. Заиста, нема сличнијих аутора од поменуте двојице по линији елеганције хумора, досетке и финалног разрешења наизглед неповезивих делова асоцијативног тока.

Фрагменти наизглед делују неповезано и као да нема везивног ткива између њихових значења. Међутим, када се читалац пробије кроз значењски и смисаоно често густо језгро текста и када сам асоцијативно почне да доводи у везу прочитано, испоставља се, као у случају свих великих дела, да наизглед неповезано и несистематично, наизглед фрагментарно, јесте заправо добро организован  систем, целина која појединачну мисао велича иако је истовремено инкорпориа и поима у оквиру ширег контекста других мисли.

Шлегелова мисао о Грцима изражена у есеју О студију грчке поезије, термини „романтична поезија“ и „иронија“, исказани кроз форму фрагмената, ставови о филозофији, религији и поезији као неодвојивим и међусобно прожетим елементима у склопу јединственог система, однос „самостварања“, „самоуништавања“ и „самоограничавања“ (ирационалног момента при стваралачком чину, „незаинтересованог“ приступа истом и разрешења напетости у виду коначног резултата дела), разоткривање аутора у делу, интересовање за сам чин приповедања, захтев за „поезијом поезије“, дакле за уметношћу која стално себе има за тему, и која је истовремено огледало аутора, али и света који је тог аутора обликовао, неке су од теоријских поставки Фридриха Шлегела којима је у великој мери задужио теорију и критику светске књижевности, а о којима ће на овом месту тек бити писано. Романтизам је неисцрпна тема у контексту студија књижевности.

У наставку следе цитати појединих фрагмената из часописа Лицеум (Lyceum der schönen Künste) из 1797. године.

(8) Добар предговор мора у исти мах да буде крен и квадрат ваше књиге.

(10) Даску треба бушити тамо где је најдебља.

(12) У ономе што се назива филозофијом уметности недостаје обично једно од двога; или филозофија или уметност.

(14) И у поезији је можда све што је цело половично, а све половично ипак, у ствари, цело.

(19) Понеку песму људи тако воле као калуђерице Спаситеља.

(26) Романи су сократовски дијалози нашег времена. У ту либералну форму склонила се животна мудрост од школничке мудрости.

(27) Критичар је читалац који прежива. Они би, дакле, требало да има више него један стомак.

(32) Хемијска класификација раствора на оне који се добијају сувим путем и на оне који се добијају влажним путем примењива је у књишевности на раствор аутора који, када досегну своју највишу висину, морају да потону. Једни испаре, други се претворе у воду.

(33) Једно од двога је скоро увек владајућа склоност сваког писца: или да не каже понешто од оног што би свакако морало бити речено, или да каже много тога што никако није потребно рећи. Ово прво је наследни грех синтетичких природа, ово последње оних аналитичких.

(36) Ко још није дошао до јасног увида да и сасвим изван његове сопствене сфере може постојати нека величина, за коју њему у потпуности недостаје смисао; ко нема бар тамна наслућивања ка којој страни света људског духа би се отприлике могла пружати та величина: тај је у сопственој сфери или лишен генија или у образовању још није дошао до класичног.

(37) Да би се о неком предмету могло добро писати, човек се за њега више не сме интересовати; мисао коју ваља промишљено изразити мора већ у потпуности минути, човек се заправо не сме њоме више бавити. Докле год уметник измишља и одушевљен је, налази се, бар што се саопштавања тиче, у стању неке тесногрудости. Он ће тада хтети све да каже; што је погрешна тежња младог генија или права предрасуда старих мурдара. Тако он погрешно процењује вредности достојанство самоограничавања, што је за уметника, као и за човека, ипак оно прво и последње, најнеопходније и највише. Најнеопходније: јер свуда где човек не ограничи самог себе ограничиће га свет, тако да постаје роб. Највише: јер човек може да ограничи себе само у оним тачкама и на оним странама где има бескрајну снагу, самостварање и самоуништавање. Чак и у пријатељском разговору који не може да буде слободно прекинут у сваком тренутку, безусловно самовољно, има нечег скученог. Писац, међутим, који хоће и може све до краја да изговори, који ништа не задржава за себе и жели да каже све што што зна, веома је за жаљење. Треба се чувати само трију грешака. Оно што изгледа или треба да изгледа као безусловна самовоља, па, према томе, као неум или надум, мора, са друге стране, у основи бити опет и безусловно нужно умно; иначе ћуд постаје ћудљивост, настаје тесногрудост, и самоограничавање се претвара у самоуништавање. Друго: са самоограничавањем се не сме сувише хитати и најпре се мора оставити простора самостварању, измишљању и одушевљавању, док оно не буде готово. Треће: не сме се претеривати са самоограничавањем.

(47) Ко хоће нешто бескрајно, тај не зна шта хоће. Али овај став се не може преокренути.

(55) Доиста слободан и образован човек морао би да буде у стању да у свако доба, и у сваком степену, себе наштимује сасвим по сопственој вољи, већ како му кад дође, филозофски или филолошки, критички или поетски, историјски или реторички, антички или модерно, као што се штимују инструменти.

(71) Смисао за духовитост без духовитости јесте већ абецеда либералности.

(73) Оно што се губи у уобичајено добрим или изврсним преводима управо је оно најбоље.

(83) Манири су карактеристични углови.

(85) Сваки прави аутор пише ни за кога или за све. Онај ко пише да би га читали ови или они заслужује да не буде читан.

(88) Ништа није пикантније него кад генијалан човек има манире; то, наиме, кад он има њих: али нипошто кад они имају њега; то води ка духовној окамењености.

(89) Зар није сувишно написати више од једног романа, осим ако уметник, можда, не постане нови човек? – Очигледно, није реткост да сви романи једног аутора чине целину и у неку руку су само један роман.

(90) Досетка је експлозија спутаног духа.

(117) Поезија се може критиковати само поезијом. Суд о уметности који сам није уметничко дело, било у материји, као приказ нужног утиска у његовом настајању, било по лепој форми и либералном тону у духу старе римске сатире, уопште нема грађанско право у царству уметности.

(123) Непромишљена је и нескромна претенциозност хтети из филозофије учити нешто о уметности. Неки почињу тако као да се надају да ће ту сазнати нешто ново; пошто филозофија не може, и не треба да може, ништа друго доли да дата уметничка искуства и постојеће уметничке појмове учини науком, уздигне поглед на уметности, да уз помоћ темељно учене историје уметности прошири и да и у вези са овим предметима створи оно логичко расположење које уједињује апсолутну либералност с апсолутним ригоризмом.